Подела на Радикале и Либерале у Војводини од 1880. до 1887. године

query_builder

Подела на Радикале и Либерале у Војводини од 1880. до 1887. године

Аутор: др Милош Савин, историчар

Поред нотабилитета, у самим редовима Српске слободоумне странке, постојала је група представника Нове омладине, сачињене око вршачких социјалиста Јаше Томића и Лазе Нанчића. Иако се не може говорити о социјалистима у пуном смислу, њихов циљ је била допуна Бечкеречког програма социјалним захтевима, тзв. питањем хлеба. За разлику од нотабилитета, они су били доследно национално бескомпромисни, али су захтевали већу бригу странке према сиромашнијим припадницима српског народа. Ову групацију већ од 1884. године можемо сматрати српским радикалима у Угарској, иако ће тек 1887. године доћи до формалне диференцијације Српске народне радикалне странке, која ће себе у почетку, након поделе, неко време називати Целокупна српска народна слободоумна странка.

Како би поново учврстио своје позиције и сачувао непромењену политику Бечкеречког програма, Милетић је сазвао велики збор бирача Српске народне слободоумне странке у Новом Саду 17. априла 1881. године. Иако је превасходна намера била да се странка пред предстојеће изборе учврсти према нотабилитетима у својим редовима, и донесе одлука о очувању Бечкеречког програма, дошло је до сукоба са представницима Нове омладине. „Супротно једнодушном ставу вођства странке да не мења Бечкеречки програм, енергично је иступио Јаша Томић, захтевајући да се у програм унесе „питање хлеба“, подразумевајући под овим радикалну промену материјалног и друштвеног положаја сиромашних слојева народа. Томићевом захтеву се супротставио лично Светозар Милетић, објашњењем да се материјални интереси подразумевају у демократском програму Народне странке, а да Томићу као социјалисти нема места на збору ове странке.“ Томић је оспорио демократичност свих странака заступљених на угарском сабору, у својој брошури је окарактерисао Бечкеречки програм као застарео, а Милетића подругљиво назвао „народносни папа“. Новосадски збор је јасно искристалисао да у Српској народној слободоумној странци постоје три фракције, прва је била она која се залагала за очување Бечкеречког програма, нотабилитетска која је овај пут избегла конфронтацију и радикалска која се залагала за допуну програма социјалистичким начелима.

„Тек када је децембра 1882. године уредник листа постао Миша Димитријевић, многи су се понадали да ће Застава поново постати „животворна сила“ као што је некад била. Убеђени да ће Димитријевић бити у стању да поврати Застави пољуљани углед и каналише њену политику у оном правцу којим се она кретала ранијих година под Милетићевим руководством, Никола Марковић, Димитрије Руварац, Сима Бикар и други нудили су му сарадњу и објашњавали због чега су били ућутали. Међутим, после неколико месеци, под притиском Милетићеве околине, Димитријевић је био принуђен да напусти Заставу, а октобра 1883. године његово место заузео је дотадашњи сарадник листа Тодор Бекић. Под руководством Бекића Застава је убрзо постала нотабилитетски орган Нике Максимовића. Она је напустила опозициону политику Бечкеречког програма…“

Милетићу, кога је живот бичевао, су се још од вацког тамновања озбиљно манифестовали напади психичке болести, што се након ослобађања периодично испољавало. У августу 1882. године, Милетић је потонуо у најтежи облик обољења и морао је бити хоспитализован, прво у Пешти, затим у Бечу. Из писма Јовану Јовановићу Змају од 4. новембра 1882. године јасно је да је Милетић могао да борави искључиво у простору окованом решеткама, неретко везан за кревет, и употпуности зависан од потпуне медицинске неге. Миша Димитријевић је уз помоћ Змаја, покренуо тајну акцију за прикупљање финансијских средстава неопходних за Милетићево лечење. Милетић је са ретким фазама опоравка и прибраности што у институцијама што код породице поживео до 4. фебруара 1901. године, када је након две деценије тешког стања преминуо боравећи код свог сина Славка у Вршцу.

