Пореска, реформаторска и аграрна политика после присаједињења

query_builder

ПОРЕСКА, РЕФОРМАТОРСКА И АГРАРНА ПОЛИТИКА ПОСЛЕ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА

 

Аутор: Дивна Додић

 

Иако су сепаратистичке снаге и оне склоне претераном величању комунистичког култа аутономије Војводине, годинама вешто, преко медија и одговарајућих канала, пласирале причу да су Војводина и Словенија 1918. године у заједничку државу ушле као најразвијенији делови, она је не само нетачна, већ и опасна из више разлога.

Опасна, пре свега, због поистовећивања Словеније, данашње републике и Војводине, као северне српске покрајине, у датом политичком контексту и поставци данас, а нетачне из низа економских разлога. Пре свега, српско становништво у Војводини било је, пре присаједињења економски експлоатисано и вишеструко притиснуто, о чему постоји безброј извора: посебно су се те тескобе осетиле током рата, када је ова категорија сматрана непријатељском и према којој је посебно пооштрена свака мера, па и она економске природе.

Посебну категорију економског тлачења Срба, можемо видети кроз такозване ратне зајмове, где су они, наводно добровољно давали помоћ. Тој добровољној помоћи, претходило је затварање виђенијих Срба, мучења, шиканирање српског становништва од стране Мађара, притисак да се потпише потврда лојалности династији или следи интернирање и казне. На крају, епискоб бачки Митрофан Шевић позвао је вернике да дају зајам, како се не би узалуд губиле главе.

Срби из тог дела Војводине предавали су, као уступак, своје „рате“ Црвеном крсту, а они из Великог Бечкерека (данашњи Зрењанин) су скупили чак 1.228 круна, а значајан прилог дали су и угледнији Срби, да би оставили живи и на слободи, неки чак и у износу од 2 хиљаде круна.

У оваквим околностима, српски народ се одазвао позиву аустроугарских власти, уписавши зајам у таквом износу да се није разликовао од других народа у монархији.

Многобројни појединци, подједнако из сиромашнијих и богатијих слојева, земљопоседници, индустријалци и велике банке улагали су свој новац у куповину обвезница.

Акцији уписа ратног зајма прикључили су се градови и општине, делом мотивисани патриотским разлозима, али и због притиска од стране државе. Акција коју је водила Темишварска епархија резултовала је уписом 316.650 круна на име првог ратног зајма.

У општини Стара Паланка, српско становништво је уписало укупно 17.900 круна, од чега је Православна српска црквена општина из Светосавске закладе и задужбинског фонда уписала 5.000 круна, Прва и Друга српска земљораднича задруга 1.000 круна, паланачки Срби 11.900 круна. Међу градовима се истицао Вршац који је издвојио 150.000 круна из градског буџета ради уписа зајма.

Новосадски магистрат је 16. новембра 1914. године на терет градске сирочадске благајне за ратни зајам уписао 250.000 круна, с тим да се дефицит буџета покрије општинским прирезом од 72%. Због овакве одлуке Магистрат ће касније бити принуђен да подигне зајам у банци ради исхране сиромашног становништва.

Даље, у аутономашким теоријама, које тврде да је било баш дивно у време Аустроугара, истиче се да су Војводину посебно упропастили порези око 1925. године, и да је овај део Србије плаћао 25 пореза, а остали свега неколико.

Свакако, ово је потпуно нетачно. Погледајмо, прво, колико је непосредних пореза и приреза плаћано у Србији око 1925. године: седам предратних пореза (на земљиште, на зграде, на принос од капитала, на принос од радњи, на принос од личног рада и лични и инвалидски порез), затим нови порези на пословни промет (замена за стари српски порез на обрт) и на ратне добитке, шест приреза (војно-коморски, 20% инвалидски прирез, 153,5% укупни државни прирез, 150% државни прирез, 30% ванредни прирез и 500% ванредни прирез), као и војница. Тако добијамо укупно шеснаест дажбина из области непосредног опорезивања, што је, чини се, нешто више од 5–6 колико погрешно наводе аутономаши.

Славко Шећеров је први навео број пореза и приреза који се плаћају у Војводини као превелик, али не као доказ преоптерећености већ административне комплексности, посебно за сељака.

Шећеров је и једини побројао те порезе и прирезе, што савременим ауторима никако не успева, а и није тврдио да се у Србији плаћа премали број пореза. Посебно је нетачна и бесмислена наведена тврдња Боарова да је и у другим пречанским покрајинама плаћано само 5–6 пореза, а да их је искључиво у Војводини било више од 20.

У Војводини је, као и у Хрватској и Славонији, важио мађарски порески систем, иначе доста сличан аустријском, па су и пореске дажбине биле једнаке. Број пореза који се плаћа свакако није по себи знак степена оптерећености порезима јер је сасвим могуће да мали број издашних пореза донесе веће оптерећење него већи број ситних дажбина.

Пропаст Војводине, кренула је, међутим, управо у оном периоду који они величају: комунистичком. Прво што је погодило војвођанског паора, јесте рационализација и национализација, односно Закон из 1953. године који утврђује да је земљишни максимум смањен на 10 хектара.  Колективизација је био наредни ударац оних који сада величају аутономију – они који су то одбијали, били су извргнути одвођењем у затвор, пред суд, на принудни рад, психичкој и физичкој репресији. Коначно, ситуација у северној покрајини је оваква:

Војводина је центар једног од највећих хидролошких чворова Европе, три четвртине унутрашњих водених путева у простору бивше Југославије пролази ту. Пловно је око 1.400 километара река и канала у њој, а 1988. године је у Војводини произведено 1,2 милиона тона нафте, што је око трећина укупне југословенске прозизводње. У СФРЈ се у Војводини производило више од трећине пшенице и преко 40 кукуруза, односно 47% утовљених свиња. Тај систем, међутим, деградирали су нагомилане аутомонашки оријентанисани бирократе, поготово после устава из 1974. године, корупција, бахатост и неразумевање.

Додатни удар, нису толико представљале санкције и изолација, колико период после петог октобра, када су „заштитници“ Војводине у потпуности девастирале њену индустрију, успешне колективе, пољопривреду и од развијеног дела земље направили потпуну супротност. Тако долазимо до бизарне ситуације да се Војводина истински развијала, по свим параметрима, у једином периоду када њени „заштитници“ тврде да није – између 1918. и 1941. године.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language