ПОЛИТИЧКИ И КУЛТУРНИ ЖИВОТ СРБА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ ОД САБОРА 1790. ДО РЕВОЛУЦИЈЕ 1848. ГОДИНЕ

query_builder

ПОЛИТИЧКИ И КУЛТУРНИ ЖИВОТ СРБА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ ОД САБОРА 1790. ДО РЕВОЛУЦИЈЕ 1848. ГОДИНЕ 

Аутор: Љиљана Драгосављевић Савин

 

Политички живот Срба у Монархији у време дуге и реакционарне владавине Фрање I (1792 – 1835), био је пригушен и сведен на уску црквено-школску проблематику. Културни живот се развијао у сенци Фрањиног и Метерниховог апсолутизма и конзервативних назора карловачког митрополита Стевана Стратимировића (1790 – 1836). На Пожунском сабору 1792. године, Срби су проглашени за равноправне грађане Угарске, а митрополитима и епископима дато је право учешћа на Сабору. Те одлуке нису доследно спровођене, па су Срби и даље били запостављени и на Сабору и по жупанијама, које су их нерадо примале у службу, нарочито ако нису били племићи. Држећи се Бечког двора и привилегија, српска јерархија, посебно за време Стратимировића, није била много заинтересована за учешће на Угарском сабору, иако је морала да прати његов рад. Српско јавно мњење је више очекивало од тог Сабора, па је вршило притисак на митрополите да се ангажују у саборском раду, како би се либералне реформе у погледу верских и друштвено-економских односа примениле и на Србе у Угарској. Митрополити Стеван Станковић и Јосиф Рајачић су делимично пошли тим путем и учествовали у раду Сабора на коме је Рајачић 1843. године изговорио чувене речи о запостављености Срба у погледу примања у службе и њиховог напредовања, чиме је само изразио огорчење грађанске интелигенције потиснуте од немачког и мађарског елемента у државној управи, судству и магистратима.

Што се тиче српског народно-црквеног сабора, он није сазван ниједном за време митрополита Стратимировића. Сазивање Сабора нису желели ни Двор, ни Стратимировић, који није радо сазивао ни синод, желећи да управља апсолутистички црквом и народом и да онемогући увођење световних лица у конзисторије, односно да смањи утицај грађанства на цркву. Први Сабор одржан је тек годину дана после његове смрти, када је новембра 1837. године епископ Стеван Станковић изабран за митрополита. Народни представници, првенствено из редова грађанства, желели су да тај сабор претворе у „расправниˮ , како би се народне тегобе и захтеви могли узети у разматрање. Сматрало се да је дошло време „да се што законим путем по захтевању временаˮ учини за „изображење народаˮ , а што се не може постићи ни преко жупанија ни преко регименти, него само преко народног сабора који може бити прави тумач жеља целокупног српског становништва у Монархији. Цар није дозволио одржавање расправног сабора ни тада, ни после смрти митрополита Станковића, него само изборни сабор 1842. године на коме је вршачки епископ Јосиф Рајачић изабран за митрополита. Рајачић је као кандидат одан Двору имао подршку официра, али и омладине коју царски комесар ипак није пустио на сабор. Народни представници су наставили да инсистирају на расправном сабору, који је тек 1847. године одобрен, али није одржан због револуције која је ток догађаја окренула у другом правцу.

