НОВОСАДСКА РАЦИЈА 1942. ГОДИНЕ – ЗЛОЧИН КОЈИ СЕ НЕ СМЕ ЗАБОРАВИТИ

query_builder

НОВОСАДСКА РАЦИЈА 1942. ГОДИНЕ

ЗЛОЧИН КОЈИ СЕ НЕ СМЕ ЗАБОРАВИТИ

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Зледухи ветрови рата, мржње и злочина у Другом светском рату на врата Бачке и Новог сада закуцали су у априлу несрећне 1941. године, упадом хитлеровских Сила осовине у Краљевину Југославију и брзим сломом прве јединствене државе Јужних Словена. На основу планова о подели територије југословенске државе, простор Бачке са њеним административним, политичким и културно-историјским центром Новим Садом, доспео је у руке мађарских фашиста регента Миклоша Хортија, који су се у Други светски рат и укључили управо нападом на Краљевину Југославију 12. априла поменуте године. Била је то кулминација вишегодишње планске и систематске индоктринације мађарског народа спровођене свим средствима. Наиме, све економске и политичке изазове са којима се суочило мађарско друштво после Првог светског рата, ауторитарни режим адмирала и регента Миклоша Хортија и његових влада, објашњавао је наводном узрочноом везом са политичким решењима који су усвојени на Версајској мировној конференцији 1919. године и посебно Тријанонским мировним уговором које су силе победнице Антанте 1920. године склопиле са Мађарском. Територија средњовековне историјске Краљевине Угарске тада је раскомадана, тако да су области тзв. „Делвидека“ или „Јужних крајева“ у које подразумевамо Бачку, Срем, Барању и Банат прикључени новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а делом и Краљевини Румунији. У наредне две деценије, политички режим у Мађарској вршио је снажну пропаганду у оквиру свих структуралних слојева (посебно међу омладином и у образовном систему) мађарског друштва о „незапамћеној неправди“ коју је овај древни народ доживео од својих суседа и тадашњих светских сила победница у Првом светском рату. Једноставно, „версајски систем“ и положај Мађарске у истом били су изложеним снажним нападима Хортијевог режима, који је чекао повољан геополитички и историјски тренутак да резултате Великог рата, Мировне конференције из 1919. и 1920. године, али и слободно и демократски изражену вољу народа Бачке, Баната, Барање и Срема на крају 1918. године о издвајању из Угарске и прикључењу Србији, у потпуности пониште.

Као што смо нагласили, поменути тренутак је и дочекан априла 1941. године, када су све колективне фрустрације мађарског друштва злонамерно и брутално искоришћене, а затим и артикулисане у правцу „њиховог ослобађања“ у најпримитивнијем облику спровођења незапамћених масовних, систематских злочина над невиним цивилним становништвом, пре свих српске, јеврејске и ромске националности, конфесионалности и етницитета у окупираним и анектираним деловима данашње Војводине, а тачније Бачке и њене геоисторијске области, чувене и јуначке Шајкашке. Заправо, злочини су почели одмах по окупацији навдених области. Мађарске војнополитичке власти Хортијевог фашистичког режима тврдиле су да је четвородневно запоседање „Јужних крајева“ протекло у мирној атмосфери и готово без борбе. Како је „мирно запоседање“ ових територија било у супротности са прокламованом мотивацијом окупације и далекосежним циљевима, то је Хортијева војска, према претходно направљеном сценарију, предузела пушкарање и уличне борбе са наводним четницима, што је послужило као оправдање за крваве одмазде. У око педесет места Бачке и Барање, мађарско домобранство, уз помоћ дела домицилних становника мађарске националности, приликом уласка поубијало је, према сопственом признању, 2300, док Анкетна комисија која је испитивала злочине окупатора после рата, наводи цифру од 3500 лица, претежно Срба. Укупан број лица малтретираних на различите начине тих априлских дана прелази број од 10 хиљада, а веран пратилац свих ових недела била је пљачка у најдрастичнијем облику. Вредност овом приликом опљачканих добара процењена је на 539.251.271 предратних динара. Од првих дана, нове, у почетку војне окупационе власти намеравале су да на целокупном простору Бачке изврше обиман процес тзв. „денационализације“. Циљ денационализације окупираниих територија био је да створи основне услове за њихово поновно укључивање у државноправни систем „Сентиштванске Мађарске“. Планом денационализације било је предвиђено протеривање готово целокупног становништва српског етничког порекла из Бачке, а на њихово место досељавање становништва мађарске националности, наравно уз конфискацију имовине протераног становништва.

