СЕЋАЊЕ НА СРПСКУ ГОЛГОТУ 1915. И 1916. ГОДИНЕ

query_builder

СЕЋАЊЕ НА СРПСКУ ГОЛГОТУ 1915. И 1916. ГОДИНЕ

Аутор: Срђан Граовац

Академска јавност и „српска интелигенција“ уопште, а често и најшири слојеви грађанства у Србији и дијаспори остају ускраћени за свеобухватан одговор на вечно питање о карактеру историјских стања, процеса и догађаја који су трајно детерминисали фундаменте српског националног идентитета, његову колективну свест и на послетку ментални склоп или културолошки „код“ истих. Наравно, постоји општа сагласност да се основе генезе националног, а заједно са поменутим и духовно-културолошког идентитета српског национа, превасходно налазе у повесним поставкама традиције „светосавског“ и „косовског завета“, исклесаних у средњовековној епоси борбе српског етноса за афирмацијом самоодржања сопствене биолошке и државноправне егзистенције на његовом животном простору. У ретким приликама можемо да сагледамо и мишљења према којима је Српска голгота у зиму 1915/16. годину, односно повлачење српске државе и народа преко Албаније и целокупни трагични удес српства у Великом рату, потом преображеног у Ускрснуће и нови замах етницитета, заправо истински „ментални запис“  и тачка „вододелница“ у историји српског етноса на чијим основама би требало да почива спознаја Колективитета о његовим идентитетским карактеристикама у савременом добу и у склопу велике европске цивилизације. У завршници треће године обележавања најпотреснијих дана из новије српске историје који су апсолутно дефинисали и повесницу развоја српског етничког колективитета до данас, значај поменутог времена је актуелан и данас, посебно из разлога што такав подвиг који је извела српска војска у јесен и зиму 1915. године и почетком 1916. године представља нешто јединствено и незапамћено у целокупној историји човечанства. Наведени дани представљају најсветлије примере, храбрости, јунаштва, пожртвовања и љубави према свом народу и својој отаџбини, а исти су ретко забележени у повести свих цивилизација које су у столећима „прелазиле“ преко Балканског полуострва. Сложићемо се да Први светски рат херојство српског војника у биткама, његово мучеништво током повлачења кроз Албанију и на крају готово митски победоносни повратак, представља један епохални моменат у српској историји, што је више или мање познато у широким слојевима нашег друштва, али када узмемо у обзир значај тих догађаја и жртву коју су српски војници поднели, онда морамо увидети да ни сви документарни или уметничко-популарни филмови, књиге, новински чланци или расправе, па ни јавне трибине или научни скупови, не поседују довољан капацитет у мисији подршке сећању на велики дуг и обавезу савремених генерација према делу наших предака од пре једног столећа.