Српски културно-политички живот тог времена обликовале су две струје. Можемо их назвати старија конзерватива и новија либерално-демократска струја. Конзервативци су се залагали за матријално обезбеђење свештенства и јачање његовог утицаја на народ, на очување црквено-школске аутономије на бази српских привилегија и на редовније заседање народно-црквеног сабора. Такав став одговарао је црквеној јерархији, царским официрима и оном делу грађанства које се добро сналазило у оквирима феудализма, па им је било стало до конзервирања и очувања постојећих друштвених односа. Ти слојеви су се супротстављали новим, либералним и демократским струјањима, па и Вуковој реформи језика и правописа, која је водила демократизацији културе и уклањању феудалног духа из ње. Представници либералног грађанства устали су против превеликог утицаја свештенства на народ, тражећи да оно буде „с нама и поред нас, а не осим нас, и над намаˮ . Полазећи од уверења да „значај народаˮ не стоји у религији него у језику, српски интелектуалци су сматрали да је језик једино средство за очување народности, па су на тој основи, бранећи право на народни језик, пружили отпор мађаризацији, која је 30-их и 40-их година 19. века погађала Србе у Угарској. Мађарско племство и Сабор настојали су да мађарски језик замени црквено-словенски (славено-сербски) у црквеној администрацији, па чак и у богослужбеним књигама, и да буде уведен као обавезан предмет у српске гимназије, те да постепено постане језик наставе и у основним школама. Без познавања мађарског језика, Србима и другим немађарима су била затварана и онако тесна врата за улазак у јавне службе, сужавано је и угрожавано поље њихове културно-просветне делатности, а српска интелигенција је сумњичена и оптуживана да симпатише руски деспотизам. Кошутову теорију о Мађарима као „политичком народуˮ , Срби су одбијали, али су се мирили са мађарским језиком као „дипломатичкимˮ , тј. као језиком државне администрације у Угарској, уместо дотадашњег латинског језика.

У доба Марије Терезије и Јосифа II, угарски Срби су имали доста развијено основно школство, као и понешто нижих гимназија. Правих гимназија и учитељских школа није било, па су српска деца морала похађати католичке и протестантске гимназије, што је у време борбе против уније било непожељно и са верског и са национално-политичког становишта. Зато је српско грађанство желело сопствене средње школе. Својим средствима и уз подршку митрополита Стратимировића, Срби су основали гимназију у Сремским Карловцима 1791/92. и у Новом Саду 1810/16 године. Оснивањем учитељске школе у Сентандреји 1812. и њеним преношењем у Сомбор 1816. године, створен је још један „Србски педагогијум”. Све су то била расадништва српске световне интелигенције која ће постепено улазити у културно-политички живот и на темељима рационализма XVIII века, као и либерализма своје епохе, повести борбу за национални и културни препород Срба у Монархији.

Иако се залагао за развитак школства, митрополит Стратимировић му је желео дати конзервативни тон и подредити га својој, односно црквеној контроли. Оснивањем богословије у Сремским Карловцима и клерикалних школа при епископијама, желео је да подигне културни ниво свештенства, које би било носилац конзервативног национализма, култа Русије и одбране православља од уније, која ни после Јосифовог патента о толеранцији није престала да угрожава српску православну цркву, нарочито у области Великог Варадина и у Далмацији. У настојању да школе везује уз цркву и у њима очува народни, односно славено-сербски језик и ћирилицу, Стратимировић је пружао отпор германизацији која се путем немачких школа и језика спроводила међу у Србима у Војној граници. Пружајући отпор учитељским школама које је помагала држава и давајући предност школовању учитеља у клерикалним школама, он се сукобљавао с рационалистима на челу с инспектором српских школа Урошем Несторовићем. Они су желели школу ослобођену од утицаја цркве и модернију наставу, која би српску интелигенцију лакше укључила у савремена друштвено-политичка збивања, али у духу потпуне лојалности Хабзбуршкој династији, у чијем је интересу Несторовић предано вршио конфидентску службу, потказујући своје противнике као русофиле опасне по Монархију.

На преласку из XVIII у XIX век дошло је до померања српског културног центра из Беча у Пешту, а затим и у Нови Сад. Због појачане цензуре, нарочито после 1807. године, Беч је постао непогодан да и даље буде културно средиште Срба, иако се баш у то време у њему развијају славистичке науке и активност Вука Караџића. Покретање и издавање српских новина у Бечу наилазило је на велике тешкоће: Сербскија новине Маркидеса Пуља излазиле су само од 1791. до 1792. године, Славеносербскија вједомости Стефана Новаковића само од 1792. до 1794. године, а Новине сербске  Димитрија Давидовића и Димитрија Фрушића једва су напуниле деценију (1813 – 1822), кад су забрањене.