Почетком 1884. године Српска народна слободоумна странка је изгледала овако: Милетића, као врховног ауторитета више није било; Застава је водила нотабилитетску политику; Полит је био пасивнији и одмеренији него икада; политику Бечкеречког програма водио је само Миша Димитријевић, који се заједно са прваком новосадских слободоумаца Илијом Вучетићем и истомишљеницима залагао за очување континуитета Бечкеречког програма и Милетићеве политике; Радикали сачињени од некадашњих вршачких социјалиста и нових омладинаца окупљени око Јаше Томића су све више јачали, супротстављајући се Нотабилитетима заједно са групом око Димитријевића, али тражећи да се национални програм допуни социјалном компонентом. Оваква ситуација је охрабрила угарску владу, високи српски православни клер и нотабилитете да изврше одлучујући ударац на опозициони покрет код Срба у Угарској. Видевши своју шансу да изврше коначни преврат унутар Српске народне слободоумне странке, нотабилитети су отпочели акцију, одржавши 25. марта 1884. године у Будимпешти у луксузном хотелу Хунгарија конференцију за 40 позваних виђенијих чланова на којој су планирали организовање промене курса странке и одустајање од Бечкеречког програма. Конференцију је сазвао Ника Максимовић, а нови нотабилитетски програм у четири тачке као известилац изнео је др Светислав Касапиновић. Суштина овог програма је била да се одрекне од опозиционог деловања, према нагодби и Угарској влади, те да Срби своја права потраже у доследној примени закона о народностима и црквено-просветној аутономији. Група око Мише Димитријевића није присуствовала овој конференцији, али је зато Томићев радикал, Ђока Милосављевић из Вршца оспорио право Будимпештанској предконференцији да било шта мења у име странке, па је одлучено да се организује велики збор бирача Српске народне слободоумне странке у Великој Кикинди на коме ће се о томе расправљати. Пред саму конференцију у Будимпешту је стигао и Миша Димитријевић, који је пре њеног одржавања покушао да у личним разговорима са њеним учесницима, а његовим старим саборцима, издејствује да одустану од одржавања конференције, а пошто у томе није успео, конференцију је бојкотовао (придружила су му се још четири делегата позвана на конференцију).

Уз велику подршку угарских власти нотабилитети су 13. априла 1884. године у Великој Кикинди одржали импозантан збор са преко хиљаду присутних бирача Српске народне слободоумне странке из 52 места, највише из Панчева које је постало центар нотабилитетске политике. За председника збора изабран је дотадашњи вишеструки посланик Српске народне слободоумне странке из Велике Кикинде, Миша Сабовљевић ког је предложио Ника Максимовић, а за известиоца др Стеван Касапиновић из Панчева. Овај збор је бојкотовала група либералног центра окупљена око Мише Димитријевића, упркос апелима Јована Јовановића Змаја да Миша Димитријевић подстакне масовни одлазак својих истомишљеника и створи огромну већину, којом ће се спречити подела странке. Оштру опозицију на скупу су чинили радикали Јаше Томића. Нотабилитети, које су махом чинили старији виђенији чланови странке су обезбедили подршку већине присутних бирача за свој програм, а прихваћено је и то, да се окупљени око овог програма издвоје као нова Народна странка (избацивши придев слободоумна, односно либерална) и да као свој орган задрже Заставу. Поред присутних радикала и либерални центар, односно либерали су осудили закључке овог догађаја.

Као производ Великокикиндске конференције можемо сматрати поделу српског опозиционог покрета на три фракције, односно странке. Поред нотабилитета који су овом конференцијом формирани као посебна странка, преостале две групе, радикална и либерална, ће наставити сарадњу против Великокикиндског програма иако јасно међусобно диференцирани и дистанцирани. До њихове дефинитивне конфронтације ће доћи након избора за српски народно-црквени Сабор 1885. године, а функционисаће преко сопствених органа тј. гласила – либералног Браника Мише Димитријевића и радикалске Заставе, коју ће уз благонаклоност Милетићеве ћерке Милице, са којом ће се и оженити, из нотабилитетских руку преузети Јаша Томић. До формализације постојања две странке доћиће тек 1887. године, када ће Томић формирати Целокупну српску народну слободоумну странку, која ће убрзо након тога променити назив у Српска народна радикална странка, а Миша Димитријевић и Михаило Полит Десанчић ће свој либерални део конституисати као партију континуитета под истим називом Српска народна слободоумна странка, односно Српска либерална странка. Управо овај део либералног центра представља тему овог рада.

