Поуке Вимеровог писма

query_builder

Поуке Вимеровог писма

Резиме излагања с трибине Геополитички аспекти Нато агресије на СРЈ.

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

   „Рат против Савезне Републике Југославије 1999. године вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се тамо из стратешких разлога морају стационирати амерички војници да би се надокнадило оно што је пропуштено 1945. године“. Ово је један од најважнијих закључака са конференције „Балкан и проширење НАТО“ коју су, крајем априла 2000. године у Братислави, организовали америчко Министарство спољних послова и Спољнополитички институт Републиканске странке. Колико је ово окупљање било значајно сведочи присуство највиших званичника влада држава које су учествовале у агресији, као и високих функционера из нашег региона. Међу присутнима су се нашла и тројица тада опозиционо настројених Срба, ваљда због демократског декора овог конспиративног састанка.

   Учесник ове конференције био је и Камерон Мантер, искусни обавештајац и каснији амерички амбасадор у Београду, за чијег мандата је 2008. године реализован један од њених најважнијих закључака о „међународном признању независне државе Косово“, разуме се најпре у кругу савезничких држава. Српска јавност би вероватно остала необавештена о овом догађају да се на страницама, тада још увек српског НИН-а (фебруар 2007), није појавио документ – приватно писмо које је немачки дипломата Вили Вимер, као ученик скупа у главном граду Словачке, упутио тадашњем канцелару Герхарду Шредеру. Из садржаја писма које је у рангу највећих Викиликс сензација добили смо потврду нечега што су проницљивији умови наслућивали још пре почетка злочиначке агресије. Дакле, разлози за агресију на СРЈ 1999. године били су мотивисани не заштитом људских права Албанаца, него првенствено намером да се учврсти америчка доминација на европском континенту. Уосталом ево шта о томе, преносећи неке од ставова са конференције у Братислави, пише Вимер: „Европски савезници су учествовали у рату против СРЈ да би, де факто, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања „Концепта нове стратегије“ Алијансе у априлу 1999. године, односно настојања Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС (данас ОЕБС). Ништа мање важан је и закључак о томе да  „европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО“, као и да је у том смислу „за примену у Европи знатно погоднији амерички правни поредак“. Или како разумети становиште „да у сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права“. Било би занимљиво ауторе ових закључака питати зашто онда не признају легалитет референдума на Криму или исход референдума о Дану Републике Српске.

   Извесни закључци ове конференције имају и културрасистички карактер. Наиме, у тачки 8 Вимеровог писма наведено је да „Србија (вероватно због несметаног обезбеђивања војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја“. Као да су учесници Братиславске конференције имали пред собом ставове теоретичара Хантингтона који је у интервјуу једним немачким новинама још 1996, дакле три године пре агресије, рекао „како се Европа завршава тамо где почињу православље и ислам“. Да је реч о старом стратешком циљу сведоче и речи британског историчара Ситон Вотсона, изречене уочи балканских ратова, о томе да би „тријумф Срба на Балкану представљао највећу несрећу за европску културу и цивилизацију“. Вотсон је као најутицајни британски стручњак за Балкан говорио о томе да Аустроугарска има одређену културно-цивилизацијску мисију на овом подручју. Касније је подржао формирање Југославије, али са претежно хрватском компонентом.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language