Политичке активности Срба у Војводини од Аустроугарске нагодбе до Великокикиндске конференције

query_builder

Политичке активности Срба у Војводини од Аустроугарске нагодбе до Великокикиндске конференције

Аутор: Милош Савин

Укидање Српске Војводине је срушило илузију код демократски оријентисаног, српског, либералног, грађанског сталежа о могућности ослањања на Беч. Светозар Милетић, око кога се окупило либерално грађанство, предложио потпуни раскид са Бечом, политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране Мађара. Насупрот Милетићу, клерикалци и конзервативци сматрали су да српска политика мора и даље да се ослања на милост аустријског цара и захтеве да се испоштују старе српске привилегије те да оне постану основа за настанак федералне Војводине у евентуално федерализованој Угарској.

Развој угарског парламентаризма, српски либерали су доживели као шансу, па су 1865. године, пред изборе за Угарски сабор, у Новом Саду организовали одбор за израду политичког програма за српске посланике. Одбор је поделио кандидате по изборним областима, и постигао непоновљив успех – освојио је 12 посланичких места у Угарском Сабору.Током целокупног периода угарског грађанског парламентаризма гласачко право није имало више од 7% бирача, а Срби су чинили свега 2.5% становништва, што посебан значај даје организационим способностима Милетићеве либерално-грађанске опозиције.  Схвативши значај страначког организовања Милетић је 1866. покренуо лист Застава као језгро за формирање будуће странке.

Аустрија је 1966. године, била у рату са Пруском. Овај рат, познат под називима Аустро-пруски рат, Седмонедељни рат, Рат за унификацију и Немачки грађански рат, вођен је због хегемоније над немачким државама. Насупрот Аустрији која се залагала за интересну конфедерацију, Пруска је инсистирала на уједињењу Немачке. Након аустријског пораза код Садове, Бечки двор је схватио ће ослабљена Аустрија имати озбиљан проблем да очува унутрашње јединство и да опстане као држава. По војној пропасти, аустријски меродавни кругови су одустали од федерализма, који је као концепција, непосредно пре рата био доминантнији у односу на идеју централизма као будућег уређења Аустријског царства. Бечка аристократија је проценила да је опортуније удовољити захтевима мађарског дуализма, уместо задовољења интереса дугих народа, чија је лојалност била потенцијално неизвесна. Цар је проценио да је највећи гарант склапање савеза између аустријског финансијског и индустријског капитала и крупних велепоседника Мађарске. Уместо дотадашњег Аустријског царства, Аустро-угарском нагодбом, 1867. године, створена дуална Аустроугарска.  Угарски сабор је 1868. године донео Закон о народностима, који је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Закон иако на око либералан за сва права дата народностима, пре свега српској црквено-школској аутономији, прописивао је обавезан државни надзор, што ће касније бити коришћено управо за гушење гарантованих права. Законом је предвиђено постојање једне, недељиве, политичке мађарске, нације, којој би припадали сви становници Угарске. Специфичност овог закона је чињеница да га је управо Угарска влада непрекидно кршила, на штету народности. Усвајањем Милетићеве Основе програма за српску либерално-опозициону странку, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869. године, формирана је Српска народна слободоумна странка. Бечкеречки програм, са изменама из 1872. године, је постао основа српског опозиционог деловања у наредним деценијама. Српска народна слободоумна/либерална странка на челу са Милетићем је постала масовни, одушевљени, народни покрет војвођанских Срба. Бечкеречки програм је инсистирао на равноправности свих народа Угарске са мађарским народом, на већим грађанским и демократским слободама и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено нагодбом. По питању аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на државном нивоу о захтеву Благовештанског сабора, да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао панславизам и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом. Поред наведеног програм је инсистирао на панславизму и решењу источног питања. Српски клерикалци и конзервативци који су раније оптуживали Милетића за издају Аустрије, убрзо су нашли савезника управо у мађарској влади. На самом почетки деловања Слободоумне странке, српски клерик, архимандрит Герман Анђелић је уз подршку Угарских власти, покушао да формира Српску умерену странку, са циљем да буде опозиција Милетићевом покрету. Недуго потом Ђорђе Стратимировић је покушао да пред Србе изађе са својим програмом који је био далеко умеренији од Бечкеречког. Услед општег одушевљења Милетићевом политиком и Бечкеречким програмом, некадашњи вожд је остао без резултата.

Милетић и његови истомишљеници су имали огромна очекивања од Кнежевине Србије. Тражили су да Србија активном политиком издејствује ослобођење и уједињење српског народа који се налазио под Турцима у Старој Србији и Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао управо у систему власти у Кнежевини Србији. Сматрао је да само модерна, демократска, либерална Србија, која поштује грађанска права може да испуни националну мисију. Милетић је посебно критиковао стварање култа династије на уштрб грађанских слобода, и несносну бирократију чија је једина сврха била очување апсолутне власти у Србији. Србијански режим је забранио Милетићу улазак у Србију, као и дистрибуцију Заставе. У Београду људи наоружани буџама ишли су по јавним локалима и тукли Милетићеве присталице. Милетић је оптуживан за републиканство. Србијанска влада је финансирала штампање и поделу брошура, плаката и летака чији је циљ био да се, разним измишљотинама, оцрни његов лик. Након убиства србијанског Кнеза Михаила Обреновића 1868. године, београдски режим, али и српски клерикалци из Војводине оптуживали су Милетића да је саучесник и инспиратор овог убиства. Циљ ове конструкције је био да се од мађарских власти, које су свакако Милетића сматрале непријатељем, издејствује његова елиминација из јавности. Угарска влада је планирала хапшење вође војвођанских Срба, али је у томе оклевала страхујући од оружане побуне Шајкаша и Банаћана, граничара.  Србијански намесник Миливоје Петровић Блазнавац је желео да се домогне Милетића како би га обесио.