Недуго након издвајања нотабилитета, спроводећи политику обарања Кикиндског програма, лишен уплива у Заставу, користећи мање читан недељник Српско коло као орган своје опозиционо-либералне агитације, 13. јуна 1884. године у Шајкашком изборном срезу, на допунским изборима на посланичко место које је Милетић због болести напустио, за посланика на Угарском сабору изабран је Миша Димитријевић. Димитријевић је био једини српски опозициони посланик.

Од самог почетка поједини либерали су у радикалима препознавали већу опасност него у нотабилитетима.

 На изборима за угарски Сабор исте године Срби су добили само једног опозиционог посланика и то Мишу Димитријевића, а Михаило Полит је први пут доживео изборни неуспех, што га је до 1887. године удаљило из политичког и јавног живота. Нотабилитети су покушали да представе ове изборе као свој успех, тврдећи да су добили четири посланика, међутим ниједан од наведених посланика није био искључиво њихов, пошто их је све предложила и угарска владајућа странка, а међу њима је било и Срба владиноваца који су редовно добијали изборе као владини кандидати и које нотабилитети уопште нису ни подржали.

Како би сачували привид јединства, српски опозиционари, и либерали и радикали су у име још увек формално јединствене Српске народне слободоумне странке, заказали велики збор бирача странке за Видован 27. јуна 1885. године, у намери да заједничким снагама, уз велике напоре да се међусобно истрпе, спрече уплив нотабилитета у Српски народно-црквени сабор. Виши интерес је захтевао, и од Томића и његових радикала и Димитријевића и његових либерала, да сачувају пред бирачима јединство опозиционе странке. Угарска власт, иако је одобрила одржавање бирачког збора у Сомбору, окарактерисала га је изразито непријатељским за мађарску политику и патријарха Анђелића, и 18. јуна наложила среским начелницима да се свим средствима постарају да се што мањи број Срба са њиховог подручја одазове позиву на сомборски збор. Увелико свестан поделе преосталог дела Српске народне слободоумне странке на радикале и либерале, свестан неопходног јединства ради спаса српске аутономије од нотабилитета као продужене руке Угарске владе, Јован Јовановић Змај је Србе позвао на збор под мотом: Одбац’мо сада све што браћу дели. Главну реч на збору су водили Миша Димитријевић и Јаша Томић, а придружио им се и Змај, што је презентовало реалну слику на Српске народне слободоумне странке, поделу на либерале, као странку континуитета, радикале који су континуитет баштинили са националним делом програма, али тражили његову допуну социјалном политиком и Змаја као помиритеља. У очима српских бирача на овом скупу је сачувано јединство и демонстрирана слога у борби против политике угарских власти и патријарха Анђелића, обе фракције су предложиле Змаја на списак заједничких кандидата за изборе и формирано је заједничко извршно тело странке, средишњи одбор који је био задужен за предизборну агитацију. Упркос притисцима од стране Угарских власти и акцији клерикалаца и нотабилитета Сомборски збор је био најмасовније српско окупљање које је „по величини и одушевљењу надмашило Милетићев збор у Бечкереку и све омладинске скупштине шездесетих и седамдесетих година.“  Показано јединство, иако привремено, на Сомборском збору, појачало је решеност угарских власти да свим силама потпомогну успех Срба са умереним осећањима, како су они називали нотабилитете, на изборима за Српски народно-црквени сабор.

 Победа либерала и радикала привремено окупљених око заједничког циља, односно у оквиру средишњег одбора Српске народне слободоумне странке је била импознантна. Упркос невиђеним притисцима Угарске владе, са листе (прецизније: списка) средишњег одбора формираног на Видовданском сомборском збору изабран је велики број посланика. Од укупно 68 изабраних посланика, 62 је одмах по завршетку избора прихватило програм и ступило у редове Српске народне слободоумне странке са циљем да се изборе за санацију и обнову српске аутономије.“[1] По Димитрију Кириловићу од укупно 75 посланика, 63 изабрано са бирачке листе средишњег одбора Српске народне слободоумне странке, док је знатан део од преосталих 12, одмах по верификацији мандата такође приступио странци – но незнатна разлика у броју не умањује суштину ове велике победе.