У „предвечерје“ Првог светског рата, велике светске силе увелико су се спремале за учешће у истом. Политичка мапа Света и Европе била је подељена у два моћна савеза: на Антанту коју су чиниле Русија, Француска и Велика Британија, са тежњом очувања њиховог статуса моћних планетарних империја и колонијалних метропола, а са друге стране налазиле су се њима супростављене Централне силе: Немачка и Аустроугарска. Поменуте државе, са великим привредно-индустријским и војним потенцијалима, посебно Немачка тежиле су новој геополитичкој прерасподели позиција моћи и утицаја на светским континентима, посебно у домену колонијалних освајања. Наравно, упоредо са борбом за глобалном доминацијом, постојали су и бројни страхови, као и појединачне размирице између интереса великих сила, попут резултата сукоба Немачке и Француске у Рату за немачко уједињење, који су представљали, као додатне, тако и суштинске узроке избијања највећег ратног сукоба у историји човечанства до тада. Све заинтересоване стране у будућој светској ратној катаклизми очекивале су макар „малу искру“ која „разбудила необуздану буктињу“ Великог рата. Неформално је усвојен општи став да се међусобице и нагомилана, а отворена питања у односима између великих сила могу разрешити једино „аргументима“ оружја. Поменуту „искру“ државе-чланице Централних сила пронашле су у чину атентата на аустроугарског престолонаследника надвојводу Франца Фердинанда који је извршен 28. јуна 1914. године од стране Гаврила Принципа, српског и југословенског патриоте и припадника Младе Босне. Наведени догађај је искоришћен од стране Аустроугарске као повод  за избијање рата. За поменути чин Аустроугарска је окривила Србију, а тешке оптужбе уз захтев за сатисфакцијом изразила је у чувеном и за све слободољубиве народе и земље понижавајућем и увредљивом ултиматуму у десет тачака којим је српску владу принудила на улазак у одбрамбени рат. Осим пете и шесте тачке захтева, српска влада је прихватила ултиматум, али то никако није задовољило злочиначке апетите на рат одавно приправљеног званичног Беча, па је месец дана након догађаја у Сарајеву Србији и формално најављена војна интервенција. Наравно, Сарајевски атентат није био узрок агресије на Србију, јер су се суштински узроци исте налазили у знатно ширим геополитичких и културолошких промисли врхова војних и политичких елита у Бечу који су у независној српској држави препознали улогу потенцијалног „јужнословенског и балканског Пијемонта“ око кога би се у будућности могли ујединити сви Јужни Словени, па и они који су живели у Аустроугарској, чиме би се нарушила територијална целовитост Монархије, а и сам њен опстанак би био доведен у питање. Такође, планови моћне и индустријски најразвијеније светске силе, Немачке о „продору на Исток“ који је би се одвијао и на територијама, где је у етничком погледу значајну доминацију уживао српски национ, знатно су утиацли на опредељење Централних сила о уништењу српског народа и његове независне државе. Са друге стране, влада у Београду на челу са Николом Пашићем и регент Александар Карађорђевић за помоћ су се обратили традиционалном савезнику, Русији и њеном цару Николају II који је обећао да Србију неће оставити на милост и немилост Немачке, Аустроугарске и њихових савезника. У чувеном говору са балкона двора руски цар се обратио свом народу и поручио да ако постоји и један народ у Европи због кога Руси треба да ратују онда је то братски српски народ. Самим тим, објава рата Аустроугарске против Србије проузроковала је исти такав одговор Русије према Аустроугарској, а затим једна за другом у рат се на једну или другу страну укључиле Немачка, Француска, Британија, Италија, Турска, итд. На послетку, Велики рат је отпочео пуном жестином.

