Његош – Витешки владар Црне Горе и песник косовског завета

query_builder

Његош – Витешки владар Црне Горе и песник косовског завета

Аутори: Милован Балабан, историчар и Фата Егановић, филолог

 

Готово да нема бољег начина почети причу о Његошу, него се једноставно позвати на његове стихове:

душа људска јесте бесамртна,

ми смо искра у смртну прашину,

ми смо луча тамом обузета[1]

 

Мили Боже, што ћу и како ћу?

Коме ћу се привољети царству!

Да или ћу царству небескоме?

Да или ћу царству земаљскоме?

Ако ћу се привољети царству,

привољети царству земаљскоме,

земаљско је за малена царство,

а небеско увјек и до вјека.

Цар вољеде царству небескоме

а него ли царству земаљскоме.[2]

 

Увод

Још је у Старом завету пророк Данило, видевши светлосног Анђела Божјег, рекао: Не оста снаге у мени, лепота ми се нагрди и немах снаге. Лепота му се претвори у ругобу. Све што се њему чинило и што је он доживљавао као лепо у сусрету лицем у лице са анђелом божијим се нагрди и поста чак ругоба, како се он изражава. Они око њега чак и попадаше а он је осетио да све он што има, све оно што је сматрао врхунском лепотом, а он је био чиста душа, у односу на светлосног анђела и небеског гласника, јесте слабост и немоћ, чак он говори ругоба, ма како то сурово звучало.

Када говоримо о владики Раду, можемо да кажемо, упоређујући ове стихове, наравно не потпуно идетификујући владику Његоша са светлосним анђелом, да је његова лепота и појава, његова личност била таква да је у сусрету на европском елитом на светским дворовима изазивла пажњу и бацала у засенак све дотадашње критеријуме којима се дефинисала лепота, маркантност и аутентичност неке личности. Није у питању само телесна лепота човека који је био висок преко два метра, него још и више духовна, која је ову телесну оплемењивала и заједно са ставом и чаровним зрачењем пројављиваним из Његошеве личности остављала снажан утисак на све његове сувременике са којима се сусретао. Његош је био фасцинатна појава и то су осетили сви са којима се сретао Владика Раде на светским дворовима. Његово аристократско и поносно држање (као да је неким делом свог бића био изнад овог света) изазивало је пажњу где год би се појавио а зрачење владике није остављало никог равнодушним. Многи су се питали какав је то народ којим влада овакав човек.

Свима је импоновао сусрет са Његошем. И данас онај ко са, готово двестагодишње дистанце, изучава Његоша има осећај његове грандиозности, величине, лепоте и аристократизма. Природно је да се и данашњи истраживач пита и да има потребу додатно, или поново изучити и схватити Његоша. Да схвати шта га је изнедрило, где се васпитавао, ко су му били учитељи и који га је то дух надахњивао. Можемо на почетку овог рада само констатовати да је једна таква громада створена из вишевековног стила живота његовог народа. Вишевековног трпљења и одрицања по цену гетоизације и враћање, гледано из угла модерне цивилизације, на инфериорније облике племенског уређења, народа ком је припадао, а све зарад слободе. И то не оне обичне слободе, него слободе златне, надахнуте заветним духовним и узвишеним принципима њеног поимања, где је спољашања слобода само резултат оне унутрашње која човека везује са вишим световима. Или како би Његош рекао, слободе која даје човеку разум који га са бесмртнијем равни. Као круна таквог поимања слободе читавог народа, више векова негованог и практикованог, појавио се Његош. Пре свега да је овековечи и опева у својим стиховима и посведочи својим животом. Животом који целокупан, у Његошу владару, књижевнику, мислиоцу и православном владици, нама приказује човека за ког се може рећи да је: Као искра за небо створена и бесмртнијем Богом помазана.

Његош кроз призму романтичарске поетике

Мислити и писати о Његошу као личности, изузетно је тешко, а да се притом не позовемо на извесне категорије античког духа. Постоје три ствари које одређују хероја у античком смислу. То су: племенито порекло, лепота физичког изгледа и јуначка дела. Малобројни су на свету они који су се родили са све ове три особине. Ми смо у нашој историји имали две такве личности, а то су Његош и деспот Стефан Лазаревић. Бити световни и духовни владар једне земље, а истовремено књижевник и филозоф то је, најблаже речено, тешко за човека којем је такав усуд додељен, а који је за свог кратког живота урадио више него већина што би урадила и да је три пута дуже живела.

Томас Стенс Елиот је у свом есеју „Традиција и индивидуални таленатˮ изнео једну тезу која је обележила поглед на савремену кљижевност (и књижевност уопште, поготово због тезе да треба тражити не само прошло у садашњем, него и садашње у прошлом). Он посматра светску и европску књижевност као један органски систем, односно као један ланац. Почевши од антике до данашњег дана. У том ланцу се прикључује индивидуални таленат, на њега он делује и постаје њен део. Његош је успео да уђе у европску и светску књижевну традицију раме уз раме са свим књижевним талентима почевши од Хомера па до данашњег дана.

Ово се најбоље види у „Лучи Микрокозмиˮ где се може препознати да је Његош идејно кореспондирао са свом европском књижевном традицијом. То се може сагледати кроз пример субјекта који напушта овај свет да би у метастварности дошао до неког сазнања. Тако имамо код Хомера Одисејев силазак у подземни свет, потом Вергилија који свог јунака Енеју шаље у подземни, односно онострани свет да дође до сазнања у вођству богиње Сибиле. Данте овај мотив облачи у хришћанско рухо и као јунак свог дела путује кроз пакао, чистилиште и рај у пратњи Вергилија[3]. Осим горе поменутих књижевника који су обележили европску и светску кљижевност, имамо и Милтона и његов спев „Изгубљени рајˮ, који говори о преегзистенцијалном паду Сатане и човека. Затим у најаутентичније и најгенијалније европско и светско наслеђе спадају свакако Гете, Бајрон и незаборавни Пушкин. Његош са својим делом овом низу се прокључује у најмању руку равноправно и са кључним цртама романтичарске поетике (стварајући у моделу романтизма као поетике и правца, али задржавајући све одлике духовне и материјалне културе из које је потекао) који се састоји у ноћном анбијенту као у „Лучи Микрокозмиˮ. Контеплтивни, а не физички пут лирског субјекта у космосу упућује на слободно изграђен индивидуални свет уметника коме није стало до тенденциозности односно реакције публике, а то је у романтизму настало као једна врста бунта против класицизма, односно, као својеврсна врста његовог опонента.

