“Патриоти“ и „издајници“ у српској историји“

query_builder
“Патриоти“ и „издајници“ у српској историји“
Аутор: Милован Балабан, историчар
Данас се често прича о патриотизму и издаји. Та теме је стална а позивање на патриотизам и издају је добило огромне размере. Међутим недостатак оријентира (недостатак тачне одреднице за издају, односно онога шта се издаје) је довело до ситуације да готово свако сваког може прозвати за издају, а истовремено да свака групација себе сматра за патриотску. Ово производи нетолеранцију, а термин издајник, који је реалан и који треба да обележи друштвено штетног човека или групу, је постао потрошен и нико се практично ни осврће на њега. Поставља се питање да ли ово има реалан циљ који треба да замагли оне стварне и праве издајнике, спремне да зарад свог статуса и материјалне користи служе свима и свакоме противно интересима сопственог народа.
Када се говори о родољубима и издајницима потребно је констатовати да треба бити опрезан, не истрчавати пребрзо са судом, као и поседовати доказе за тако озбиљне тврдње и оптужбе. Треба бити сигуран да је неко издао и тек онда га жигосати. Треба издаја да буде конкретна а не апстрактна и да се своди на идеолошко неслагање. Треба издаја да буде јасна, са последицама, баш као оне које су произашле из издаје Леонидиних 300 Спартанаца који су бранили Термопилски кланац од Персијанаца, када је један припадних спартанске војске открио тајни пролаз Персијанцима, а ови заобишли Леониду и његове војнике а потом их побили, што је резултирало пробојем персијске војске у централну Грчку, паљењем Атине и евакуацијом становништва на острва Саламини и Егину. Ту можемо да кажемо, са пуним правом и са пуно јасности, то је издаја.
Дакле, пре можемо рећи да су људи потенцијални издајници него што можемо одмах да им накачимо тај жиг. Исто тако људи су и потенцијални родољуби и такав однос према свеукупном животу развијају током свог читавог века. Оно што је битно уочити су узроци који доводе човека на пут издаје или пит родољубља. Основни узрок је у различитој визији живота. Дакле, можемо рећи да је разлика између родољуба и издајника у визијама. Есхатолошка, духовна визија вечности је оно што дели родољубе и хероје од потенцијалних или коначних издајника, чија је визија везана за земљу и „благодети“ и уживања која она може дати. Родољуби виде даље док они који су кренули путем издаје гледају краткорочно, наводно прагматично те покушавају да извуку тренутну корист у ситуацијама када се тражи жртва и одрицање зарад неког вишег циља.
Родољуб и издајник се не постаје одједном већ постепено. Онај ко савладава животна искушења временом се изграђује у личност и родољуба. Он се не боји напора, спреман је да трпи како би  остварио успех, али и како би остао на национално корисном курсу и тако доипринео развитку и остварењу националне групације којој припада. Са друге стране онај који прескаче и ескивира искушења у којима се налази постепено гради приземну визију света под утицајем мана које се развијају у страсти и пороке. Они детерминишу његов разум и усмеравају га ка периферним овоземаљским „вредностима“, при чему они који су кренули овим путем осећају све више анимозитет према заједници којој припадају развијајући при том препотентност и потцењивање сопственог народа.
Као најдрастичнији пример две различите визије можемо навести библијски случај Јуде и Христа. Јудино издајство је нешто што се са једне стране олако узима, док са друге имамо оне који свима и свакоме пришивају да је издајник као Јуда, при том често неразумевајући дубину његове издаје. Јуда је био припадник старога Израиља, изабраног јеврејског народа код ког је током векова изграђена представа да ће месија који дође бити нека врста националног вође и који ће ослободити јеврејски народ римске власти. Дакле визија знатног дела јеврејског народа је била земаљска, везана за земљу, краткорочна и наводно прагматична. Јуда је растао и купио мудрост у таквом миљеу, али ипак је његова одговорност много већа. Он је био три године поред Христа и потпуно се уверио у Христово божанство гледајући чуда и осећајући љубав Спаситеља. Но за разлику од осталих апостола, који су такође били у недоумицама и изграђивали под утицајем свог учитеља есхатолошку визију света, Јуда није успео да савлада то искушење. Користољубивост, жеља за славом су преовладали код њега и он је почео да осећа анимозитет према заједницу којој је припадао, као и према самом Христу. Јер Јуда је знао да овај може остварити његове снове, као и снове значајног дела народа, али да он то једноставно неће због потпуно другачијег плана и визије коју је имао. Јуда је временом прешао црту са које се није могао вратити. Коначни чин издаје је само резултат дуготрајног размимоилажења Јуде и Христа. После издаје није било повратка, Јуда се обесио и остао прототип сваког издајника, што је нарочито видљиво у народима који своју прошлост, садашњост и будућност библијски доживљавају.
Такав народ је српски народ. На основу Јудиног издајства, и сагледавајући проблем у библијском кључу једино је могуће схватити косовску мистерију, полагање живота готово целокупне Лазареве војске на олтар отаџбине али и зарад Христове есхатолошке визије царства небеског, као и издајство Вука Бранковића, који не схвата косовски феномен и остаје пасиван током битке.  Многи историчари говоре да нема доказа за Вукову издају, али са друге стране нема доказа ни да није издао. Чак и да су они који тврде да Вук Бранковић није остао пасиван током битке у праву остаје његово проблематично понашање после погибије кнеза Лазара. Његово приближавање Мађарима и упад Угарске војске у Србију, која је између осталог дошла да задовољи Вукове апетите на српску круну, имали су за резултат падање Србије у вазални положај у односу на Турску, положај у ком ће Србија остати до Ангорске битке 1402., када је Тамерлан заробио Бајазита и тиме дао још неколико деценија Балкану да одахне, али је то и доказ његове визије која је усмерена искључиво на земаљско. Баш као и Јуда Вук Бранковић није могао да схвати жртву зарад онога што је Спаситељ изразио у речима упућених Понтију Пилати “Моје царство није од овога света”. То царство нису осетили ни Јуда ни Вук и у томе је њихова сличност, што се може само видети ако се библијским очима посматра историја и догађаји.
Закључак је да смо као народ далеко од родољубља и да треба да га градимо, али исто тако нема издајника ни изблиза у Србији колико их сами производимо својом нетолеранцијом, осуђујући друге, када год се не слажу са нама, да су издали српство, кнеза Лазара, Светог Саву, као да они који осуђују имају тапију на српске светитеље и хероје, и као да је једино њихов доживљај српских јунака исправан. Да би сишли са тог клизавог пута и пружили руку једни другима потребно је неговати право родољубље, које је неодвојиво од хришћанских, светосавских начела који су вазда били непогрешиви духовни и морални путовођ Србима као народу.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language