Када су у питању били Балкан и Србија, ратни план Врховне команде аустругарских оружаних снага предвиђао је брзу победу над српском војском, али већ 1914. године исти је доживео свој фијаско, јер је српска војска првобитно непријатеља поразила на Церу, што представља прву победу савезника Антанте у рату, а затим и на Колубари. После тих пораза и паничног повлачења аустроугарских трупа из Србије, иза њих су остали само десетине хиљада мртвих и заробљених војника, као и ужасни злочини које је њихова „војска“ наводно часних аустријских официра и војника починила, а о којима је на најбољи начин сведочио швајцарски патолог др Арчибалд Рајс. То болесно и садистичко иживљавање аустроугарске солдатеске над недужним цивилима као да је био трагичан увод у још судбоносније догађаје наредних година рата. Следеће године Немачка преузима кључну улогу на фронту према Србији и заједно са Аустроугарском 6. октобра започиње нову офанзиву. Српска војска је одолевала и тим нападима, али када је 15. октобра Бугарска ушла у рат и напала Србију са леђа, једино што је преостало Врховној команди Српске војске било је да спас потражи у повлачењу. Пошто су бугарске снаге овладале Вардарском долином, најједноставнији пут за повлачење према Солуну био је онемогућен, тако да се једина преостала могућност налазила у повлачењу српских трупа према Албанији. Сада већ изнурена, ослабљена и све више дезорганизована Српска војска успела је да избегне окруживање, па је постепено пристизала на простор Космета, где се само наметнуло оно кључно питање, куда даље? Српској влади понестало је маневарског простора. Једна од могућности била је пристанак на понижавајућу капитулацију, што је категорички одбијено, иако се једина друга опција налазила у повлачењу преко сурових албанских планина и Црне Горе у правцу Скадра и луке Драч, где се очекивао прихват српске војске од стране савезничких снага, како би исте након опоравка биле одмах укључене у борбе на потоњем Солунском фронту, који је био у процесу формирања. Није било дилеме да је једно такво повлачење зими, без адекватне припреме веома ризично и да је у стању да проузрокује велике губитке у људству. Из поменутих разлога је и прослављени српски официр, војвода Живојин Мишић предлагао избегавање повлачења, уз сугестију да би српске снаге требало да изврше покушај окупљања свих расположивих трупа на Космету, одакле би потом кренуле у контраофанзиву са намером да изненадним ударом потисну непријатеља према северним српским границама. Са друге стране, предлагао је да Српска војска у случају неуспеха планиране акције спас од коначне пропасти потражи у капитулацији. Наведени хазардерски предлог великог генерала није прихваћен, јер је Врховна команда сматрала да је повлачење преко Албаније, свакако рискантан, али и суштински исправан и најбољи потез који је у стању да сачува образ Србије и, макар минимум потенцијала за неко будуће, како војно, тако и политичко деловање, а у перспективи и за обнову поражене Србије. Пре почетка процеса повлачења постигнут је и споразум са председником  албанске владе Есад-пашом Топтанијем, иначе великим пријатељем Србије, о слободном проласку српске војске кроз територију Албаније. Одређена су три правца одступања. Од Призрена преко Везировог моста ка Скадру и Љешу 26. новембра 1915. године кренула је прва група у којој су се налазили владар, Влада Краљевине Србије и дипломатски кор. Друга група је започела са одступањем 30. новембра и то од Призрена преко Љум-куле, Пишкопеје, Дебра, Елбасана и Тиране, а из Пећи је повлачење започела главнина војске, где су се налазиле све три армије. Поменута, трећа група је наступала правцем Андријевица, Подгорица, Скадар.