У првом делу систематског протеривања били су обухваћени сви Срби, Јевреји и Роми који су на ову територију досељени после 31. октобра 1918. године, чију су огромну већину чинили бивши добровољци и колонисти. Тако је већ првих дана окупације, без обзира на пол и доба старости, злостављана на различите начине, већина српских колониста била протерана преко Саве и Дунава у Хрватску и Србију. На пут изгнанства смели су да крену само са онолико ствари колико је ко могао понети са собом. Судбина непротераних колониста и оптаната, као и Срба и Јевреја досељених после 1918. године решена је наредбом од 21. априла и 13. маја. На основу истих, сва ухапшена лица депортована су у 13 логора формираних у Бачкој и Барањи, чији је капацитет био 20 хиљада заточеника. Касније, махом у току јуна, већина ових затвореника упућена је у логоре у Мађарској – највећи и најпознатији био је логор у Шарвару. Чак и у тренуцима када се јавио проблем каква ће нити судбина преосталих добровољаца и колониста, мађарска влада није одустајала од идеје да се у Србију протера и преосталих 150 хиљада Срба и у неколико махова је обнављала то питање у преговорима са немачким властима. Према различитим изворима, број присилно протераних креће се до цифре од 56 хиљада лица. На њихово место, у њихове домове и на њихову земљу, окупатор је из Буковине, Босне, Србије и других крајева доселио више од 20 хиљада људи. Према подацима који су прихваћени као могуће тачни, у Бачкој је априла 1941. године поред других народа живело 310 хиљада Мађара и 225 хиљада Срба. На основу пописа који је окупатор извршио крајем 1941. године, за који су неки историчари рекли да је тендециозан, уочљива су цифре од 358 550 Мађара и 150 834 Срба. Упоредном анализом датих података, постаје јасно да се у току неколико месеци окупације број мађарског становништва увећао за близу педесет хиљада људи, а да се број Срба (падом у ратно заточеништво, масовним убиствима и протеривањем) умањио за 75 хиљада особа. Међутим, сви наведени подаци и статистика, не могу да опишу димензије ужаса које су немађарско, а у првом реду српско и јеврејско становништво доживели у јануару 1942. године на простору Бачке и Шајкашке, а посебно у граду Новом Саду, где је спроведена по злу чувена Рација. Наиме, локалне градске окупационе власти, полицијски жбирови и чиновници, али и обичан свет у својим домовима, већ од децембра 1941. године, увелико је распредао на тему коју бисмо могли сажети у једну страховиту и цитирану реченицу: „Срби ће имати црн и крвав православни Божић и дочекаће га у јендецима“. Нема сумње, да су поменуте заједнице мађарског живља само „сликовито“ и дегутантно описивале већ припремљене планове врха војно-политичке диктатуре Хортијевог фашистичког режима из Будимпеште.

