Русија у потрази за ‘Православном цивилизацијом’ и српски утисци

query_builder

Русија у потрази за ‘Православном цивилизацијом’ и српски утисци

 

Аутор: проф. др Саша Марковић, историчар

 

Уводни осврт

Начин на који је Совјетски Савез нестао крајем прошлог века, условио је бројна преиспитивања свих круцијалних становишта о идентитету руског народа уз присуство једне упечатљиве контроверзе, а то је да ли их је уопште и било. Помпезно најављиван „крај историје“ и победа становишта западно-либералног цивилизацијског концепта, уместо да је покушао да разуме Русију, тријумфално је промовисао сопствену доктрину геополитике. У том наступу надмености, површност оличена у маниризму потрошачког друштва пресликана је на развалине Источног блока. Западни интереси уместо западних вредности које је Русија у својој модерној историји покушавала да разуме и да их прилагоди сопственим приликама, довели су до насртаја прекомпонованих друштвених елита на положаје моћи у новонасталим друштвеним околностима. На тај начин формирано је друштво које је почивало на идеологији социјал-дарвинизма. Уместо да се уз подршку „слободног света“ ово друштвено прекомпоновање спречи, сасвим супротно оно је стимулисано. Руско друштво се нашло у агонији негованог социјалног сиромаштва за корист малобројне „потрошачке“ елите. Овај неодржив концепт довео је до нових интелектуалних напора који су изнова трагали за специфичном улогом „руске идеје“. Неки од водећих руских мислилаца попут А.С. Панарина (1940 – 2003) нудили су одговор у повратку на темељне хришћанске вредности оличене у Богочовеку Исусу Христу и у обнови духа просветитељства. Овај нови-стари концепт „Православне цивилизације“ суочио се са изазовима и других утицајних становишта попут визије А. И. Солжењицина (1918-2008). Међу Србима, ова руска духовна трагања су неочекивано недостојно позната и то упркос класичном стереотипу о српском русофилству.