Оно по чему се може рећи да је Његош надишао своје поетичке сувременике јесте управо конструкција приче о преегзистенцијалном паду Адама. Код Његоша у „Лучи Микрокозмиˮ пад Адама је двоструки. Први се одиграва у преегзистенцији, док је човек од нетелесне односно светлосне материје. А други пад представља једну врсту реплике, односно репризе, у „кожним хаљинамаˮ. Ово услед тога што је што је Бог одузео сећање Адаму те се овај није сећао свог кажњавања у преегзистенцијалној епохи. Отуд је морао у кожи, у овом свету, да преживи исто искуство. Таква врста (ре)интерпретације мотива човекове преегзистенције се нигде у светској књижевности, укључујући и романтичарску, није појавила.

Још једна ствар је битна, којом Његош, усуђујемо се да кажемо, надилази светске и европске романтичаре. То је појам луче. Луча представља светлост или сноп светлости коју он тумачи као светлост са божанског огња и сваки човек има лучу којом је обасјана његова душа и којом је оживљено његово тело. Након завршетка овоземаљског живота и ослобађања луче од тела, она се враћа вечном огњу, односно Богу.

Према мишљењу Ђорђа Сп. Радојичића ту лучу Његош баштини од Доментијана, нашаг средњовековног хагиографа, писца житија Светог Саве. Стручњаци за средњовековну књижевност се и данас активно баве Доментијаном и називају га песником светлости. Узимајући у обзир горе наведено, види се да је Његош један моћан ум и човек заинтересован за свет око себе. И за антички свет и европску културу, а највише (као владика) за православну средњовековну књижевност. Његош је знао и читао на неколико језика, темељно је познавао античку књижевност, као и сувремену чији је део био. Највише наравно, као што је напоменуто, своју средњовековну хагиографску књижевност, дела светих отаца и био свестан своје књижевне традиције. Штавише, био уроњен у њен дух, који не само да му је био познат, него је и живео њиме.

У „Лучи Микрокозмиˮ Његош поставља неколико егзистенцијалних питања човеку. Та питања се заиста тичу сваког човека на планети и по томе се види колика је књижевна и духовна вредност његовог дела.

Његошево књижевно дело представаља предмет изучавања многих еминентних уметника и стручњака из поља науке о књижевности. Његоша су, између осталих, изучавали Владета Јеротић, Жарко Видовић, Миран Флашер, а нешто пре њих Исидора Секулић, Иво Андрић и други… Све ове личности представљају различите интелекте и сензибилитета са, понекад и опречним ставовима, али их све неспорно мири и уједињава Његошева генијалност и изузетност његовог књижевног дела.

Ако узмемео „Горски Вијенацˮ видимо да то није само један венац прелепих стихова, него је то и један идиличан приказ патријархалне средине и амбијента ког више нема. Тешко је, или немогуће, читајући „Горски Вијенацˮ не волети те људе и осећати носталгију, ма у ком времену читали ово дело. Само када видите чему се смеју и како се лепо смеју упркос судбини свог народа, која је прилично трагична и страдалничка, што се види кроз беседе Владике Данила и Игумана Стефана. Са друге стране, имате сатиричне ликове попут Војводе Драшка, који уносе неку живост у тај жртвени амбијент и дају свежину животу.

Живост, веселост па и радост заједнице, у паузама између бојева и мука животних, најбоље се види кроз казивања војводе Драшка о Млецима када га народ слуша пошто се вратио од дужда из Венеције:

     Како тридесет напуни годинах

     сваки дође као бабетина

     од бруке се гледати не може

     како пођи мало уза стубе

     ублиједи као рубетина

     а нешто му се заигра и погрло

     рекао бих онај час умрети…

Његош овде, у контексту времена и простора које дело осликава, показује декаденцију западног човека наспрам једне виталне, живе патријархалне црногорске заједнице. Такође о јелу и пићу млетачких аристократских младића каже:

Јоште млади а обезубели

 све лижући оне посластице,

 од жеље се сад наједох меса.

Вук Мићуновић, у својој доскочици каже: где се гусле не чују, ту је мртва и кућа и људи, што допуњује контраст између црногорске заједнице и цивилизованог Запада, по много чему на уштреб наводно напреднијег Запада описаног у „Горском Вијенцуˮ кроз Републику Светог Влаха.

И најзад, у овом делу ћемо поменути стихове према животу, о ономе чему би требало некада да се вратимо и над чим да се замислимо. Та идеја стоји у стиховима:

Иза туче ведрије је небо,

иза дуге ведрија је душа,

 иза плача веселије појеш.

 

 И наравно не треба заборавити лик Вука Мандушића и његове љубавне јаде у овом књижевном делу, које је изузетно тешко жанровски одредити.

Имати Његоша у српској књижевности јесте срећа, а читати таквог књижевног великана у оригиналу је привилегија. Поред тога што је то привилегија то је и велика одговорност и то треба добро да запамтимо и имамо на уму као Његошеви потомци.

