Политичке активности Срба у Војводини од Благовештанског сабора до Аустроугарске нагодбе

query_builder

Политичке активности Срба у Војводини од Благовештанског сабора до Аустроугарске нагодбе

Аутор: Милош Савин

  • Ваин 74-143 федерализам, либерали на црк сабору, митроплија румунска.

Укидање Војводине је срушило илузију код демократски оријентисаног, српског, либералног, грађанског сталежа о могућности ослањања на Беч. Светозар Милетић је почетком јануара 1861. године, у чувеном чланку На Туциндан, предложио потпуни раскид са Бечом и политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране Мађара. У намери да ублажи српско негодовање, али и да заплаши мађарске политичке кругове аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима 2. априла 1861. године, на ком је затражено да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Благовештански сабор је у својим закључцима од 16 тачака изнео максималистичке захтеве за српску аутономност и национални развоја у оквиру аустријског царстава. Захтевана је посебна територија за Српску Војводину у коју би ушли цео Срем, Бачка, Банат и припадајућа Војна Граница. Захтеване су посебна политичка и судска управа и скупштина Војводине. У Војводини би званичан језик био српски, она би имала свој првостепени и апелациони суд, грб и заставу, те у сабору бираног војводу на челу. По окончању сабора његови закључци су путем делегације однети цару у Беч.  Цар је делегацији пренео да је задовољан радом Благовештенског сабора и обећао да ће испунити све његове захтеве. На овај начин аустријски цар је запретио мађарским политичким круговима, како би ублажио њихове политичке захтеве, а до испуњења обећања датог Србима, наравно, никада није дошло.

Током целог процеса, од избора за Благовештенски сабор, па до усвајања његових закључака,  први пут као релативно организована политичка група наступа српско либерално грађанство, окупљено око Светозара Милетића.  Не одричући се историјских права, либерална група око Светозара Милетића, је сматрала да је неопходно остварити српска природна права, и то пре свега ослањајући се на Угарску, како би се спречила могућност поновне инструментализације Срба од стране Беча. Либерали су сматрали да уставним средствима путем Угарског сабора, треба организовати Војводину, као једну аутономну жупанију у делимично федерализованој или регионализованој Угарској, где би и други народи попут Словака и Румуна имали право на своју територијалну аутономију. За остварење овакве идеје је била неопходна сарадња Срба и других народности Угарске са напредним, демократским круговима мађарског друштва. Милетић је сматрао да би само Српска Војводина, призната од стране Мађара, могла да буде одржива и дуговечна.

Светозар Милетић је формулисао принцип Ми смо и Срби и грађани, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва. Захтеве за територијалним заокружењем и аутономијом Војводине, у оквиру Угарске, у својим чланцима разрадили су Милетић и његов блиски сарадник и пријатељ Михаило Полит Десанчић. Полит се залагао за примену швајцарског федералног модела на Угарску, који је уважавао све националне, верске и политичке различитости, те омогућио одржив напредак својим грађанима. У Угарској би се швајцарски модел применио, тако што би се дозволило заокружење неколико жупанија по народностима (Срби, Словаци, Русини и Румуни), које би заједно са мађарским жупанијама функционисале у оквиру угарског државно-правног оквира, али би се служиле својим народним језицима. По овом предлогу Војводина би поседовала и симболична историјска права због српских привилегија из прошлости. Полит није наишао на разумевање међу мађарским политичарима који су држали да би само име Војводина значило, ни више ни мање, него повреду интегритета Угарске! Милетић је очекивао да ће за аутономну Војводину, у духу равноправности наићи на разумевање код мађарских, грађанских политичара, присталица демократије, либерализма и уставности, што се никада није догодило. Полит и Милетић су се залагали за блиске, братске, односе са Хрватском. Милетић је инсистирао, без жеље да увреди браћу нашу Хрвате, да је Срем душа наше Војводине.

Многи значајни мађарски политичари тог доба изнели су своје ставове везане за идеје српског либералног грађанства. Идеолог мађарске државне идеје Јожеф Етвеш се противио Српској Војводини, сматрајући да би она угрожавала јединство Мађарске. Сматрао је да Срби могу своје захтеве да остваре путем црквено-школске аутономије и у оквиру општег корпуса грађанских права. Ференц Деак се у свемо слагао са Етвешом. З а разлику од њих, Калман Тиса је допуштао идеју Српске Војводине, под условом да се сведе на једну жупанију у којој би било омогућено коришћење српског језика као званичног, али без права на територијалну аутономност те жупаније.