Осврт на „Крај историје“ као изазов опстанка руског идентитета

Последња деценија прошлог века довела је до крупних геополитичких и идеолошких промена Европе, а што је утицало и на светске историјске процесе. Нестанак Совјетског Савеза и Источног блока који се, по тумачењу неких од незаобилазних сведока тог времена одвијао неприхватљиво и необјашњиво брзо, довео је Русију у стање дотад невиђене слабости и рањивости. „Није проблем што се распао Совјетски Савез – то је било неминовно. Прави проблем, који ће нас пратити још дуго, је што се тај распад одиграо дуж лажних лењинистичких граница, отевши нам старе руске провинције. За само пар дана изгубили смо 25 милиона Руса – 18 процената целе наше нације – а влада није имала храбрости да бар примети тај стравичан догађај, тај колосални пораз Русије и да му се бар декларативно супротстави.“ Ово становиште, обојено емоцијом, са једне стране нам скреће пажњу на пишчево задовољство „неминовним“ нестанком државе која је, у свом настанку била епигон несмотрености руске државне идеје, а у процесу свог развоја и њен државни и национални антипод, а са друге стране то историјско олакшање за Русе које несумњиво наступа нестанком Совјетског Савеза, идентификује се са „колосалним поразом Русије“. Разлог овој амбивалентности налази се и у процени да је, без обзира што је држава супротстављена руској националној идеји, руски народ у њу уложио свој огроман демографски, економски, интелектуални и културни потенцијал у нади да ће јој прилагодити изглед и карактер сопственом идентитету. У одржаном сегменту државне територијалности и глобалним претензијама, као и у одбрамбеној и патриотској инструментализацији прошлости, Совјетски Савез је подсећао на Русију. Ипак државна доктрина, национална идеја и идеологија политичких елита биле су недовољно блиске и то до те мере да су доводиле у питање и континуитет „руске идеје“ током 20. века. Уколико овоме додамо и потпуну маргинализацију верске посвећености Руса и њен институционални погром и прогон, дисконтинуитет идентитета био је потпун.  Парадокс ове ситуације, у међународним околностима лежао је у чињеници да је „Запад“, односно, пре свих Сједињене Америчке Државе нестанак Источног блока доживљавао, пре свега, као пораз руског национализма уобличеног у „великоруској“ националној идеји и недемократском империјализму са средиштем у Москви. Победнички концепт либералне демократије, у недовољно изоштреној слици свог тријумфа усудио се да прича о коначном поразу нације и религије и вредностима које су отуд проистицале као и о новоуспостављеној равноправности. Овај концепт, врло популаран деведестих година прошлог века тумачио је националну идеју као национализам који идеолошки и политички издиже сопствени етнос у обрисе историјског права на посебно, истовремено ускраћујући идентичан образац другим народима, нарочито онима са којима се територијално граниче. Термин који је означавао ову државну и националистичку похлепу реафирмисан је из антике –„Thymos, односно жеља за признањем… Жеља за признањем је, исто тако, психолошко лежиште две веома снажне страсти – религије и национализма… Националиста верује у узвишеност своје националне, односно етничке групе и тиме у своју властиту узвишеност као члана те групе. Он настоји да други признају узвишеност о којој је реч и, слично религиозном вернику, постаје гневан ако се овај дигнитет омаловажава.“ Из овога је проистицала, како наводи Фукојама, страст коју је било немогуће трезвено контролисати посебно у тренуцима када је имала успех за последицу. „Тхимотичка страст, жеља за признањем аристократског господара, покренула је историјски процес,  а тхимотичке страсти религиозног фанатизма и национализма носиле су овај процес вековима посредством ратова и конфликата.“[1] Нестанак Совјетског Савеза симболично и суштински је представљао пораз тхимотичке страсти и бројни су, понункани Фукојамином анализом очекивали да је наступио крај класичне историје која је неговала конфликт као сусрет идеолошких држава са различитим интересима. “Националисти Европе били су међусобно тесно повезани, посебно у Источној и Југоисточној Европи, и њихово разврставање у засебне нације-државе било је велики извор конфликата.“[2] Фукојама је сматрао да је нестанак биполарног света показао једино одрживим концепт грађанског друштва који негује демократске институције. Оправдано осуђујући екстремизам као пораз демократије у једном историјском тренутку, он је умесно разложио мотивисаност изузетног крвопролића током „кратког 20. века“. „Када се масе једном мотивишу за рат помоћу национализма, оне могу достићи такав ниво тхимотичког гнева који је ретко виђен у династичким конфликтима и који спречава лидере да се према непријатељу понашају умерено и еластично.“[3] Ипак, његова претпоставка да је престанак „хладног рата“ значио и пораз различитости која се експонује кроз антагонизам  и да се свет креће у правцу наддржавне јединствености, била је исхитрена и недовољно утемељена. Фукојама јој је остао доследан надaхнујући тиме наиван оптимизам грађана о бесконфликтној цивилизацији која нам предстоји.  “Чињеница да се коначна политичка неутрализација национализма неће збити у овој или следећој генерацији не утиче на изгледе њеног коначног приспећа.“[4] Његово становиште, настало у условима геополитичког тријумфализма западног света и прокламованих вредности није било склоно размишљању о опцијама другачијег тока историјских догађаја. Ова поприлична самоувереност симболично је одражавала непримерену ароганцију препознатих победника. Ипак, друштвена стварност и планетарни полигон утемељен на непоновљивим приликама различито су реаговали на импортовани „начин живота“. Свега неколико година касније, сам Фукојама, упућен у оно шта се заиста дешавало прихватио је неодрживост своје хипотезе о „крају историје“ и „универзалном либералном обрасцу живота“  који је подједнако примењив без обзира на гео-политичке околности. Коригујући свој приступ и тиме, уједно сведочећи о сопственом духу вредном поштовања, јер прихвата да непрестрано учи и да се дограђује, Фукојама је прихватио идеју о томе да су алтернативе „стила живота“ могуће, али да је постојећи неолиберални концепт оптималан. „Погрешно разумевање мојих теза (за које, сигуран сам, нико од читалаца овог есеја није крив) највише долази до изражаја у ставу да је израз „ќрај историје“ напросто емприријски суд који описује постојеће стање света…Овим изразом се не изриче став о ономе што јесте, већ о ономе што треба да буде: услед различитих теоријских разлога, либерална демократија и слободно тржиште представљају најбољи режим или, прецизније, најбољи од могућих алтернативних начина организације људског друштва…“[5]