Његош – световни владар Црне Горе и косовско порекло Црногораца

Занимљиво је да једна заједница, без државе у модерном смислу речи, може да цивилизацију каква је Венецијанска република потпуно схвати  и прочита. Припадници народа којим влада Његош своја запажања исказују најречитије и најјасније у лику Војводе Драшка (иако је то књижевни лик, он одражава модел размишљања и дух читаве заједнице), којем је после боравка у Венецији јасно шта може од ових да очекује. Његошу, а и народу коме је владар, јасан је и исток и запад. Јасни су им и модели функционисања великог света и империјалних чиновника, све до царева и господара великих царстава. Како се решавају државна питања и начини на којима се империје служе како би остварили своје циљеве, а самим тим им је и јасно шта у одређеном тренутку могу очекивати и добити Црногорци кроз практиковање реал-политике. Јасно им је оно што је најважније – ко им је пријатељ а ко непријатељ. Иако без потпуног државног искуства, Његош и тадашњи Црногорци разумеју светска политичка и геополитичка кретања и умеју да нађу своје место у тадашњем компликованом светском поретку. Ово је, мора се признати, својеврсан феномен.

Немајући државу они разумеју много боље актуелне проблеме, однос Запада и Истока према њима и како их ови виде, као и своју позицију и колико могу да очекују од истих за народ и државу у датом тренутку. Знају са ким могу да буду пријатељи и схватају, што је најважније, квалитет пријатељства, колико је оно дубоко, да ли је ограчничено само на тренутак. Да ли је интересно, ортачко или дубље и племенитије. Каснији српски државници неретко све слабије разумеју ове нијансе и услед тога често падају у грешке. Тако војвода Драшко за дужда каже Црногорцима на питање: како те дочека, је л лијепо?

     Не лијепо но прелјепо

     обећа ми и што не исках

     кад све то послије излиња

     ко да ништа ни зборено није. 

Драшков (а и у остале већине Црногораца) морални кодекс је уграђен у заветну мисао. Он не филозофира него живи овом мишљу, схвата њоме, гледа свет око себе њоме и бива поражен моделом функционисања у Венецији. Али он Венецију и све девијације венецијанског друштва одмах препознаје, иако је имао сасвим другу представу о вишевековној и моћној Републици Светог Влаха. Драшкова моћ препознавања (коју су његови потомци изгубили у већини) и супериорност потиче од заветног духа, читавог сета наслеђених вредности преношених са колена на колено и практикованих у животу, који не налази упориште ни у цивилизацијама истока, али ни цивилизацијама запада. Он је спецификум изгражен и проникао из опредељења Кнеза Лазара на Косову и садржи духовни принцип као фундаментални и као оријентир за тумачење свих овосветских манифестација, било државних, било културних, политичких, војних или уметничких…

Мођемо се запитати: какав је то народ који је се својим моделом размишљања и функционисања, на некин начин изнад Истока и Запада, уздигао, као и какав је то део народа који није хтео да прихвати ропство када је целокупан српски национални корпус утонуо у вишестолетну ноћ робовања, дугу и готово без и једног зрачка светлости у виду помоћи коју би добио од околних народа или било кога са било које стране света. Да ли ми смемо један део српског народа да на овај начин карактеришемо а да избегнемо његову идеализацију. Да ли смемо да тврдимо да су четири нахије (катунска, Љешанска, Рјечка и Црмничка), језгро Црногораца и нуклеус будуће државе, који нису признали ропство и повукли су се у брда још од овладавања Османлија овим просторима, они који су били толико специфични да им ни неминовна гетоизација у односу на цивилизован свет као и повратак на племенске форме функционисања заједнице са свим њеним позитивним али негативним аспектима, није одузела супериорност духовног поимања света и отргла најузвишенији смисао живота потврђен и осведочен најсветијим главама које је овај народ имао.

Но, када имате сачувано оно главно, а то је дух, сопство и оно аутентично, снага заједнице и њено изграђивање кад тад дођу на ред и бивају само резултат овог предходног. Нешто пре Његоша се кренуло одлучније у изграђивање државних институција, а за тај процес је, уз његове предходнике, најзаслужнији Његошев стриц Петар I Петровић Његош. У његово време су племенима четири нахије припојени Бјешивци, Бјелопавлићи и Пипери, као и брдска племена Ровци и Мораче. Дакле то је та Црна Гора у којој је владао Његош. То су те планине и кршеви где су се предходних више стотина година досељавали они који нису хтели да признају турску власт.

Они су се одрекли цивилизације, егзистирања у институцијама, па што не рећи и погодностима које им је могла пружити тадашња окупаторска, али ипак сређена и функционална османлијска држава. Суштина њиховог поступка је у одрицању и противљењу окупаторској власти како би се сачувала слобода која у њиховом схватању живота нема замену и алтернативу. Откуд та жеља, мотив и смисао. Мотиви су морали бити јаки, а доживљај заветног духа потпун и дубоко укорењен да би се одважили на живот у готово немогућим условим како би сачували слободу и своју аутентичност.

Њихов поглед на историју може много објаснити. Племена из Катунске нахије, Цуци и Бјелице, су веровали да потичу од косовских хероја браће Орловића, који су браћа Павла Орловића који је погинуо у Косовском боју. Павле Орловић није историјска личност, али ово веровање говори о нечему битнијем, о нераскидивој повезаности ових племена са косовским јунацима а самим тим и косовским митом као вредносним пакетом начела који су они били решени да чувају и подржавају, те да живе њиме. Због тога се његово постојање и јунашто преносило са колена на колено и стварало један морални кодекс који је опет стварао један поглед на свет чији је мото да се мора остати у овим брдима и практиковати дух слободе непризнавањем империјалне власти, чак и када она у неком тренутку завлада тим брдима и неприступачним пределима где су се сместили Црногорци.

У племену Његуш је владало уверење да они никада нису плаћали порез Турцима. Те косовско заветне основе су темељи на којима је стварана Црна Гора и темељи на којима су егзистирали и којима су живели Црногорци. Тај народ је одлучио да живи у планинама, у племенским заједницама (враћајући се у цивилиозацијском смислу на нижи облик друштвеног функционисања који је носио и одређене негативности, непостојање закона, крвна освета итд.) после егзистирања у моћној срдњовековној држави, баш зато што није хтео да пристане на нове односе у оквиру којих је доминирала Османлијска Турска а на западу Аустрија и Млетачка република. Најдубљи је осећај духа Косовског завета и он је та снага и сила која се констатно улива у заједницу препричавањем и преношењем са колена на колено.Уз гусле се пева о српском царству, о прецима светитељима царевима и јунацима пред којима сваки члан заједнице осећа да мора да буде достојан. Штавише може се рећи да они доживљавају своје претке као живе, да кроз подражавање њима они их оживљавају и чувају као духовни и уопште животни образац који им је негде императив и који они желе да достигну.

