НОВОСАДСКИ ДОМ МИЛЕВЕ МАРИЋ – АЈНШТАЈН

query_builder

НОВОСАДСКИ ДОМ МИЛЕВЕ МАРИЋ – АЈНШТАЈН

Аутор:Јованка Симић, новинар

ТИТУЛА Европске престонице културе  којом се у својој  богатој културној историји, Нови Сад „окитио“  прошлог октобра,    допринеће и  обнови куће породице Марић на броју 20 у Кисачкој улици. У тој кући,почетком 20.века,у неколико наврата боравио је  научно – брачни пар Милева Марић и Алберт Ајнштајн.

  Обнова ове куће, као и њено претварање у музеј, најављивано је више пута током минулих  деценија , али се увек наилазило на две, наизглед, несавладиве препреке: станарско право имају две породице, које и сада ту живе,а за претварање куће у музеј била је потребна сагласност  Милевиних и  Албертових потомака који су расути по свету.

    Ова, друга, препрека уклоњена је 2007.године када је  физичар Бернард Цезар Ајнштајн (78), најстарије дете Милевиног и Албертовог сина  Ханса Алберта Ајнштајна, кућу у Кисачкој поклонио Граду Новом Саду уз услов да она буде претворена у спомен кућу,а да град обештети тадашње станаре.

    Бернард, на жалост,није дочекао да се његова жеља оствари –  преминуо је 2008.године. У тој години остала је и идеја о спомен-музеју. Да све буде још жалосније у међувремену је са фасаде куће украдена спомен плоча са именима и кратким биографским подацима о знаменитом пару Ајнштајн.Плоча је била постављена поводом 100.годишњице Милевиног рођења.

    Да се то наше огрешење о Милеву Марић – Ајнштајн (Тител, 1875 – Цирих, 1948),прву  Српкињу која је студирала на Високој политехничкој школи у Цириху, исправи,  побринуће се у наредном периоду Град Нови Сад и градски Завод за заштиту споменика културе .Најпре ће на  бити постављена нова инфо – табла од каљеног стакла  на којој ће писати да је ту кућу подигао Милевин отац Милош Марић, шајкашки официр, те да су у њој неко време боравили  Милева и њен брат који се такође звао Милош,а потом и брачни пар Ајнштајн.

    Уређење  фасаде, потом, требало би да буде започето до краја ове или у првој половини наредне године.У кући ће бити опремљена спомен соба.Средства за ту намену биће обезбеђена у оквиру донације коју   је Нови Сад добио од републике за уређење фасада у подграђу Петроварадинске тврђаве и старог језгра града, а све у склопу подршке Владе Србије Новом Саду као Европској престоници културе 2021.

    Кућу у Кисачкој улици 1907.године изградио је Милевин отац Милош Марић (1846-1922).Кисачка је већ на првим мапама града, пред крај 17.века, била обележена као „пут за Сегедин“. Била је гранична улица између Роткварије и Салајке, два стара краја  Новог Сада у којима су живели надалеко чувени повртари.

    У својој књизи „Нови Сад од куће до куће“,историчарка уметности Донка Станчић наводи да је Марић одлучио да у Кисачкој улици сагради  породичну кућу са типичним одликама  стамбеног објекта какав су себи почетком 20.века могли да приуште материјално добро стојеће породице.

    Милевин отац Милош пореклом из Каћа, био је нижи официр, наредник  Шајкашког батаљона,а његова животна сапутница Марија Ружић (1846–1935) из богате  тителске породице.Венчали су се октобра 1867. године.

    Милош се школовао у родном Каћу, па у Сремским Карловцима и Новом Саду, а потом у Подофицирској батаљонској школи  у Тителу, у којој је наставни језик био немачки. Недељу дана пре рођења Милеве (1875), Милош је постављен за „уздатог надзиратеља при кр. судбеном столу у Вуковару”. Увидевши да се спрема укидање Војне границе, на време је потражио други посао. Нашао га је крајем 1877. у Руми у  судским установама, чиме је окончана његова тринаестогодишња војна каријера у Аустроугарској.

    Ту је породица живела 14 година, све до маја 1892. године, до очевог премештаја у Загреб, где је добио место нижег судског службеника.Средином 1895,због реуматизма, Милош Марић је с породицом  напустио Загреб и због наследства вратио се  у родни Каћ. Почетком 1896. Милош је пензионисан ,па је и породица прешла у Нови Сад.

   С пензијом од 616 форинти, својим и наследством супруге Марије  те  дугорочним кредитом који је добио још 1893. године, брзо се обогатио. Имао је салаш од око 200 ха у Ливадама код Каћа, куће у Каћу и у Новом Саду. Био је штедљив и сналажљив, а као личност  достојанствен. Политички је припадао радикалима Јаше Томића, а друштвено је био активан у  Српској  читаоници. Своје богатство првенствено је усмерио за школовање своје деце на страним универзитетима.

   Најстарије дете Марића –  Милева – рођена у Тителу (1875),студирала је физику на Политехници у Цириху.Сматра се да је  је као образована жена и супруга Нобеловца Алберта Ајнштајна  дала знатан допринос његовим  открићима, нарочито у уобличавању теорије релативитета.