Струјање према Пешти узело је маха кад је 1796. године Стефан Новаковић своју ћирилску штампарију, иначе купљену од Курцбека, из Беча пренео у Будим и продао Универзитету заједно са привилегијом на штампање српских књига. Постепено долази до окупљања српске интелигенције у Будиму и Пешти. Томе доприноси и чињеница да су пештански и други вашари по Мађарској привлачили на стотине српских трговаца и занатлија из свих крајева, а посебно са подручја данашње Војводине и Славоније. Дунав је директно повезивао Нови Сад, Вуковар, Земун, Панчево, а индиректно и Осијек и друге градове са Пештом, Будимом и Пожуном, средиштима трговине и врховних угарских дикастерија – Намесничког већа, Коморе, Цензорског звања и Школског инспектората, којима су Срби морали да се обраћају ради својих верских, школских, економских и литерарних послова. Значајну улогу имао је и Пештански универзитет, на који су богатији грађани слали своје синове, нарочито на студије права и медицине.

Почиње се развијати и новосадски културно-политички центар, као једно од најзначајних средишта српског грађанства у Монархији. Нови Сад је имао најповољније услове да постане трајан културно-политички центар Срба у Монархији – са преко 20.000 становника, чији број се константно увећавао, стотинама дућана и трговина свих врста, јаким занатством, развијеном житном трговином и речним саобраћајем на северу до Пеште и Беча, а на југозападу до Карловца и Јадрана и са живим везама са Србијом. Доста развијено школство, а нарочито српска гимназија, омогућили су окупљане интелигенције на челу са славистом Павлом Шафариком, Георгијем Магарашевићем, Милованом Видаковићем, Јованом Хаџићем Светићем…

У периоду 1790 – 1848. године, Срби у Хабзбуршкој Монархији ударили су солидне темеље свом средњем школству, али су и даље остали без сопственог универзитета, па су продужавали школовање изван своје средине. Највећу тековину културног развитка код Срба представљала је Матица српска, основана 1826. године, у чијој су сенци деловале бројне градске читаоницеи културно забавна друштва (дилетантске позоришне групе, музичке дружине…), доприносећи јачању националне свести, нарочито код Срба у данашњој Војводини.

Од 1830-их година над Србе у Угарској се надвила опасност мађаризације, коју им је натурало либерално крило у мађарском националном покрету, због чега се српско јавно мњење морало супротставити Кошуту, а тражити подршку од Сечењијеве умерене струје. Велике наде српска штампа и умерено-конзервативна струја у српском покрету полагала је у Народно-црквени сабор, али се ни конзервативна ни либерална струја нису одрицале учешћа на Угарском сабору. На тај начин су желели спречити да се о Србима решава и одлучује, а без њиховог присуства. Истовремено текао је и процес одвајања Срба и Румуна, унутар заједничко црквено-политичке организације – Карловачке митрополије, који је местимично добијао врло драстичне облике и предсказивао распад заједнице која је трајала преко једног века.

Посебну културно политичку активност показивала је српска омладина на школовању широм Монархије, вођена националном српском идејом и панславизмом, а често блиска и илиризму. Однос старије генерације интелектуалаца према Хрватима сводио се на став према илиризму: већина у Угарској и данашњој Војводини била је против њега, док се у Хрватској и Славонији већина укључивала у њега као покрет који је Србима у тим крајевима отварао пут у политички и културни живот из којег су они, пре тога, углавном били искључени.

Узимајући у обзир све, резултати тог периода били су позитивни, али је сам период „националног буђења” кратко трајао да би се струје и програм у њему до краја формирали и изнијансирали, што ће имати последица на његов ток у Револуцији 1848. године.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language