То се најбоље види кроз Његошеве речи када каже: са чиме ћете изаћи пред Милоша и остале јунаке који живе докле сунце греје. Када грми на Вујицу Вукашина и Вука који су издали своје ближње, државу, цркву и народ. По томе видите да је Косовски завет и косовски дух изнад свега материјалног. Он даје снагу и силу, он није морал парграфски, безлични и лишен животне енергије. Он уз силу даје и смисао да се у таквим, готово немогућим условима, егзистира.

Мотив витешких предака, од којих вуку корене припадници племена или народа, није присутан само у српској историји. По речима историчара Радована Самарџића светска је појава да племена или родови смисле свог родоначелника. У њему је њихово племенско исходиште и јемство њиховог достојног опстанка међу другима, као и очување њихове аутентичности. Код Срба је, наводи даље Самарџић, то безмало увек била и остала нека гласовита личност из историског предања, веома често из косовског завештања. Успостављана је, дакле, представа о племенитом пореклу и племенитим својствима појединих група. Дакле, по јунацима из народних предања, који су оснивачи и каснији морални узор заједнице, Срби се не разликују од осталих народа. Таква појава је карактеристична за целокупан српски национ.

Ипак она је најкарактеристичнија за Србе из Црне Горе и Брда јер су они најснажније подражавали херојима, најпре Светом Кнезу Лазару, што је било основ за успостављање косовског, заветног духа који је констатно сведочен животом. То је оно што је на неки начин (не потцењујући остале скупине српског народа које су у складу са могућностима и објективним околностима носили и сведочили велико наслеђе косовског опредељење духовном царству, као и наслеђе и вредности свих српских владара и црквених великодостојника светитеља) издвајало Србе у беспутним планинама Црне Горе и Брда. Исто тако мора се нагласити да у другим народима оваква предања на право место стављају видљиву моћ заједнице, њену снагу и јунаштво усмерено ка видљивом свету, док код Црногораца у кршевитим и неприступачним планинама видљиво није приоритетно него оно као битно произилази тек из невидљивог, из царства духа које је било опредељење и Светог цара Лазара. Баш као што је и Светом Сави била битна држава, али само као средство и установа у којој се народ могао боље организовати зарад остваривања хришћанских вечних духовних начела и у том духу изграђивати себе као народ Божији при чему сваки појединац у оквиру тог великог сабора постаје причасник небеске, духовне славе које су се удостојили они најбољи из народа.

Осећај одговорности код Његоша

Када говримо о Његошу треба напоменути да је он за разлику од многих песника био и много тога другог у животу, те му је због тога одговорност била велика. Његош је био световни владар Црне Горе, борио се за опстанак народа између великих империја, Турске и Аустрије. Био је духовни и световни владар. Kao такав је имао контакте са Аустријанцима, Турцима али и осталим народима у Европи и са њиховим елитама са којима се сретао на многим европским дворовима. Из тог стеченог искуства, али и свих других животних мука којима је био изложен, настајале су Његошеве песме. Он није стварао из удобне фотеље, него купивши искуства у „гладијаторској арениˮ. Термин који можда најбоље говори о овом свету и најреалније објашњава стање једног малог народа међу великим светски империјама. Отуд су Његошеве песме снажније и реалније од његових савременика, али и снажнија потврда заветног духа који је опстајао у најмању руку у тешким условима доказујући своју снагу, виталност, али и неуништиво вечно исходиште.

Имао је Његош сукоб са гувернадурском породицом Радоњић која је хтела да преотме световно владарство над Црном Гором а била је у дослуху са Венецијанцима, а после и Аустријанцима. Био је настављач дела Петра I Петровића Његоша и осећао је одговорност да настави изградњу државних институција које је овај започео. Његош је осећао сву величину свог претходника и отуд је наставио његово дело. Градио је у племенској држави модерне институције схватајући да прелаз ко модерној држави може извести само Црква кроз борбу стварајући савршеније унутрашње устројство. Исто тако је знао је да изградња државе не сме да угрози заветно опредељење које су Црногорци ондашњи прокламовали изнад свих идеала и које их је вековима одржало духовно и морално снажнима. Али је и знао да треба ићи у правцу изграђивања модерне државе, а то му је у аманет оставио Петар I Петровић Његош. Свети Петар Цетињски. Често је и навика Црногораца да функционишу племенски била препрека Његошевом државотворном деловању. То је још једна мука коју је имао, јер ти људи нису једноставни, то су људи од интегритета који никада нису, како су они наглашавали, харач плаћали Турцима и нису баш погодни за прилагођавање државном устројству, са свим својим правилима и законима који се морају неминовно у свакој држави поштовати. Како би рекао Владика Николај владати тадашњим Црногорцима није лако, а Његош је владао међу соколовима.

Страдање и његов смисао код Његоша

Управо све ове муке су Његоша и инспирисале да задире у дубоке филозофске и егзистенцијалне теме. Мука њега и његовог народа је навела Његоша да се пита, а то у својој поезији и прикаже, зашто његов васцели народ страда и зашто пати. И под Турском и под Аустријом и у Црног Гори. И на крају да се пита зашто уопште људи страдају, где је узрок њиховом страдању. Та питања Његошева, и наша о Његошу, нас доводе до оног централног нерва песникове муке. Доводе нас до Његоша који се бави идејом пада, како пада српског средњовековног царства, тако и пада човечанства уопште. Односно до Његошеве муке и грозничавог тражења (по обрасцу Достојевског где је Његош највише сличан овом руском генију) одговора зашто људи страдају и зашто Срби морају да се одричу свега,  да трпе, да беспримерно страдају да би сачували завет, као и какав је уопште смисао страдања.

Бог се драги на Србе разљути

за њихова смртна сагрешења.