Русија у потрази за сопством

Једну од најзначајнијих улога у негирању идеје да је свет једнообразни полигон за вредности западне цивилизације одиграла је Русија. То није била случајност, већ последица истрајног ригидног приступа у примени другог културолошког обрасца у намери не да се аутохтони идентитет Русије, на тај начин додатно афирмише, већ да се што више онемогући било који вид његовог испољавања. Ипак, такав начин потискивања потребе за испољавањем става о процесу (де)градације сопственог идентитета није наишао на општи консензус међу руском интелигенцијом, упркос томе што је број присталица био импозантан. Међу утемељивачима критичког преиспитивања (не)постојеће државне стратегије и њених политика најзначајнији су били Александар Солжењицин и Александар Панарин. Први је био најпознатији дисидент совјетске епохе који је пронашао уточиште на Западу, али који је, након урушавања Совјетског Савеза и понижавајућег приступа у обнови руске државе од стране „сила победница“ одлучно стао у одбрану своје земље. Уз демонстрацију већ прилично нарушеног патриотизма, Солжењицин је од „мезимца-дисидента“ постао готово нерешив проблем за своје дојучерашње мецене јер се није слагао са очигледним елементима приличне бруталности у њиховом односу према његовој „отаџбини“. Своје пређашње неуморно писање, којим је у многоме омогућио да читалац боље разуме епоху антируске друштвене и духовне интенције совјетске ере, континуирано је и упорно наставио и у пост-совјетској ери и то на тај начин што је актуелизовао своје текстове садржајима критике уперене против неодговорности и полтронског капитуланства новофоримране друштвене елите у Русији. Изузетна улога ангажованог интелектуалца утицала је на неизбежну наметљивост Солжењицинових ставова у вези са националном политиком државе и њеном стратегијом развоја. Под изазовом да буде изнова одбачен јер је истрајно речит у критици, овај најпознатији светски дисидент није се повлачио. Постао је неугодно наметљив, а уколико је политичкој елити и било тешко и можда забрањено да то прихвати, Руси су га читали и ослушкивали и то, почетком 21. века више нико није могао да порекне. Упоредо са Солжењицином, патриотско стваралаштво афирмише и Александар Панарин,[6]  изразити противник тезе о „крају историје“.[7] Вишедеценијско ћутање које је било последица режимске присиле, Панарин је прекинуо снажним замахом писања са утиском да је желео изгубљено време да надокнади. Задовољан ситуацијом да је идеологија једноумља побеђена, али убрзо и разочаран чином неприхватљивог клонућа и немоћи сопствене државе, Панарин је трагао за одговором о начину реформе и реафирмације руског идентитета. Колосална, каква су често и умела да буду дела руских писаца у прошлости, дела Солжењинцина и Панарина су малобројне остављала равнодушним. Са њиховим утицајем, у формирању модерне руске културне и личности се морало рачунати.

Изложено потпуној девастацији државе, руско друштво је реформе спроводило споро и несигурно, уз огромне економске потешкоће. „День 17 августа 1998 г. фактически знаменовал собой финансовое банкротство России.“[8] У таквим околностима, снажно подстицана спољно-политичким фактором формирала се политичка елита која је своју визију уобличавала на прихватању постојећег либералног обрасца. С обзиром на то да је страначку инфраструктуру имала једино некадашња комунистичка странка, њени припадници навикнути на конспирацију и ауторитативност били су спремни да се доктринирано прилагоде новонасталој ситуацији. Отуд су дојучерашњи комунисти који су негирали националну припадност, били спремни да прихате руски патриотизам. Тај след историјских догађаја, Солжењицин је назвао „иронијом историје“ коју су бројни приметили, али су били немоћни да јој се супротставе. Русија, вођена компрадорском елитом, у овом тумачењу била је декларативна творевина која је копирала карактеристике државе не у намери да се њена државност обнови, већ у намери да се њена државотворна креативност обезвреди, а потом и изгуби. Пишући о „кобајаги“ држави, Солжењицин је упозоравао на компромитовану и корумпирану слику господара руског народа који су били послушници крупног мултинационалног капитала. „У Русији је крајем деведесетих успостављено привидно постојање. Кобајаги – ми смо република у којој су избори слободни. Кобајаги – слободна штампа. Кобајаги – сви напори владе усмерени ка побољшању производње. Кобајаги – власти се већ седам година упорно боре против корупције државног апарата и дивљања криминала.“