„Сабор је отворен 23. септембра 1885. године у присуству краљевог комесара Едварда Чеха. Пошто је прочитао краљеву одлуку о своме постављењу за комесара и пошто је поздравио сабор, све то на мађарском језику, посланици Миша Димитријевић и Јаша Томић изјавили су са жалбом да је пословни језик сабора српски и да очекују да ће убудуће краљевски комесар општити са сабором на српском језику.“ Ово је уједно био и последњи тренутак привидног јединства кроз које је све време манифестован ривалитет либерала и радикала, односно њихових првака. Већина саборских посланика ће остати на страни континуитета односно либерала. За потпредседника сабора је изабран либерални првак др Илија Вучетић, а „Српски православни народно-црквени сабор у својој седници од 3. октобра 1885. године, изабрао је из своје средине одбор петнаесторице, коме је у дужност ставио да све по саборском одбору и народно-црквеном школском Савету поднешене уредбе и предлоге претходно у претрес узме и за саборску расправу зготови“. Одбор петнаесторице је за свог председника изабрао др Илију Вучетића, а најактивнији члан поред њега био је Миша Димитријевић. У састав одбора нису ушли радикали.

Схвативши да не постоје могућности да парира Димитријевићу и либералима, њему се супротставио Јаша Томић. Томића су још два посланика подржала у залагању да сабор прекине са радом док се не исправе све повреде аутономије које су констатоване на предлог одбора петнаесторице. Знајући да опозиционим, радикалнијим ставом може само ојачати своје политичке позиције у српском народу уредник Заставе је 3. октобра, попут три године раније Мише Димитријевића, поднео оставку на место посланика румског среза образложивши је речима:  „Све што је овај славан сабор учинити требао, то је по мом мишљењу учинио … Набројао је повреде, изнео тегобе, тражио лека. „Док не буде тог лека, успешно се радити не може“. Тако је славни сабор изрекао 18. септембра, а 20. септембра учинио је уколико се ја у томе разумем, друкчије.  Од 18. до 20. септембра отишао је славни сабор на ново поље, на које му следити не могу. Не могу радити безуспешно, не могу да жртвујем своја уверења“.

Победа на изборима за Српски народно-црквени сабор, која је показала да нотабилитети немају упориште међу Србима, као и распоред снага у коме су либерали имали већину у аутономним органима, а Томић поседовао најутицајнији српски политички лист Заставу – довели су до престанка неопходности међусобног толерисања и жестоке међусобне диференцијације у циљу преузимања Милетићевог политичког наслеђа. Пошто су поразили нотабилитете, либерали као носиоци политичког континуитета и радикали који су имали Заставу и Милетића као таста свог вође, отпочели су отворену конфронтацију. Обзиром да су се политичке странке у том периоду окупљале искључиво пред изборе, приликом покушаја таквог окупљања 1887. године и формално ће се поцепати у две српске опозиционе странке. Поред изборних радњи једини страначки органи који ће у међупериоду носити политичке активности била су страначка гласила.

Обзиром да је Томић ког су либерали окарактерисали као „политичког ђувегију“ располагао са Заставом, Миша Димитријевић је већ 17. октобра 1885. године објавио први број Браника, који ће наредне две године бити језгро око кога ће се окупљати српски либерали из Угарске, а након тога и званичан орган Српске либералне странке.

Од првог броја уредништво Браника преузима истакнути српски либерал и близак пријатељ Мише Димитријевића, Никола Јоксимовић.

Српски народно-црквени сабор је заседао укупно 14 дана, у току свог рада је поред именовања одбора петнаесторице усвојио и адресу којом је тражено од владара да се санирају повреде српске аутономије. Након тога Сабор је обуставио свој рад док одбор петнаесторице не заврши све обавезе које је преузео на себе и не изнесе сабору на разматрање. Након октобра 1885. године, Сабор се није састајао до октобра следеће године.