Наши цари закон погазише,

почеше се крвнички гонити,

један другом вадит очи живе;

забацише владу и државу,

за правило лудост изабраше.

Невјерне им слуге постадоше

и царском се крвљу окупаше.

Великаши, проклете им душе,

на комате раздробише царство,

српске силе грдно сатријеше;

великаши, траг им се утро,

распре сјеме посијаше грко,

те с њим племе српско отроваше;

великаши, грдне кукавице,

постадоше рода издајице.

О проклета косовска вечеро,

куд та срећа да грдне главаре

све потрова и траг им утрије;

сам да Милош оста на сриједи

са његова оба побратима,

те би Србин данас Србом био!

Бранковићу, погано кољено,

тако ли се служи отачаству,

тако ли се цијени поштење?

О Милоше, ко ти не завиди?

Ти си жертва благородног чувства,

воинствени гениј свемогући,

гром стравични те круне раздраба!

Величаство витешке ти душе

надмашује бесмртне подвиге

дивне Спарте и великог Рима;

сва витештва њина блистателна

твоја горда мишца помрачује.

 

Отимајући се из мрака ка светлости, као и сваки велики човек, може се констатовати да је Његош рођен и произашао од светородне лозе, као потомак свог предходника Петра I Петровића Његоша, али и свих својих предака који су живели и црногорским брдима вековима. Није исто када је неко наследник једног свеца или када је наследник и потомак човека са сумњивим моралом. Постоји и духовна генетика која у неку руку одређује наш пут. Али ту је и одговорност јер се курс, како морални и духовни тако и државни и нацвионални мора одржати. Дакле, као што рекосмо, отимајући се од мрака као светлости, као и све личности што би требало, Његош покушава да схвати узроке патње и страдања, али и да детектује када и зашто се десио пад, како српског царства тако и свог рода људског. Штавише, он се труди да се потпуно уживи у пад да би успоставио дијагнозу и да би добио визију за други пут који ће неутралисати прошлост и усмерити и њега и заједницу у правом смеру.

Тај пут за Његоша јесте пут сакрални, пут покајања за грехе, како личне тако и националне. Пут искупљења, преображења и обожења. Како доћи до тог пута. Видећи неколико векова иза себе он констатује да је немогуће избећи болан период искупљења који подразумева ношење крста:

Крст носити вама је суђено

страшне борбе с својим и с туђином!

Тежак в’јенац, ал’ је воће слатко!

Воскресења не бива без смрти.

Већ вас виђу под сјајним покровом,

чест, народност ђе је васкреснула

и ђе олтар на исток окренут,

ђе у њему чисти тамјан дими.

Славно мрите, кад мријет морате!

Чест рањена жеже храбра прса,

у њима јој нема боловања.

Поругани олтар јазичеством

на милост ће окренут небеса!

Што се више удубљује у његову тајну смисао страдања, Његошу све снажније почиње да осветљава пут којим треба да иде. Он почиње да доживљава и схвата духовне законитости и узроке страдања који су свом силином пали на њега и његов народ. Страдања је јако тешко објаснити, схвата Његош, ако се не посматрају из перспективе вечности. Из финалне, есхатолошке перспективе. Крајња реалност духовне стварности се доживљава пре свега на литургији, у евхаристији. Причешћем ми се причешћујемо логосом који нам доноси предукус новог доба које ће наступита у вечности. Но, оно је присутно својим делом, онолико колико човек може да прими, и сада, али најпотпуније на литургији. Човек у том стању уздигнућа може много лакше, односне тек тада може да буде на путу потпуно правилног схватања страдања.

Многи историчари, антрополози, психолози, социолизи филозофи и остали научници су се трудили да објасне страдања. Конкретно и да објасне шта се десило са српском државом, зашто је пропала. Но, то је сложен и за људске умове тежак посао, а у потпуном смислу тајна страдања је недокучива. Али то је тајна, чије се откровење назире на Литургији, а највише кроз слављење творца и причешћивање оним вечним, где се постаје саучесник духа новог доба. На Литургији и живљењем литургијским животом се омогућује сагледавања узрока зашто се нешто десило. То се открива људима у мери у којој они то могу да приме и схвате. Дакле, учешће на Литургији омогућује додир са тајном оваплоћеног Бога и божанског духа, надилажење времена које резултира откривањем тајне страдања сопственог народа, али и целокупног човечанства. Само тако се схвата свет, и само тако се може бити изнад свих модела функционисања овога света, при чему се они не негирају него се надилазе моћнијим законима и моћнијом логиком и силом. Само тако човек може деловати у овом свету а да при том као да није од овога света. То је Његош временом све боље схватао.

Луча Микрокозма је потпуни доказ за горе наведено. Прва два дела овог јединственог књижевног спева говоре о небеском царству, оном чији доживљај и предукус имамо на Литургији. Битно је истаћи да тек када се то доживи онда постаје готово потпуно јасан пад и српског царства, али и Адама и Еве у рајском врту, а и Сатане.

На њ је престол миросијатеља

те у свјетлост биће окупао.“

Јошт Бог нек зна што ми ангел прича,

но ја поглед пут неба исправих

и занешен не чујах ангела,

већ трепетом св’јет свјетовах гледах,

и слатка ме немоћ обузела.

 

Сва ти овде гину поњатија,

вообрази сами себе гоне

и губе се у неизвјесности!

Од свијета на ком ми сјеђасмо

до небеса престолодржнога

растојање преужасно бјеше –

стопут више Земље од Урана;

сав небосклон што могах виђети

мир мировах бјеше напунио

са својијем свијетлијем шаром.

 

Из њега се луче бесамртне

на све стране р’јекама сипаху.

Ко кад творац могућијем словом

нашу земљу у вјетар развије

и у тренућ земни океани

кад се проспу сребрним струјама

у пропасти бездне мраковите –

тако теку изобилно луче

са добротом својом бесамртном

у просторе опширнога бића.