Опстанак Русије у овој геополитичкој атмосфери доминације „либералног монолога“, како је писао Панарин био је готово неизводљив уз нову-стару друштвену елиту која је остала доследна свом „револуционарно-нихилистичком концепту“. Унутар овог концепта одлучујући непријатељ био је међу сународницима који нису прихватали нову идеологију без обзира да ли је то почивало на свесној или несвесној суздржаности. Отуд, пише Панарин „Главни непријатељ је у својој сопственој земљи!”, и, вођени логиком доласка на власт, они који су заступали овај став били су спремни на обрачун и жртве. То је и довело до врло узнемирујуће констатације да је «питање о смислу 20. века за Русе питање о смислу страдања, које је управо у 20. веку достигло свој врхунац и потресло народ.» Да би се овај неприхватљиви пут развоја руске друштвене идеје, у будућности избегао, било је потребно сведочити о њему, објаснити његову  појавност и раскринкати његов негативни утицај, а у свему томе ослонити се на ауторитете у прошлости. „Шта је то нихилизам ? Нихилизам је материјализам и ништа више.“  Панарин је, међутим био свестан да нихилизам младих револуционара бољшевичке епохе није дело једино увезених социјалних доктрина из Европе друге половине 19. века. Емотивна мотивација за жртвовање у циљу остварења бољег друштва била је одлучујућа снага омладине. Њихово виђење револуционарних променама почивало је на уверењу о прекој потреби спасавања напаћене земље. Они који су је водили у пропаст требали су, на било који начин да буду поражени, а Русија је била вредност коју је требало извући из њиховог утицаја и удахнути јој нови идентитет. Отуд је произилазио мало коме разумљив став о томе да се жели и поздравља неуспех царске Русије у њеним сукобима, и да се истовремено спремност патриотског жртвовања  не доводи у питање.  „Без желания победы России, но с желанием умереть за нее”. Излаз из ове квадратуре круга острашћеног приступа руској држави и недовољно разумљивог патриотизма налазио се у обнављању националног идентитета. Отуд Солжењицин пише да су «нације боје човечанства.»[9] Његова реафирмација примарно је имала за циљ да обнови приступ руској националној доктирни, али и да скрене пажњу Западу да националистички нихилизам демонстриран упечатљиво током рата 1914-1945. није једини израз националне идеје. Повратак културном национализму насупрот романтичарском егоизму који је довео до империјализма враћао је геополитичку карту света у повољнији положај балансираних интереса чије су поставке аналитички претресене. Суноврат идеолошког света Совјетског савеза могао је да изазове бројне негативне реакције које су наизглед демонстрирале пркос Русије и сведочиле о њеном незадовољству тренутним положајем. Ова реакција повређеног националног поноса заправо је представљала наличје исте медаље на којој се налази совјетски интернационализам. Наднационална крајност, о чему је још сведочио Николај Берђајев била је блиска националистичкој крајности и осим раста самољубља до његовог пуцања са бројним лошим последицама, како је писао Панарин, Русији од оваквог сценарија друго није могло да се догоди. Зато је било потребно избећи ову наизглед примамњиву самообману. „Искуство показује да велике и самољубиве нације, претрпевши неуспех, често траже спас у расту енергетике реванша, војне моћи и освете победницима. Тако се десило с Немачком после Версаја. Русија се данас налази у сличном положају побеђене државе, на чије законите интересе победници отворено не намеравају рачунати.»[10] Највећи промашај, по  мишљењу Панарина, била би реакција Русије у облику реваншизма и намере обнове Совјетске империје[11], јер је то след догађаја који су управо бројни «тврди» противници руске државе прижељкивали у намери да морално оправдају свој коначни обрачун са непријатељем који је био стална претња. Наћи меру сопственог националног израза, а ослањајући се на ранија сведочења[12] у свету који је помно мотрио на погрешан потез и који је несумњиво, у том тренутку имао геополитичку моћ планетарног полицајца, био је велики изазов, али не толики да би се од тог пројекта одустало. Русија је, у контексту своје нове геополитичке улоге морала да се ослони на свој национални израз, јер, како је Панарин писао: «Ни комунизам, ни тоталитаризам не принадлежат к специфическим чертам русской ментальности.»