Своје виђење стања у кнежевини Србији Светозар Милетић је 12. април 1870. године исказао следећим речима: Но као што мандарини, и други подобни фарисеји имају своје кумире, идоле, које у народу пред собом носе, да заклоне своје интересе и тежње, тако и политични власници, који на самоодржање иду, такође и` ставе преда се као штит, као идол и кумир: династију, владатеља, те у сав глас трубе: династија је основ државе, темељ снаге народне, скиптар је симбол величине и славе народне, зато династију треба укрепити, бладатељати треба јаким, силним направити, а то наравно опет бива конфисковањем или бар секвестрирањем права народа, слободе грађана, и саме судске самосталности, која је осовина личне сигурности и слободе. Нећемо да испитујемо, да ли се династија иоле може сложити са правом слободом, са слободним развитком и напретком народа…Има и у другим државама жалбе и тужбе на бирокрацију – али ретко где бирокрација има тај не само политични него и друштвени, народни значај као у Србији. У другим државама поред званичника има има и других слојева интелигенције, културе, занимања и благостања, који бирокрацији вагу држе, и који је, ако она и надвлада, кад-тад сузбију…У Србији пак, где због неразвијеног народно-економног и друштвеног стања интелигенција у маси нема другог другог сместиштва, и друге заслуге, него, у државним службама, државна служба има други значај и  бирокрација као скоро искључива интелигенција на то иде, да интересе народа и државе идентификује са својим интересима, што се напослетку опет природно на то изврзе, да интересе народа и државе својим интересима потчини. Србија стоји, као домена,  својина бирокрације, намењена на то да њој угодан живот осигура. Да би се у томе лакше и сигурније одржала, она је од династије направола бедем противу сваког кретања, развитка и напретка, који се са њеним интересом не слаже. Скиптар је за њу магнетска игла на палати бирокрације, која је чува од громова слободног слободног духа народног. 

Након укидања и потпуног разоружања Границе 1873. године, а у светлу избијања источне кризе, председник угарске владе Калман Тиса је постигао договор са бечким двором да угуши српски либерало-опозициони покрет у Војводини, хапшењем његовог вође. Због наводне велеиздаје Светозар Милетић је ухапшен лета 1876. године, а суђење, на коме ће његов бранилац Михаило Полит Десанчић побити све наводе оптужбе, почело је тек у септембру 1878. године. У овом монтираном процесу, суд је уважио изјаве лажних сведока и осудио Милетића на најстрожу робију, која је подразумевала сталну тортуру и боравак у самици. Након молби и петиција, које су противно вољи Светозара Милетића подношене, он је крајем 1879. године, пуштен на слободу у лошем физичком и психичком стању.

Док је Милетић робијао дошло је до додатног кршења српске црквено-школске аутономије и отпочела је агресивна мађаризација у Војводини. Дотадашњи карловачки патријарх Ивачковић је смењен од стране Угарске владе, а на његово место је незаконито постављен владика Герман Анђелић, сарадник Угарске власти. На овај начин је погажено историјско право Срба из Војводине и Хрватске да самостално и слободно изаберу свог патријарха – митрополита, путем Народно-црквеног сабора, за који су такође организовани избори. У оквиру Српске народне слободоумне странке, ојачала је фракција истакнутих чланова, подругљиво названих нотабилитети, који су сматрали да странка треба да одустане од Бечкеречког програма и опозиционог деловања, те да сведе своје захтеве на поштовање Закона о народностима. Након опоравка Милетић је у Новом Саду априла 1881. године сазвао велики збор бирача странке, са намером да се обрачуна са нотабилитетима. Искусни нотабилитети, међутим, процењујући да је то последњи Милетићев политички корак, нису се истицали на скупу. Уместо очекиваног, дошло је до сукоба између Милетића и групе вршачких социјалиста окупљених око Јаше Томића који су захтевали допуну Бечкеречког програма социјалним питањима. Томићевом захтеву се супротставио лично Светозар Милетић, објашњењем да се материјални интереси подразумевају у демократском програму Народне странке, а да Томићу као социјалисти, нема места на збору ове странке. Томић је оспорио демократичност слободоумне странке, окарактерисао Бечкеречки програм као застарео, а Милетића подругљиво прозвао народносни папа. Новосадски збор је искристалисао три фракције у српском либерално-опозиционом покрету – либерале, нотабилитете и радикале/социјалисте. Новосадски збор је искристалисао три фракције у српском либерално-опозиционом покрету – либерале, нотабилитете и радикале/социјалисте. Међу либералима, доследним Бечкеречком програму се посебно истицао Михајло Миша Димитријевић. У августу 1882. године Светозар Милетић је потонуо у најтежи облик болести, што је довело до његовог коначног одласка из друштвено-политичког живота. Убрзо након тога се и Михаило Полит Десанчић пасивизирао. Нотабилитети су 1884. године, на великом скупу који су организовали уз помоћ Угарске владе, усвојили свој Кикиндски програм и прерасли у посебну странку, која је убрзо изгубила утицај.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language