 

Кроз валове небесне свјетлости

миријаде лећаху кометах

са наглошћу својом прекомјерном

на све стране тамо и овамо:

неке к небу, а неке од неба,

како оно трудољубне пчеле

кад им рука благодатна творца

са штедрошћу проспе ману слатку,

те узавру тамо и овамо

на вјенчано са тишином јутро.

 

Апостол Павле је био уздигнут на треће небо, били су то и још неки други светитељи, а њихова сведочења после тога су била штура. Они су говорили да је телесном човеку немогуће објаснити оно што Бог уготови онима који га љубе јер телесан човек то схвата телесно, и не може духовне ствари другачије да схвата. Нећемо овде да кажемо да је Његош био уздигнута на треће небо као апостол Павле, али хоћемо да нагласимо да су ови стухови из Луче Микрокозме, као и цело дело, плод божанског надахнућа и виђења Његоша. Дакле Његош види небо али, са друге стране, види и Црну Гору као гетоизирану, отргнуту од света, без законског устројства какво се налази у заокруженим државама и окружену онима којима и она таква неретко смета. Но, он види и друшво у ком постоји готово несразмерно страдање људским моћима, види и да је крст носити Црногорцима суђено, види и да се за слободу мора борити, да се још мора одрицати да би Срби косовски завет испунили и због тога страдању даје један посебан печат.

Страдање и жртва су обично схваћени као нешто негативно, поготово у модерној цивилизацији. Она не схвата више модел размишљања који страдање не ставља само у негативан контекст. Сви изрази су код нас добили потпуно други смисао. Не налази се данас ниједан позитиван разлог страдању, мада сви ипак знају да се без одрицања ништа не може у животу постићи. Али страдање у смислу остварења човека и његовог обожења зарад остварења у финалним, есхатолошким димензијама ретко кога занима у овом нашем модерном времену. Ипак страдање је најчешће најбржи пут до вере, онога најзначајнијег за вечну реализацију и афирмацију човека. Страдање изазива неку врсту удара и врло често отвара пут до Творца. То се може видети у обичном животу јер како каже наш народ без невоље нема богомоље. Тешко човек у зони комфора, без невоље и страдања уопшпте може да се покрене, а камоли да почне да помишља и промишља о суштинским стварима којим би променио свој живот те да доведе под упит дотадашњи пут којим је ишао, као и да га мења.

Умовање није лоше али оно продужује пут до Бога и до усавршавања, штавише тешко да само умовање и може бити пут ако не постоји некакв удар, некаква искра која изазове покрет и приморава душу на подвиг. Без страдања, или искушења на која наилази у животу,  готово је немогуће да човек да уради било шта у животу а камоли да има контакт са веров и путем као личносном усавршавању, покајању и обожењу. Његош јако добро осећа битност страдања и то је општа карактеристика свих православних мислилаца. Они се, као рецимо Достојевски, муче страдањем и њима је оно често егзистенцијално питање. Колико Његош види смисао и неопходност страдања за изграђиввање човека најбоље се види из стихова.

Страдање је крста добродјетељ;

прекаљена искушењем душа

рани т’јело огњем електризма,

а надежда веже душу с небом

како луча с сунцем капљицу.

Што је човјек, а мора бит човјек!

Тварца једна те је земља вара,

а за њега, види, није земља.

 

Тумач пада рода људског и српског царства

Српски пут заветни је пут страдања из којег се рађа радост. То Његош осећа и добро зна. Он чак тај проблем на бржи начинм решава од Достојевског. Дијагнозу страдања српског народа Његош даје као последицу неслоге великаша, односно српске средњовековне елите. Они су у својим областима тражили аутономију после цара Душана и желели да буду краљеви, деспоти, господари те да немају никога изнад себе. Цар Душан је својом јаком личношћу још увек успевао да одржи и сабере све српске земље и све српске обласне господаре. Но, након његов смрти сви обласни господари су се осамосталили. Сматрали су, или им је похлепа лимитирала разум, да је то потпуно, природно да они буду гопсподари у својим областима. Међутим, то је био круцијални разлог слабљења читавог  народа и лакшег продора Османлија. Да ли би историја изгледала друкчије да је српска елита и елита осталих балканских народа била уједињена то не знамо. Но, ово је битно истаћи зато што у „Лучи Микрокозмиˮ налазимо објашњење прапада и његов праузрок из ког су настали сви остали падови, па и пад српске средњовековне државе.

Луча Микрокозма, као први део трилогије „Луча Микрокозмаˮ , „Горски вјенацˮ, „Лажни цар Шћепан малиˮ, говори да се Његош у свом књижевном и филозофском опусу прво мучио космичким проблемима, а да је касније из њих изводио планетарне, националне и личне. Од шест певања „Луче Микрокозмеˮ три су посвећена паду, Сатане а онда и Адама и Еве, а кроз њих и читавог човечанства. Прва два су посвећена небеској Литургији и царском духовном блаженству божанских светова. Ово Његош чини управо да би објаснио из ког стања и из ког блаженстав је произашла побуна. Тиме је тој побуни већ у старту успостављена морална дијагноза и фаталистичке последице. Она је од стране Његоша обесмишљена и осуђена те јој је придата крајње негативна морална карактеристика.

Занимљива су објашњења побуне у духовном свету које Његош нуди. По њима ћемо лако препознати и побуне у државама укључујући и српску средњовековну државу. Бог је, како се каже у „Лучи Микрокозмиˮ , из перспективе Сатане, створио светове који се морају покоравати њему. Сатана је пак, са друге стране, врло заводнички за аутономију и за то да свако има апсолутну моћ у свом делу света, наводно створеним за њега. Да ту господари и да има и част и славу. Дакле, то је један заводнички приступ, готово демократски и социјалистички. Прво демократски пошто је за аутономију, а социјалистички пошто је за наводну једнакост. Овде можемо видети да смисао и жеђ за побуну није у људској психологији. Она је увек подстакнута Сатаном. И наши праотац и праматер су подстакнути од Сатане баш како и пише у књизи постања.