[13] На прагу сличних размишљања био је и Солжењицин који је указивао да је постиђеност својим националним опредељењем код Руса било снажно упориште интернационализму и националном етикетирању. Разлог постиђености налазио се у духовном лутању интелигенције која није више била задовољна домашајима сопственог идентитета у облику царског самодржавља. Стога Солжењицин и подсећа на писање Петра Струвеа[14] о потреби да руски интелектуалац одржи националну посвећеност. «Руска интелигенција чини себе безбојном претварајући се  русијску…непотребно и бескорисно прикрива свој национални лик, а њега је немогуће прикрити. Националност је нешто најнесумњивије (осим расе, боје коже) у ова осетљива времена. Немамо потребе да мудрујемо (с руским националним осећањем) и да скривамо свој лик… И  ја и сваки други Рус, имамо право на те осећаје… Што то буде јасније схваћено…то ће у будућности бити мање неспоразума…»[15] Ове правовремене речи биле су упућене руским научницима и интелектуалцима који су, почетком 20. века били склонији идеји блискости са научницима других држава, најчешће немачке док истовремено то није био случај код њихових колега у другим државама. „Заступајући идеју научног интернационализма, научници су тежили да себе представе као чланове међународне заједнице која је способна да изађе из оквира уских националних интереса. Та појава је била импресивна у Русији где је значајан део научне елите био политички ангажован.“ Повратак националној идеји, као чврст темељ новог израза руског идентитета имао је упориште у предратном развоју руске друштвене мисли. Док је национализам, војно-политички експониран као милитаризам европских сила, Русија се трудила да утицај националног егоизма обесмисли хришћанским универзалним карактером. На први поглед, који је условљен априорним русофилством код других словенских народа, ова идеја изгледа потпуно неприхватљива и ван контекста разумевања и то до те мере да ли је потребно и уочити је. Ипак она је одраз јединственог приступа артикулацији руске националне идеје. Он проистиче из става који се противи „геополитици безбрижности“ која се негује и у Русији у намери да се препусти креативност вредности неком другом и да се једино преузима као готов производ. Тај процес, који Панарин назива вестернизацијом ствара јалов идентитет који се или поданички приклања или радикално супротставаља задатом образсцу – у овом случају неолибералном. Русија не прихвата на овај начин понуђену улогу културолошког послушника или културолошког, како отпадника тако и осветника. Панарин није био противник западне културе али није био за „американоцентризам“[16] – као израз неприхватљиве бруталности.[17] Он се заправо ослања на вредности које је либерализам током 19. и 20. века носио на таласу реформи европских друштава[18]. Демократске слободе, политичко организовање, поштовање различитости јесу универзалне вредности које не трпе један модел или једно искуство за све, чак и по цену да онај ко покушава да их спроведе – не успе, иако је имао могућност да се послужи искуством других. У конкретној искуственој ситуацији – тај образац није био понуђен као алтернатива која скромношћу добија на магнетизму своје вредности већ је вршена пресија његовог пресликавања.[19] То је, по Панарину обесмислило универзалну планетарну различитост и од „демократије слободе“ створило „демократски расизам“.[20] Отпор овом дискурсу налазио се у стварању новог који, под претпоставком да се „цивилизациона разноврсност успе очувати, тада ће и очекивано постиндустријско друштво бити многоваријантно, плуралистичко, што значи гипкије и постојаније, ближе идеалу социјалне праведности, који искључује хегемонизам и диктат једног дела света над свим осталим.“[21] Неговање оваквог приступа у стварању руског идентитета подразумевало је утемељење хуманости и морала у националном изразу.