До прве самосталне изборне активности Српске либералне странке (без радикала и нотабилитета) дошло је прогласом од 5. новембра 1885. године у вези поновљених избора за чланове Сабора из мохачког округа. Проглас бирачима у коме су либерали истакли своје кандидате за посланике потписали су Миша Димитријевић председник, и истакнути либерал др Паја Јанковић перовођа (секретар) клупског одбора странке на Српском народно-црквеном сабору.

Избори за црквене општине и епархијске скупштине су показали велики ривалитет између либерала и радикала у оквиру још увек формално непоцепане странке. Либерали су радикале доживљавали као нежељени елемент у народу и странци, као нешто што социјализмом покушава да подиђе широким масама на рачун културних институција, интелигенције и демократских начела у којима су препознавали себе.

Додатно затезање односа између српских либерала и будућих радикала окупљених око Томића, представљало је објављивање брошуре Томићеве супруге и Милетићеве ћерке Милице под називом Некоји „пријатељи“ Милетићеви у којој је Димитријевића и српски либерални центар окупљен око Браника описала у изразито негативном контексту, посебно наглашавајући да је Миша Димитријевић на разне начине покушавао да се домогне Заставе. Чињеница да се једна жена путем политичког памфлета обрачунава са политичким неистомишљеницима у оквиру патријархалног српског опозиционог корпуса, представљала је велики политички преседан. Миша Димитријевић је исте године одговорио својом брошуром Мало више светлости у којој је побио све наводе Милице Томић и изнео своје виђење ствари. „Вођена логиком осрамоћене жене истеране на брисани простор, Милица му је одговорила новом још несрећнијом књижицом: Извртање није светлост.“ Даља полемика је настављена на страницама Браника и Заставе, а Димитријевић је написао: „Жена што ме на мегдан изазива само је скутоноша, а за њеним штитом стоји вајни јунак, подла кукавица којој образ подноси да се испод женске кецеље сакрива… њен одважни господар и уредник Заставе, главом сам г. Јаша Томић.“

Миша Димитријевић се јануара 1887. године обрео у Будимпешти где је у својству шајкашког посланика планирао да одржи говор на седници Угарског сабора. Ово је било тек прво Димитријевићево обраћање за три године, што нам говори да иако суверен и неприкосновен у српској публицистици, народно-црквеним питањима и либерално-опозиционом покрету, није у довољној мери користио саборску говорницу за осветљавање српског питања и учвршћивање позиција Српске либералне странке. Димитријевић се 25. јануара 1887. године Сабору обратио говором који је у потпуности одражавао темељне принципе српских либерала према политичкој и државној  ситуацији у Угарској. Нацонално надахнути говор тада јединог српског опозиционог посланика, изабраног на поновљеним изборима у шајкашко-тителском срезу, Мише Димитријевића је изазва велико узбуђење међу угарским парламентарцима, и сукоб са српским нотабилитетима Сабовљевићем и Ђурковићем (из Хрватске) и са владиним посланицима, а и сам председник угарске владе га је маркирао.

Током јануара пред читаоце је изашла и брошура Михаила Полита Десанчића под називом Рецимо коју. Полит се са три године закашњења супротставио Кикиндском програму, који је међу бирачима одавно био одбачен. Иако се успротивио политици нотабилитета Полит је сматрао да је било какво даље препуцавање са њима непотребно, обзиром да они нису имали лошу намеру, већ су били у заблуди, негујући другачије илузије од већине народа. Полит је жестоко критиковао радикале који су агитацију против Кикиндског програма злоупотребили за прикупљање политичких поена тако што су најниже слојеве дизали социјалним обећањима.