   Милевина млађа сестра Зорка   рођена је у 1883. Руми. Њу је отац послао да студира биологију у Цириху, али је студије прекинула због болести. Умрла је у Новом Саду 1938. године.

  Милевин и Зоркин млађи брат Милош, (коме је, по старом српском обичају  наденуто  очево име како би се зауставило умирање мушке деце у породици,јер Марићима је су рано умрла прва два детета  Милица и Вукашин ) рођен је у Руми 1885., студирао је медицину на угарском Коложварском универзитету, а као ратни заробљеник доспео је у Русију где је најпре радио као лекар, а потом и научник.

   Умро је 1944. године, не дочекавши победу своје друге домовине. Сахрањен је на гробљу Хефортово у Саратову.У том руском граду  и  данас постоји спомен соба посвећена Милевином брату.

Неки руски научници, попут др Г. А. Каблова, уверени су да је дело др Милоша Марића неправедно  запостављено  и да је,још пре више од 70 година,  управо он поставио темеље области клонирања у медицини.

    Како је њихов отац кућу у Кисачкој улици  изградио 1907.године, јасно је да су Милева и њен брат Милош ту боравили ретко због школовања. Милева је најпре  у Руми завршила  нижу четвороразредну основну школу,а потом нижу реалку у Сремској Митровици и Вишу девојачку школу у Новом Саду  (1886/7).Због изразите склоности за природне науке, желела је да упише Новосадску гимназију ,али у то време ова школа није примала ученице, па се уписала у  гимназију у Шапцу.

   Студије политехнике у Цириху започела је 1896.године, а неколико месеци доцније  пребацила се на Државну политехничку школу, на студије математике и физике. Била је тек пета жена која је успела да се упише у ову школу.На предавањима из физике, 21-годишња Милева упознала је младог колегу Алберта Ајнштајна(Улм,1879 — Принстон, 1955), који је тада имао 17 година. Прве три године дописивали су се током ферија, а онда, 1899. године, међу њима је планула љубав. Њихова љубав протекла је у противљењу Албертове мајке (није желела снаху православку).Родила им се ванбрачна кћерка Лизерел(1902) чија судбина до данас није сасвим расветљена.Милева и Алберт венчали су се потом у берну 1903.Годину дана касније родио им се син  Ханс Алберт,а 1910. и млађи Алберт.Њихов брачни живот окончан је 1914.године.

Према подацима историчара др Драге Његована,аутора књиге “Драги моји кумови” (реч је о Милевиној преписци са  кумовима Ђоком и Сидонијом Гајин у периоду од 1935. до 1941. године), Алберт је са  Милевом и децом боравио у Новом Саду 1905., 1907. и 1913. године.Дечаци су 1913.крштени у  новосадској Николајевској цркви.У Музеју града Новог Сада чувају се предмети који су припадали или су везани за Ајнштанове  попут Милевиног фотопарата из 1914. те Албертове луле из 1905. коју је поклонио Милевином оцу Милошу.

 У монографији проф. Десанке Ђурић-Трбуховић “У сенци Алберта Ајнштајна”, боравак брачног пара Ајнштајн у Милевином завичају, овако је описан:

„У кући Марићевих су свечано дочекани и ту су поваздан долазили рођаци и познаници да поздраве Милеву и виде њеног мужа и сина. Алберт се понашао природно и лежерно, носио је свог сина на леђима по Новом Саду. Разговори су били живи, само Милевина мајка није могла да се споразумева са зетом, јер није говорила ниједан страни језик…“

 О зету Марићевих, у истој књизи, сведочили су савременици:

 „Имао је дугачку неуредну косу, радостан и насмејан, носио је сина на рамену по новосадским улицама. То је бунило новосадску средину, која је ценила само конвенционалан ред и устаљену учтивост, од чега је он целом својом појавом одступао, па су га  звали  „онај шашави Марићев зет“.

  После смрти родитеља, кућу у Кисачкој наследиле су  Милева Марић – Ајнштајн која је тада живела у Швајцарској и њена сестра Зорка .После Зоркине смрти,Милева је бригу у кући поверила својој куми Сидонији Гајинов која је у њој и живела са својим мужем Ђоком.

   У званичним документима, као власници куће коју је 1907.саградио  Милош Марић, уписани су   Милевини и Албертови потомци који живе у Швајцарској и у САД.

   У договору са рођацима,  физичар Бернард Цезар Ајнштајн (78), најстарије дете Милевиног и Албертовог сина  Ханса Алберта , кућу у Кисачкој поклонио је Граду Новом Саду уз услов да она или барем део ње, буде претворен у спомен кућу.

  Осим што кућа има историјски значај јер је била дом велике српске научнице Милеве Марић Ајнштајн,треба истаћи и стилско -архоитектонски значај тог здања које представља  типичан пример грађанског необарокног с почетка прошлог века.

                                

ЛИТЕРАТУРА  

. Др Радмила Милентијевић, „Милева Марић Ајнштајн – живот са Албертом Ајнштајном“;Просвета, 2012)

. Др Драго Његован, “Драги моји кумови” (Прометеј, 2011)

. Донка Станчић, „Нови Сад, од куће до куће“(Завод за заштиту споменика културе Града Новог Сада, 2005.)

. Десанка Ђурић-Трбуховић, “У сенци Алберта Ајнштајна”

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language