Православље као „руско месијанство“

Ослонац за обнову моралности, Руси су почетком двадесетог века тражили у вери. Грубо потискивана, препуштена неодмереном девастирању током совјетске епохе, Руска православна црква није била имуна на ударце, али је, упркос свему, одолела. Већ је то био изваредан показатељ њене жилавости који је, уколико се дубље замислимо, обезбедио руски човек својим поверењем упркос и животној опасности. Зато је повратак православљу био незаобилазан. Отуд је Сложењицин писао: „У данашњој распаднутој, угушеној, ошамућеној и покравеној Русији још је очигледније: без духовне потпоре од православља не можемо стати на ноге…“[22] У намери да што постојаније веру повеже са народним изразом, Панарин пише о „стихијном народном конзервативизму“. Оцењујући да је његова улога одлучујућа, овај мислилац намеће тему неизбежне духовне реформације за коју је ослонац на раније погледе и становиштва најбољи начин да се поново одреде вредности.[23] При томе треба имати у виду да је ослонац у прошлом, за Панарина битан из разлога не понављања национално-романтичарских заблуда.[24] Узора је било и они су, у својим ставовима критиковали етнофилетизам и залагали су се за искорак из ускогрудости националистичке фразеологије. “Русија још није отпала од смисла свог постојања, није се одрекла вере и љубави своје прве младости. Она је још увек слободна да се одрекне таквог политичког егоизма и националне затуцаности који ће неизбежно довести до слома наше историјске мисије…у Новом Завету нема ни речи о било каквим посебним нацијама и чак се изричито наглашава да никакав национални антагонизам више не може да има места…“[25] Овај контекст је дакле, негирао да је универзализам хришћанства подређен националној идеји. Национализам без хришћанске садржине и самилости за све, када је принуђен на очајнички корак  – а овај проистиче из омаловажавања или неразумевања од стране другог охолог и склоног доминацији, претвара се у милитаризам –  како национализам у случају пораза, тако и онај у случају победе. Такав идеолошки нихилизам био је у потпуности неприхватљив за Панарина, јер би на тај начин Русија понудила визију страдања која се није разликовала од понуђеног подаништва вестернизацији. Панарин је био противник милитаризма јер је он „сведочанство дефицита културно-историјског стваралаштва, дефицита који порађа очајање, крајњу непостојаност и свеопшти авантуризам.“[26] У осврту на руску историју, Панарин је приметио да је Русија одсудне реформе спроводила у време рата, после рата или на почетку рата. Иако суочена са крајње озбиљном ситуацијом, Русија се трудила да избегне авантуризам и безизгледну будућност па се из тог разлога одлучно упуштала у реформе државе у намери да спречи суноврат и избегне провинцијализам.[27] Успех није изостајао али је било и промашаја. Ситуација је, по Панарину, Солжењеицину и њима блиским захтевала потрагу за артикулисањем руског цивилизацијског одговора.