Побуну је могуће једино схватити из аспекта и са позиције духовне реалности, из позиције духовног уздигнућа, које је најприступачније на Литургији, а које Његош описује у прва два певања „Луче Микрокозмеˮ. Дакле из позиције духовне реалности блаженства за коју је човек створен и у којој је на почетку у ендемском врту и боравио. Да би то остварио у актуелном тренутку, човеку је потребно уздигнуће, избављење и спасење. Потребно је да божанском силом и својим подвигом дође до обожења и превазилажења модела и логике размишљања стандардних и рационалних. Тек тада се може ваљано и правилно видети и схватити пад. Као пример за ово што је речено може нам послужити случај човека који је заробљен неким пороком. Док порок или страст влада њим он не може видети смисао и деструктивну суштину порока, услед чега га он, са свим његовим последицама, не може правилно протумачити. Тек када се изађе из њега може се схватити потпуна ругоба и деструктивност самог порока и онога што је он урадио од њега, као и опасност у којој је био док је боравио у пороку.

Његош као православни тумач Библије

Како је Његош уопште могао доћи у ситуацију да суштински правилно протумачи пад, што је он у „Лучи Микрокозмиˮ , без обзира на делимичну неусклађеност са догматима цркве, свакако урадио, као и да из тог правилног тумачења, вођен тим духом, правилно протумачи и читаву српску историју, пре свега пад српског средњовековног царства.

Постоје различити приступи тумачења пада, који је описан у првој књизи Постања, и уопште различити приступи проучавања и тумачења Библије. Једно од њих, на Западу доминатно, је научно, које је у разним варијантама заступљено на Западу, и друго је Литургијско које је доминатно у православљу. За православно тумачење литургија је неопходна и у оквиру ње литургијске анагнозе. Како каже Жарко Видовић капитални значај анагноза у православном мишљењу и певању, као и тумачењу Библије, уочио је најјасније немачки теолог Конрад Онаш. Онаш први налази за потребно да у приказу суштине православља наведе све анагнозе, литургију за литургијом, празник за празником, недеља за недељом. Ако хришћанин хоће да тумачи Библију онда не треба да филозофира, као протестанти, него да наведе кључни текст из саме Библије. Он тумачи већ самим тим бирањем текста! А онда текст се не наводи као подршка размишљању – које, заиста мора бити критично, иначе је бесмислено – него као слављење Библије, у Литургији.

Анагнозе су делови старозаветних и новозаветних списи који се читају на литугији (Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог) и који славе Христа, Богородицу, али свеца којем је тог дана посвећена литургија. На свакој Литургији анагнозе су друкчије јер се у зависности од празника њима даје одређена карактеристика празника. Анагнозе су и препознавања (на грчком) јер се по њима препознаје празник од празника. Сви писци свештене поезије убацују анагнозе и тиме од својих дела чине свештена дела. То је пракса која се развила још у Византији. Српска средњовековна свештена поезија има нераскидиву нит са византијском свештеном поезијом, што чини јединство православног духа и израза. Ово нарочито треба напоменути јер су многи тумачећи Његоша ово превиђали и песника карактерисали само као врхунац наше епске поезије и култа јунаштва. Овим су га на неправилан начин потпуно утапали у романтичарски клише, па чак и неопаганску парадигму немачког и гностистичког модела.

Дакле, можемо констатовати, да се у православном тумачењу Библија ставља у Литургију, а литургијски местод и читање анагноза помоћу слављења творца и светитеља уздиже човеков дух и омогућује да човек Библију постави у прави контекст и да изречено у њој добија духовни и суштински смисао. На Западу, са друге стране, Библија се тумачи  без литургије и то резултира профаним тумачењем кроз анализу, без слављења, без доживљаја, без духовног уздигнућа.

У таквој перспективи пад се схвата као догађај. Као нешто што се десило у времену, постоји само хоризонтала, нема вертикале. Он нема тајински карактер, не сагледава се из перспективе тајне доступне само онима којима се то открије на Литургији кроз доживљај финалног осећаја краја историје и наступања новога еона или царства духа – косовским релником речено царства небеског. А само се кроз Литургију и смештање Библије и њених текстова у Божанску службу, као и кроз самог Христа кроз евхаристију и духовно преображења које ово прати, може се објаснити и схватити пад, који је у православљу, у Литургији нешто обавијено велом тајне, као уосталом и живот и читав створени свет. Смисао и схватање пада је тајна која се само може открити. Она се практично и не може схватити профаним проучавањем и анализирањем, тајну само Бог може открити и он то открива кроз Литургију онима који могу да приме. Пад је тајна, која, можемо констатовати се тек у спасењу открива. Само ће чисти срцем Бога гледати, а идући овом логиком можемо закључити да ће само чиста душа разумети и схватити пад.

Прави теолози су само они који су очишћени, тако бар каже православље. Онај који се добро моли Богу је прави богослов, онај који је испуњен Духом Светим, који је испуњен Богом. Његош са те перспективе посматра пад. Да би показали да Његош заиста из поменуте перспективе сагледава пад треба рећи да литургијске ангнозе на Аранђеловдан, Митровдан и Велику Госпојину, говоре о пада Сатане и да читајући те делове Библије имате утисак да читате, или макар да сте у истом духу који вас обузима када читате „Лучу Микрокозмуˮ . У Јеванђељу по Луци (стихови од 16. до 21.) говори Христос где виде Сатану где паде као муња с неба. Његош је у том литургијском духу писао своја дела и сагледавао све велике светске тајне, мучио се њима али је добијао светлост у којој су му се оне откривале. Литургија, литургијски дух, као и сам Христос су га штитили од сопствене заблуде, у коју се пада неминовно ван Цркве и свега горе наведеног. То је оно што Његоша највише издваја од припадника романтичарског књижевног правца. Они нису имали такав духовни беграунд и код њих Сатана као „јунакˮ некада бива описан, истина најчешће као антихерој и негативац, али неретко и привлачан и заводљиви побуњеник.