Наводни повод за погром ширих размера пронађен је у откривеном притајеном Шајкашком партизанском одреду у Жабаљском риту на Пустајићевом салашу. Код ове групе пронађено је 17 пушака. Одред је откривен 4. јануара 1942. године од стране патроле мађарских жандарма и граничних ловаца, који су их напали. У самоодбрани, шајкашки родољуби су убили два граничара ловца и два жандарма, а неколико их ранили. Дејством великих окупаторских снага овај одред је у потпуности разбијен у току истог дана, 4. јануара 1942. године. Овај догађај званична клика прогласила је за „устанак“. Мађарске окупационе власти искористиле су овај мањи инцидент како би наставиле са спровођењем своје политике у Бачкој. Прави циљ рације је била кампања етничког чишћења усмерена против српских и јеврејских цивила (укључујући жене, децу и старе), као и пљачка њихове имовине. Према историчару Звонимиру Голубовићу, рација је планирана знатно раније и напад на партизане у Шајкашкој је само искоришћен као изговор за спровођење планираног геноцида. Мађарска влада шаље у жабаљски крај Хонведе из сегединског гарнизона. Они долазе у жабаљски крај и тителску област и почињу да харају, пале, убијају, силују и пљачкају. Отпочети 4. јануара 1942. године, ови злочини су се повећавали, све док у Новом Саду 23. јануара 1942. нису доживели свој врхунац. Рација је почела 21. јануара 1942. око 6 часова ујутро. По целом граду излепљени су плакати који су објављивали почетак рације следећим садржајем: „Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд.“ Потписао га је хонведски командант Јожеф Граши. По тексту плаката нико није могао ни помислити да окупатор намерава под „рацијом“ да изврши масовна зверства над Србима и Јеврејима у циљу њиховог потпуног уништења. Рано ујутру 21. јануара, хонведске снаге блокирале су све улице и почеле вршити „претрес“.

Тих јануарских дана последње недеље нове 1942. године у Новом Саду температура се спустила на подеок од -30 степени Целзијусовој скали. У Руменачкој улици резултат претреса станова и легитимисања био је тај да је већина становништва камионима одведена на „Штранд“. Неке су убијали већ на улици. Тако су, на пример, жандарми приморали Саву Фелбапова и Стевана Ракића да легну у снег са опруженим рукама, па су их из пушака убили.
Породицу Коларов затрли су готово потпуно, убивши 9 чланова, остала је само мала Александра. Један од официра узео је из недара једне жртве 250.000 динара. Тај исти официр присилио је тринаестогодишњу Александру да вуче лешеве својих убијених родитеља на улицу, како би се могли утоварити на камионе. Дана 23. јануара 1942. упало је пет жандарма у кућу Јелене Јовандић и запитали њене синове, недораслу децу, које су вере. Кад је једно дете одговорило да су православне вере, они су све петоро деце истерали у двориште, а мајку су затворили у кућу и поставили војника да је чува. Она је чула дечје запомагање: „Мама, не дајте нас!“ Затим су одјекнули пушчани плотуни, па је наступила тишина. Мајка је истрчала у двориште и скаменила се видевши пет лешева својих синова. Војници су јој тада ставили нож под грло и затражили новац. А кад су добили сав новац, отишли су даље. На углу Милетићеве и Грчкошколске улице вршена су масовна убиства Срба и Јевреја из Милетићеве и околних улица. Ту су жандарми и војници доводили групе људи, којима је наређивано да клекну у снег. После тога им је пуцано у леђа, а жртве су падале лицем у снег. Новодоведени су морали да стану испред побијених жртава па су и они убијани. Некима је наређено да легну на земљу, па су тако убијани. На ово место довођени су не само одрасли мушкарци него и жене и деца, па и одојчад у наручју мајки. Пре него што би се лешеви одвукли, војници су им скидали бунде, ципеле и остале вредне ствари. Једна велика група људи доведена је 23. јануара из околних улица у двориште касарне, где су их војници све побили. Док су лешеви лежали на земљи, један од официра се издрао војницима: „Склоните ове цркотине да их не гледам“. Кад су лешеви однесени, на дворишту је остало много крви и делова човечијег тела. Војници су се сами хвалили да су лешевима секли прсте и скидали прстење. Већи број Срба и Јевреја из свих делова града довожен је камионима или су под стражом, пешке, спроведени до пред сам улаз у новосадску плажу Штранд. Ту су били постројавани у редове и чекали су да буду уведени појединачно или у групама на плажу, одакле су се непрестано чули пуцњеви пушака и запомагање жртава. Масовна убиства на самој обали Дунава, поред Штранда, почела су 22. јануара у 4 сата ујутру и трајала су до 4 сата поподне. Жртве су падале у воду, а оне које су пале на обалу, војници су гурали под лед. Један посматрач са друге обале установио је да је убијано 15 особа на минут. У 4 сата дошао је официр и наредио да се преостали „заробљеници“ одведу у Спомен-дом. На путу до дома стрељани су неки старци и изнемогли, према наређењу које су официри издали: „ко се успут буде окренуо или застао, биће убијен“. На православно Успенско гробље Мађари су доводили становнике околних улица, већином Јевреје, и убијали их или на улазу у гробље или на самом гробљу. После масовног стрељања невиних жртава, мртвачница је била сва попрскана крвљу, а зидови изрешетани мецима. Такође су убијени и гробар, његова жена и двоје деце, једно од 9 а друго од 13 година. На игралишту НАК-а жртве су довођене из свих делова града и ту убијане 22. и 23. јануара. У току та два дана цео простор био је блокиран, а из тог правца непрестано су се чули плотуни. Дана 24. јануара 1942.  дошли су на игралиште радници градског поглаварства да уклоне трагове крвавог злочина. Крв је очишћена, место дезинфиковано, а лешеви су однесени на Успенско гробље.