Пошто се у овом периоду водила дебата о тада неопходном преуређењу Хабзбуршке монархије, постојале су три концепције – централистичка, федералистичка и дуалистичка. Федералистички приступ је сматрао да је монархију најбоље федерализовати, при чему би све историјске земље имале статус федералне јединице. Историјске земље су биле Аустрија, Угарска, Чешка, Хрватска… Народи попут Срба, Словака, Русина и Румуна би овим приступом остали без својих јединица, односно у Угарској. Српски клерикално-конзервативни политичари, традиционално ослоњени на Беч, залагали су се за федералистички приступ, покушавајући да српске привилегије представе као основу српског историјског права на сопствену аутономну територију. Они су инсистирали двор мора да уважи Српску Војводину као историјску земљу, за шта су реалне шансе биле минималне, упркос лажној нади која је, понекад, стизала из Беча. Федералисти предвођени Ђорђем Стратимировићем, имали су велике симпатије чешких федералиста, који су омогућили Стратимировићу да своје ставове износи у прашкој Политици, која је штампана на немачком језику. Како је аустријски канцелар Шмерлинг промовисао идеју федерације, српска десница му се ставила у беспоговорну службу, лобирајући за српско-војвођанско питање. Шмерлинг је још током Благовештенског сабора, утицао на Србе да истичу максималне, нереалне захтеве, дајући им лажну наду. Грађанство окупљено око Милетића се бојало да федерално устројена Аустрија може лако да преброди тренутну кризу, а по њима је аустрија била највећа препрека српском питању, како у монархији тако и на Балкану.

Док су се либерали залагали за ослобађање српског и других балканских народа од Турака путем масовног, одушевњеног устанка, конзервативци су покушавали да одобровоље Беч, традиционалног противника Српских интереса на Балкану, да промени мишљење и помогне ослобођењу балканских народа од османске власти.

Благодарећи либерализму и за то време веома модерном закону о штампи, Срби у Војводини су почели да своје политичке програме презентују преко новина, око којих чијих редакција су се окупљали читаоци одређених политичких симпатија. Грађанска, либерална, демократска начела је заступао Србски дневник, на челу са Јованом Ђорђевићем и Светозарем Милетићем. Овај лист је био изразито антиаустријски оријентисан, а руку је пружао мађарским, демократским и прогресивним круговима. На супротном полу од српског дневника, стајао је аустрофилски, реакционарни, конзервативни Србобран, близак аустријској и србијанској влади. Нешто умеренији од Србобрана био је конзервативни Напредак, који је нагињао ка русофилству, и култу династије Обреновић.

Развој угарског парламентаризма, српски либерали су доживели као шансу, па су 1865.године, пред изборе за Угарски сабор, у Новом Саду организовали одбор за израду политичког програма за српске посланике. Одбор је поделио кандидате по изборним областима, и постигао непоновљив успех – освојио је 12 посланичких места у Угарском Сабору.Током целокупног периода угарског грађанског парламентаризма гласачко право није имало више од 7% бирача, а Срби су чинили свега 2.5% становништва, што посебан значај даје организационим способностима Милетићеве либерално-грађанске опозиције.  Схвативши значај страначког организовања Милетић је 1866. године покренуо лист Застава као језгро за формирање будуће странке. Бечка аристократија, ослабљена због рата са Пруском, попустила је пред мађарским захтевима за већом самосталношћу Угарске, па је уместо дотадашњег Аустријског царства, Аустро-угарском нагодбом, 1867. године, створена дуалистичка Аустроугарска.

Милетић и његови истомишљеници су имали огромна очекивања од Кнежевине Србије. Тражили су да Србија активном политиком издејствује ослобођење и уједињење српског народа који се налазио под Турцима у Старој Србији и Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао управо у систему власти у Кнежевини Србији. Сматрао је да само модерна, демократска, либерална Србија, која поштује грађанска права може да испуни националну мисију. Милетић је посебно критиковао стварање култа династије на уштрб грађанских слобода, и несносну бирократију чија је једина сврха била очување апсолутне влати у Србији. Милетић и његови истомишљеници су имали огромна очекивања од Кнежевине Србије. Тражили су да Србија активном политиком издејствује ослобођење и уједињење српског народа који се налазио под Турцима у Старој Србији и Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао управо у систему власти у Кнежевини Србији. Сматрао је да само модерна, демократска, либерална Србија, која поштује грађанска права може да испуни националну мисију. Милетић је посебно критиковао стварање култа династије на уштрб грађанских слобода, и несносну бирократију чија је једина сврха била очување апсолутне влати у Србији.

Најочигледнији пример савезништва српских конзервативно-клерикалних политичких кругова представљају догађаји везани за Српске црквено-народне саборе 1864. године и 1865. године. Пошто је патријарх Рајачић преминуо, бројни либерали са Милетићем на челу, за новог митрополита-патријарха су предлагали будимског владику Платона Атанацковића, склонијег сарадњи са мађарима. Конзервативци подржани од аустријског двора, успели су на то место да поставе епископа Самуила Маширевића. Услед оштрог противљења конзервативаца и финансијске кризе, са радом је престао, Србски дневник, што ће присилити Светозара Милетића да 1866. године покрене чувену Заставу.

Од великог значаја за овај период било је и покретање Српског народног позоришта у Новом Саду 1861. године, те прелазак Матице српске у Нови Сад из Будимпеште 1864. године.

У наведеном периоду дошло је и до одвајања румунске митрополије из оквира Карловачке митрополије. Право Румуна Хабзбуршке монархије, на сопствену црквену организацију, свесрдно су подржали српски либерали.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language