Пратећи развој ситуације у децембру 1915. године, немачка Врховна команда обратила се јавности следећим саопштењем: „…Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по овој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта…„. Тада настаје тај готово митски приказ једног народа који у непрегледним колонама креће у избеглиштво. Стари српски краљ Петар оставља круну и краљевске регалије у Дечанима и повлачи се заједно са Владом, дипломатским кором, новинарима, страним дописницима, културним делатницима, глумцима, чиновницима државних институција, војском, цивилима, итд. Заправо, ту се налазила готово целокупна српска држава, од владара и угледних јавних радника и интелектуалаца, па до обичних сељака, радника и војника. Сви они се по снегу, леду и ветру провлаче кроз гудуре и кланце албанских планина. Посебну пажњу у тој колони привлачи неколико војника који се крећу иза митрополита Димитрија и носе ћивот са моштима светог Стефана Првовенчаног, првог српског краља из државотворне и светородне династије Немањића. Војска није оставила ни свог прослављеног команданта, остарелог и болесног војводу Радомира Путника. За њега је направљена посебна носиљка са отвором само за очи у којој су га војници носиили на рукама. Сачувана су нам бројна сећање оних који су преживели овај пут смрти. Њихова сведочанства су потресна. У њима се увек помиње стари камени Везиров мост преко реке Дрим који је од снега и леда био углачан и клизав попут стакла. Војници су ципеле облагали различитим тканинема, отргнутих са својих ионако оскудних комада одеће, не би ли на тај начин умањили ефекат клизавице, јер је било довољно само мало непажање да би се са моста слетело право у смрт. Интензитет хладноћа је био страховит и у мери у којој су се људи смрзавали у сну седећи или лежећи, након чега су их снег и лед полако прекривали да би на месту остајали заувек непомични. Уз зиму, глад и изнемоглост најстрашнију „Српску голготу“ у историји етноса, пратили су и напади арнаутских племена, оних који су се одметнули од власти Есад-паше. Колоне српских страдалника нападане су мучки, из заседе су вршена убиства, потом пљачке, уз честе отмице жена и деце. Посебно је потресна прича једног српског официра који говори о томе да су после једног сукоба са арнаутским злочинцима наишли на мртвог официра, поред њега једну жену, затим младу девојку и дечака, такође мртве, а између њих живу девојчицу, која је била узраста до три године живота, како престрављено, у снегу и леду, поред мртвих најмилијих, седи и плаче. Безброј је сличних тужних и трагичних прича које сведоче о страдању како појединаца тако и читавог једног народа. После готово месец дана тешког марша око 185 хиљада промрзлих, гладних и преморених људи дошло је до Скадра и Драча. Ту је српској влади постало јасно да савезници нису испунили своје преузете обавезе према Српској војсци. Храна и опрема која је допремљена у италијанску луку Бриндизи, није превезена у Албанију због страха од аустроугарских подморница, тако да је српска влада куповала храну у Приморју како би прехранила тај непрегледан број људи. Такође, због плитког газа, лука у Драчу и Сан Ђовани ди Медуи и изложености пристаништа дејствима непријатељских флота, савезници нису желели да да изврше евакуацију српске војске. Наравно, у свему су се преплитали и различити политички интереси, пре свих Италије која је желела да осујети српске ратне планове, посебно оне који су се налазили у вези политичким и територијалним интересима Србије на јадранској обали, па из поменутих разлога није показивала никакав ентузијазам у циљу помоћи исцрпљеној војсци и избеглом становништву. На вапаје српске владе и посебно регента Александра одговарио је једино руски император Николај II, који је послао недвосмислену поруку савезницима Антанте да у случају изостанка пружања помоћи српском народу и његовој влади и оглушивања на апеле у вези са евакуацијом изнемогле Српске војске, постоји могућност да  Русија једнострано иступи из рата. Упозорење је било довољно да савезници предузму одређене кораке, пре свих Француска која је евакуисала 12 хиљада најслабијих српских војника у Тунис. Међутим, после интервенције српске владе која се противила плановима о евакуцији војске у земље које су у крајњим границама биле веома удаљене од фронта, француски алпски стрелци из Бизерте окупирали су грчко јонско острво Крф, које је ускоро стационирана база за евакуацију и опоравак Српске војске.