Како је досада утврђено, у „рацији“ су учествовали: војска и жандармерија, мађарска државна краљевска полиција у Новом Саду, као и Мађари који су живели у Новом Саду. У извршењу страховитог погрома највише су се ангажовале војска и жандармерија, које су се распоредиле у граду већ у рано јутро 21. јануара 1942. Покољима су руководили штабови појединих скупина, смештени у појединим мађарским кућама. Судбина Срба и Јевреја зависила је тако не само од мађарске војске и жандармерије, него и од самих суседа Мађара, код којих је био штаб дотичне формације. За спровођење „рације“ окупатор је изабрао најкрволочније људе. На пример, ђак жандармеријске школе у Сексарду, Кењереш Јанош је рекао: „Убио сам 20 људи из Шосбергерове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је причињавало задовољство, само ме је после мрзело да лешеве бацам у камион“. Кад су наочиглед мајке војници убили њено петоро мушке деце (од 15-28 година), мајка је у страховитом болу плакала. Један од убица, гурајући је кундаком, издрао се на њу: „Не смеш плакати“. Дана 23. јануара 1942. у стан Јована Татовића ушли су један жандарм, један жандармеријски поручник и један војник. Жандарм је ухватио домаћина, а официр је прислонио на ухо жртве цев револвера и опалио. Смртно погођен, човек је пао, а официр се искезио и задовољно рекао: „Лези сада, смрдљиви Раце“. Извршиоци злочина су одликовани „Крстом народне одбране“ и „Споменицом јужних крајева“. Број жртава Новосадске рације према полу, старости и националности је написан према књизи Звонимира Голубовића. У Новом Саду је убијено 1.246, од којих је највише било Јевреја. На почетку Другог светског рата Град Нови Сад је имао око 40 хиљада становника, а у Рацији је убијен сваки десети његов житељ.

Литература:

Звонимир Голубовић, Рација у Јужној Бачкој, 1942. године, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, 1992.

Звонимир Голубовић, Рација 1942, Енциклопедија Новог Сада, књига 23, Нови Сад, 2004.

Александар Вељић, Истина о Новосадској рацији, Еден, Сремска Каменица, 2010.

Јован Радосављевић, Рација и логори у Бачкој за време Другог светског рата, Нови Сад, 2012.

 

 

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language