Сатана је јако заводљив и нема заштите од његових обмана до у православљу. Његош га јасно детектује а суштину и дубину пада сагледава готово потпуно, свакако боље од свих романтичара, код којих се Сатана некада, уз све ограде, дефинише и као смели побуњеник а култ бунта често порпима неозбиљне и наивне контуре. Јер смело осим као дрско може да се дефинише и као храбро. Сатана код романтичара, иако већином као негативац, ипак изазива контраверзе јер се доживљава и као онај коме се неки и потајно диве, али чак и да није тако описи који му се дају подилазе неретко великој већини обичних људи те у неком тренутку живота могу да нађу речи чак и хвале за овога, по православљу највећег крвника људског. Код Његоша нема простора за дилеме, код њега је Сатана кристално јасан. Његош Сатану гледа из перпективе Христа и због тога је ван опасности да му се на  било који начин и макар и најмањим делом приклони. Он види јасно посрнуће Сатане, али и посрнуће Адама. Он га ставља у преегзистенцију што није потпуно догматски исправно, али усуђујемо се да кажемо да то не нарушава Његошев православни приступ.

Најважније је истаћи да Његошева „Луча Микрокозмаˮ , захваљујући Литургији и литургиским ангнозама, иако не свештено дело добија одлике, чак и постаје свештено дела као и дела из средњовековне књижевности, химне, хагиографије, житија и службе. Његош је потпуно у континуитету српске средњовековне књижевности као и српског православног и светосавског духа. Иако је Луча Микрокозма код неких православаца спорна морамо истаћи да је Његош у њој потпуно православан.

Са друге стране, ако немате то што има Његош (комплетан православни беграунд у свој својој сложености, силини и лепоти) онда се причешћује дрветом познања добра и зла а добро и зло је увек зло. Адам који на небу приступа Сатани, како пише у „Лучи микрокозмиˮ, саучествује у његовој побуни, зар то не може да буде слика Адама који у едемском врту приступа и причешћује се дрветом познања и тиме прилази и приступа побуни. Он у тренутку Богу, који му каже немој јести са дрвета познања јер ћеш умрети, не верује, него верује Сатани који каже: ви ћете постати као Богови ако поједете са тог дрвета. То значи да Адам у тренутку помишља да Бог лаже, а да Сатана говори истину, Сатана, који је отац сваке лажи и који биће своје заснива на одрицању и лажи, говори истину. Значи Адам се причешћује дрветом познања. Наравно тајна Адамовог пада је толико дубока да просто нећемо да улазимо у суштину њену, нити сматрамо да смо за то позвани и способни. Само покушавамо да наведемо оно већ познато у контексту разјашњења онога што је Његошу било јасно и тумачења Његошеве сложене личности.

Можемо дакле рећи да тумачење Библије без њеног смештања у Литургију, што је Његошу потпуно јасно, је тумачење са дрвета познања. То је профано тумачење, ту се пад третира као догађај, а он је тајна која се схвата једину у Христу из перспектив вечности. Из другачије перспективе је немогуће схватити пад, да ли његови тумачи били научници или било шта друго. Приступајући тако они је тумаче као потомци оних који су појели са дрвета познања, као потомци старог Адама, док је литургијско тумачење тумачење новог Адама, или самог Христа који и јесте нови Адам, зачетник новог света.

Његоша све ово издиже од тадашње Европе, иако је био њен припадник са оним вишим карактеристикама које има уметник. Он је дакле црпећи своју традицију моделе романтичарског правца, тада доминатног у европској и светској књижевности, у његовој форми прихватио. То је потпуно у складу са православним духом али и елементарном логиком. Вечност се и пројављујекроз време и кроз форме које је човек створио у времену. Једна од тих форми је и романтизам као уметнички правац. Он је дакле потпуно у равни са свим највећим романтичарима тог времена, са свим генијима, али их и надилази, пре свега својим заветним беграундом. Његош је због тога национални геније, али као и сваки национални геније он прелази националне оквире и улази у општечовеланске оквире типа Достојевског код Руса, Шекспира код Енглеза, Гетеа код Немаца, Сервантеса код Шпанаца.

Али захваљујући Косовском завету литургиски схваћеном, који је само континуитет Светосавског завета, где је циљ Светом Сави да у складу са Богом откривеном истином читав народ српски приведе новом универзалном духовном Израиљу, Његош је постао национални геније, или како чак Андрић каже Трагични јунак косовске мисли. Ново изабрање после Христа је универзално, васељенско и духовно, односно оно се не остварује у ниједном народу понаособ него у цркви Христовој. На свему томе, на тим постулатима и потпуно у том духу је Његош. Он је био и владика и књижевник, црквен човек који се мучио Богом и судбинама људи, мучило га је зло у свету. Некад може да се стиче утисак да је Његош дуалиста, да има анимозитет према материјалном свету, али ипак он воли свет и то се увек на крају певања види. Када у стиховима описује суровост овога света он каже на крају: Ипак над свим овим силним беспоретком нека умна сила торжествује. Његош увек наглашава да је Творац тај који је промислитељ. Али страдање, поготово људи према којима је он осеђао братску љубав, који су прихватили завет и прихватили суров живот, он мора да реши. То му је као код Достојевског животни инператив и он на крају решава проблеме страдања завирујући у многе тајне недоступне нама обичним људима. Дакле, Његош је потекао из великог народа, не бројно великог, али велике традиције, и на маестралан начин је посведочио, написао и нама оставио оправослављену традицију тог храброг и страдалног народа и показао да је њихов живот у оно време био максимум поштовања православне вере и Светосавског и Косовског завета, који је једини пут српског народа ка новом Јерусалиму и новом небу и новој земљи.

[1] Петар II Петровић Његош, Луча микрокозма, ЦАНУ, Подгорица, 2004. година

[2] Цар Лазар се приволе царству небескоме

[3] Вергилија, зато што је овај теолошки на западу протумачен као весник хришћанства због своје четврте Еклоге у којој најављује појаву небеског дечака који ће променити свет. Ово је јако битно и интересентно пошто је Вергилије о овоме наслућивао пет деценија пре Христовог рођења.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language