Под мантром глобализације, Русија је постала економска сировинска колонија у којој се привредни развитак строго контролисао, а културолошка креативност спутавала. Политичка елита Русије била је одлучујући саучесник у томе, доследна у испољавању свог кетманског карактера она је прихватила своју улогу политиканства надајући се али не и инсистирајући на задовољењу сопственог интереса. Хипокризија је била огледало постојеће политичке сцене. Одређена група мислећих људи, такву атмосферу потпуне идентитетске предаје и послушности није прихватала као образац свог деловања. Упоредо са све очигледнијим манифестацијама интереса приликом суочавања са кризним ситуацијама у свету, насупрот демократских вредности, средство остварења тих интереса, за Запад све је више постајао беспримерни милитаризам. Друштвена, људска и  еколошка неодговорност која је на овај начин демонстрирана, поспешивала је развој незадовољства и разочарења у процес глобализације који је прилично необазриво вођен из једног центра.  Разочарани овом појавом, један број интелектуалаца окренуо се проучавању традиције руске друштвене мисли у нади да ће обновити руски аутохтони пут – некад препознат као „руско месијанство“. Ширина погледа на месијанство и њено човечанско разумевање било је почетно надахнуће и Панарина и његових присталица. Месијанство је почивало на верујућем карактеру Руса о којем је изнова Панарин сведочио. “Веру русский человек ценит выше любых земных благ; тяготы современного политического кризиса чаще всего оцениваются с этих позиций: “некому больше верить”. У основи ове „духовне обнове“ били су стихови Тјутчева на које се Панарин, попут Берђајева, Соловјова, Достојевског и других  позивао. „Умом Россию не понять, Аршином общим не измерить: У ней особенная стать – В Россию можно только верить.“[28]. Песник Тјутчев је својим приступом у тумачењу руског човека и руске идеје био инспирација бројним, али су га и многе присталице идеолошке пројекције руског друштва негирале са образложењем да је његов идеализам и песнички занос био штетан при успостављању реалне слике о историјском континуитету руског идентитета. Поновни повратак Тјутчеву, скреће пажњу да је негирање утицаја његових стихова била пре злонамерна инструација о приступу поезији са верским мотивима, него стварни успех у одвраћању Руса од рационалистичке неутемељености њихове духовности. Панариново неприхватање „плитког детерминизма“[29], односно обрасца погледа на свет којим је свака појавност узрочно-последично повезана и тиме је њено разумевање исцрпљено, упутило је правац његовог сагледавања будуће улоге Русије према ослонцу на духовност коју је опет обележила Руска православна црква. Повратак вери значио је повратак моралности. У савременом тренутку она је сервилна лажним вредностима, а квазиприсуство морала служило је доминацији одређених елита које су већину држале у стању потчињености. Морал проистиче из делатности цркве, а по Панарину тамо, без обрзира што може бити и архаичан је право место обнове људскости.  „Может быть, замечательный архаизм Православия является шансом человечества – одной из гарантий того, что творческий, цивилизованный постиндустриализм еще может быть спасен в наступающем глобальном мире.“[30] Упозорење Панариново при обнови антропоцентризма није се односило на прихватање ренесансног идеала већ на окретање Исусу Христу – „Богосыновства – порученца Господа здесь, на грешной земле…“[31] У том контексту неодржива је идеја о хуманости „изабраних“ („золотого миллиарда“[32]), већ је тај идеал, ослоњен на карактер Богочовека припада свим људима – „.третьемирского большинства.“  Из ових становишта проистекли су погледи о геополитичком уједињењу Евро-азијског простора[33] које негују три врло утицајне стратешке школе у Русији. Искораци су одмерени, постепени и вредносно утемељени.[34]

[1] Фукојама,, Крај историје, стр. 229, 230

[2] Исто, стр. 280

[3] Исто, стр. 281

[4] Исто, стр. 289

[5] Исто, стр. 350

[6] „Александр Сергеевич Панарин – выдающийся русский мыслитель, философ и культуролог, блестящий политический аналитик и публицист, один из самых ярких профессоров Московского государственного университета за всю историю его существования.“; A. Панарин, Православная цивилизация, Предисловие, Институт русской цивилизации, Москва, 2014.

[7]  „Мы убеждаемся, что современный либерально-позитивистский миф о конце идеологий и ненужности духовной власти вообще оказывается еще более опасным и разрушительным, чем коммунистические мифы об отмирании государства и упразднении рыночных отношений.“; Панарин А. С, Искушение глобализмом, «Издательство «Эксмо», Москва, 2003, стр. 400,401.

[8]  Ратьковский И.С.  Ходяков М.В. «История Советской России » Издательство „Лань“, 2001. http://bibliotekar.ru/sovetskaya-rossiya/105.htm.

[9] А. Солжењицин, Публицистика, В трех томах, том три,  Ярославль: Верхняя Волга, 1997, стр, 465. http://solzhenitsyn.ru/proizvedeniya/publizistika/.