Већ 22. јануара 1887. године Браник је обавестио читаоце: „Чувени наш сународник др М. Полит Десанчић, чије су речи некада налазиле одјека у целој Европи, био је околностима натеран на дуго ћутање. На корист народне ствари, на радост његових пријатеља, он је ево опет проговорио!“

Лаза Нанчић, најближи Томићев сарадник, тада већ тешко болестан, је ускоро одговорио Политу брошуром Рецимо и ми коју, у којој је оптужио Полита за неучешће на Сомборском збору и пасивизацију у тренутку када је од њега очекивано да заузме Милетићево место на челу странке, што је по Нанчићу Полит избегао плашећи се да попут Милетића не заврши у затвору. Након Нанчићеве брошуре је дошло до жестоке расправе између радикалске Заставе и либералског Браника, који је узео Полита у заштиту. Сврставање Полита међу либерале и почетак његовог писања у Бранику, почетком 1887. године довело је до изузетне интелектуалне снаге, полета и ентузијазма и представљаће једно од најјачих замаха Српске либералне странке, који ће трајати мање од три године до убиства Мише Димитријевића. Обзиром да је било јасно да ће до коначног сукоба ради превласти између либерала и радикала око Милетићевог наслеђа, односно Српске народне слободоумне странке, ускоро доћи због избора који су били предвиђени за 1887. годину, радикали су жестоко напали Михаила Полита Десанчића, а либерали наставили да га још упорније бране речима: „Оборене су све угледније личности Српске народне слободоумне странке. Остао је још недотакнут др Полит, па сад треба и њега оборити! Тако мисли Јаша Томић. Па ко да заступа онда српску народну слободоумну странку – питамо ми. Зар Јаша Томић – наопако!“

У покушају да сачува форму још званично постојеће Српске народне слободоумне странке, кроз континуитет опозиционо-либералног деловања и покушај да дистанцирајући радикале оствари што бољи резултат, Миша Димитријевић једини српски опозициони посланик на Угарском сабору се почетком марта прогласом обратио Србима бирачима, након чега је уследио и званичан позив Србима бирачима да се окупе 19. априла у Србобрану, који је потписао читав низ угледних личности из редова Српске народне слободоумне странке на челу са Михаилом, Политом Десанчићем, Мишом Димитријевиће, Илијом Вучетићем, Пајом Јанковићем, Пајом Гостовићем, Николом Јоксимовићем и многима другима, укључујући и оне који ће се већ убрзо наћи на радикалској страни попут Стевана Јефтића, на пример.  

Судбоносни збор је био одржан у Сентомашу (Србобрану) 19. априла 1887. године. „На овом збору је и формално извршен дефинитивни расцеп на „браниковце“ и „заставаше“, односно либерале и радикале. Већ на претконференцији где су биле заступљене обе стране,  избио је сукоб око утврђивања дневног реда. Радикали су захтевали да се претресе Бечкеречки програм, а либерали да се о томе не расправља. На почетку самог збора, обе стране су предложиле свог кандидата за председника збора: либерали Полита, а радикали Ђуру Цвејића. До споразума није могло доћи и збор је растурен интервенцијом полиције. Обе стране су се бесомучно оптуживале за неуспех збора. Посебна оптужба је ишла на рачун Томића, што је хтео „да сву могућу масу небирача увуче на збор“ и што није одустао од свог захтева да се бечкеречки програм прошири „питањем хлеба“… Већ 23. априла Браник је позвао „све родољубе на нов општи бирачки збор, који ће се одржати у Новом Саду 1. маја 1887. године“, наглашавајући да „ко не жели да се в. бечкеречки програм… мења, и кога у тој жељи не руководи никаква примисао, добро нам је дошао.“

„Почетком маја месеца обе противничке странке су на засебним зборовима поставиле темеље за две нове странке настале на рушевинама старе. Првог маја 1887, у Новом Саду одржан је збор оних који остају на темељу бечкеречког програма од 1872. године. Збор је донео одлуку да се присталице овог програма организују у посебну странку која ће задржати име старе Српске народне слободоумне странке, а Браник ће бити њен службени орган.“ Ова странка је уствари представљала пречишћену странку континуитета, а у јавност ју је препознала као Српску либералну странку. Неколико дана касније Томићеви радикали су одржали збор на ком су формирали своју странку под називом Целокупна народна слободоумна странка. Она ће у јавности бити препозната као радикална, а 1891. године ће и сама истаћи тај назив, званично се назвавши Српска народна радикална странка.

Браник 2, 20. X 1885.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language