Међутим због страха од непријатељске флоте, српске страдалнике чекало је додатних 200 километара марша према луци Валона, која је по мишљењу савезника била најбоље решење за евакуацију. Наступио је нови марш смрти кроз маларичне албанске мочваре, који је поново узео свој данак у хиљадама оних који тај пут нису издржали. Драмитичне сцене су се одиграле надомак саме Валоне, када су италијанске савезничке снаге зауставиле српске војнике, наводно због опасности од ширења заразе и ту их држали готово десет дана гладне изнемогле у непосредној близини складишта са храном. Тек на одлучну интервенцију Француске, Србима је дозвољен пут даље, али било је касно за око четири стотине регрута који су у међувремену умрли од глади. Крајем јануара наредне године коначно је почела евакуација преживелих из лука Драч и Валона. У организацији пребацивања српске војске на Крф посебно се истакла француска војна команда, уз италијанске снаге које су у дате сврхе обезбедиле највећи део бродовља. Евакуација је текла веома успешно, дневно је пребацивано од три до девет хиљада војника и цивила, а последњи контигенти војника, од укупне цифре од преко 150 хиљада људи, евакуисани су до 21. фебруара, чиме је овај велики подухват савезничке транспортне и ратне морнарице у целости реализован. Долазак на Крф, на „Острво спаса“ како су га тада прозвали, представљао је за српске војнике прелазак из пакла у рај. Окрпепљење у виду хране и напитака и преко потребан одмор, у последњи час пристигли су у помоћ преживелим српским војницима. Међутим, нису сви одмах дошли на Крф. Болесни су пребацивани на мало пусто и каменито острво Видо или Острво змија, како га је још локално гршко становништво називало. Под импровизованом шаторима формиране су пољске болнице. Смрт је овде била свакодневница, оболели чији изглед најбоље можемо описати речима „кост и кожа“ углавном нису имали снаге да се изборе против болести и исцрпљености. Сам тај призор и болни јауци несрећних људи представљају врхунац Голготе коју су прошли српски војници, а слично мору у близини Острва змија, које је названо „Плава гробница“, острво Видо постало је „Острво смрти“. На том месту заувек је склопило очи шест хиљада мртвих српских војника, а „Плава гробница“ постала је њихово вечно коначиште. Каменита структура Вида онемогућила је великом делу преминулих сахрану на самом острву, па су лешеви мученика бродовима пребацивани до пучине, апотом сахрањивани у „Плаву гробницу“. Из пијетета према умрлим и сахрањеним српским војницима грчки рибари наредних педесет година на том простору нису ловили рибу. У почетном периоду процес евакуације отежавала је и јака киша која је недељама падала и то у ситуацији где су центри смештај били потпуно неприпремљени за прихват војника, што је био један од разлога великог броја страдалих и после завршетка пребацивања војске на Крф. Међутим, болести и епидемије на Виду су успешно заустављене, а адекватна храна и медицинска помоћ омогућили су успешан опоравак војника који су после свега што су преживели једино сањали повратак у отаџбину.

Ускоро је и тај сан остварен. Опорављена српска војска је у априлу 1916. године пребачена на Солунски фронт како би узела учешћа у ратним напорима савезника. Дуго ишчекивани датум почетка пробоја Солунског фронта освануо је 14. септембра 1918. године, када је припремна артиљеријска ватра најавила најславније дане Победе у Великом рату. Наредног дана српске и француске трупе направиле су пробој од 14 километара после кога су се Французи зауставили. Међутим, српске војнике више нико није могао да заустави. Бугарске јединице су се под налетом српске војске распале, а њихови солдати у паничном страху разбежали су се са  фронта. Српски војници се више не обазиру ни на упозорења савезника да су им бокови незаштићени, јер су они још увек остали готово на почетним положајима, док „васкрсла армија“ напредује преко педесет километара и коначно пробија фронт, што ће натерати немачку команду да нареди опште повлачење, а Бугарску 29. септембра на капитулацију. Они који су од немачке команде били проглашени мртвима у албанским планинама, а васкрсли на Крфу сада незадрживо напредују како би што пре ослободили своју земљу. Марширају по 17 сати дневно, а одмах затим ступају у борбу без одмора да би од Куманова до Ниша напредовали 160 километара за шест дана, док их је француска коњица једва стизала. После 45 дана офанзиве цела Србија је коначно била слободна. Срби су победници, али по коју цену? Цена је превисока, скоро трећина укупног становништва Србије је страдала. Процентуално то су били највећи губици од свих учесника у овом крвавом рату. Уместо питања да ли је морало тако, пригрлимо сећање на наше страдалне претке-мученике, уз понос што припадамо народу коме су припадали и ти хероји Цера, Колубаре, Кајмакчалана, Голготе преко Албаније… Ти колоси чојства на себе су примили ореол мучеништва зарад слободе, а преживели су нешто што ниједан народ пре њих у историји није, преживели су загробни живот у Хаду, а васкрсли су да би се опет борили; борили и победили; победили и ослободили своју поробљену  отаџбину. Туга и понос мора да испуни сећање на њих, а Видо да остане, ако је у међувремену постало место ходочашћа, јер је то острво, као што је говорио митрополит Димитрије, наш, српски Јерусалим.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language