[10] Панарин

[11] „Велики део актера на тој сцени заправо у простор савремене Русије пројектује неку врсту визије обновљеног Својетског Савеза.“; Миша Ђурковић, Савремена Руска спољна политика и Србија почетком XXI века, Култура полиса, год. IX, 2012, broj 17, 1-26, стр. 3.

[12] „Однако, если с подобным мерилом мы подойдем к существующим формам национализма, то легко убедимся, что в большинстве случаев национализм бывает не истинным, а ложным.“; Николай Cергеевич Трубецкой, Об истинном и ложном национализме, Статья была напечатана в сборнике «Исход к Востоку», София, 1921 г., с. 71-85. http://gumilevica.kulichki.net/TNS/tns05.htm.

[13] Панарин

[14] Петар Струве, Интелигенција и национални лик, Реч, 1904.

[15] Солжењицин

[16] „Современный американизированный либерализм, выступающий под знаком реванша…“: A. Панарин, Православная цивилизация, Институт русской цивилизации, Москва, 2014, стр. 846.

[17] „Та милитаризација менталитета, наоружаног по- дозривошћу према свему туђему, окретала је наглавачке већину демократских принципа и установа. У мери омасовљења демократије, њој је прописивано да постане војном републиком, мо- билисаном насупрот спољашњег непријатеља. На Западу то се у првом реду тицало Америчке републике, која је постајала импе ријална реpублика – нови Рим који је у сукобу с Картагином.“; А. Панарин, Агенти глобализма, Летопис Матице српске, јануар – фебруар 2012, Нови Сад, 108-136, стр. 114.

[18] Прогресс и демократия, которые совсем недавно выступали универсальными понятиями, не имеющими расовых и этнических привязок, стали интерпретироваться этноцентрично – как исключительный продукт западной культуры и истории. A. Панарин, Православная цивилизация, Институт русской цивилизации, Москва, 2014, стр. 855.

[19] „Сегодняшний либерализм на Западе – это идеология победителей со всеми ее характерными особенностями: догматической самоуверенностью, неумением прислушиваться к другим, нетерпимостью к критике и неспособностью к самокритике…“; A. Панарин, Православная цивилизация, Институт русской цивилизации, Москва, 2014, стр. 58,59.

[20] Необычность идейной ситуации нашего времени состоит в отказе Запада от просвещенческого универсализма и переходе его на позиции ксенофобии и культурологически обоснованного «этноцентризма». A. Панарин, Православная цивилизация, Институт русской цивилизации, Москва, 2014, стр. 855.

[21] Панарин, Реванш историје, стр. 325

[22] Солжењицин

[23] “Стратегический анализ должен учитывать баланс старого и нового…”; A. Панарин, Православная цивилизация, Институт русской цивилизации, Москва, 2014, стр. 859.

[24]  «…Я решительный противник консервативноромантических утопий о “великом возвращении назад.“; A. Панарин, Православная цивилизация, Предисловие, Институт русской цивилизации, Москва, 2014, стр. 20.

[25] (Солојов 2006, 107)

[26] Панарин, Реванш историје, стр. 327

[27] Наталија Нарочницка,  Русија и Руси у светској историји, СКЗ, Београд, 2008.

[28] Ф.И. Т Тютчев. «Умом Россию не понять…»,  28 ноября 1866, http://www.ruthenia.ru/tiutcheviana/stihi/bp/281.html

[29] Панарин, Реванш историје, Руска стратешка иницијатива у 21. веку, превод, Бранимир Куљанин, Летопис Матице српске, број 493, 317-327, стр. 319

[30]A. Панарин, Православная цивилизация, Институт русской цивилизации, Москва, 2014, стр. 573.

[31] Исто, стр. 572.

[32] Панарин А. С, Искушение глобализмом, «Издательство «Эксмо», Москва, 2003, стр. 12.

[33] Ближе види и: Дарина Григорова,  Славяноевразийский проект Александра Панарина. Православный рыцарь постсоветской России, . Вісник Маріупольського державного університету. 2013, Сер. 7-8, стр. 39-51.

[34] Ближе види: Срђан Перишић, „Геополитичко усмерење спољне политике Русије“, Војно дело, Београд, 2014, број 2, стр. 7-22, стр. 9.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language