Монтескјеов концепт поделе власти

query_builder

Монтескјеов концепт поделе власти

Аутор: Лазар Слепчев

Класификација државних уређења, за Монтескјеа је био само један од сегмената целине о теорији државе. Како би држава била у стању да савлада и регулише своју унутрашњу антитетику, требало је изнаћи решење које ће успети да држави обезбеди мир, напредак и слободу њених грађана. Требало је, дакле, изнаћи „формулу” за нови облик политичког система. Та формула је требало да државу и политички систем усклади и доведе у јединство, да држави гарантује мир, безбедност и трајност, а грађанину пуну политичку слободу. Управо је степен политичке слободе и био онај критеријум од кога је Монтескје кренуо у стварање своје теорије о подели власти.

Дакако, идеја о довођењу у хармонију државе са њеним политичким системом није нова. Њоме се праксис бавио од античких времена. Ниједан, међутим, од историјских модела које је Монтескје имао пред собом, није успео да пружи онај степен усклађености који би гарантовао и трајност и дуговечност том моделу. Поставивши, како рекосмо, степен политичке слободе као темељни и највиши критеријум и принцип, Монтескје на пољу друштвених односа ствара политичку чаролију, коју западни свет, и не само он, у мањој или већој мери баштини и данас.

Но, кренимо некаквим редом.

Своју чувену теорију о подели власти, Монтескје излаже у 6. глави XI књиге Духа закона, насловљене „О енглеском уређењу”, где ће на видело изаћи Монтескјеово дивљење према моделу енглеске парламентарне монархије, те иако у самом тексту Духа закона прећутан и огроман утицај Џона Лока и његове „Две расправе о влади”.

Већ сам наслов XI књиге „О законима који обликују политичку слободу у њеном односу према уређењу”, јасно наговештава да све оно чиме се Монтесјке бавио у претходним књигама Духа закона, а то су проблеми самих закона и државних уређења, сада треба повезати у једну складну и хармоничну целину, која би била кадра да обезбеди функционалност политичком систему. Кључно начело и принцип око кога Монтесјке плете нити своје теорије је, дакле, појам слободе. Сам појам слободе нужно мора бити схваћен у свом конкретном облику, као политичка слобода појединца, јер једино на тај начин може бити омогућена грађанскост самога појединца, дакле грађанина као слободног бића.

Од (политичке) слободе дакле, све креће.

Монтесјке полази од вишезначности слободе и многострукости њеног поимања. Наиме, свако ко је живео у републиканском и монархијском уређењу, и то у њиховим умереним, дакле законитим облицима, слободу је везивао за та уређења. „Најзад, свако је слободом називао владавину која је била у складу с његовим обичајима и склоностима”.

Истинска сврха политичке слободе, по Монтескjеу није да се чини шта се хоће. Меру политичке слободе он омеђује законитошћу. „Слобода је право да се чини све што закони допуштају.” У противном, слобода нестаје, јер би сви имали право да закон крше.

Чак ни они облици државног уређења који слове као најслободнији, (демократија и аристократија), не садрже у себи нужно и слободу, као природну датост. Политичке слободе има само у умереним владавинама, а и у њима само ако се власт не злоупотребљава. С обзиром да је у природи сваког човека да власт злоупотреби, потребно је осмислити механизам који би ту и такву власт могао ограничити. Потребно је дакле, да сваки ниво власти има моћ да обуздава друге нивое. „Да би се створила једна умерена владавина, ваља сложити силе, средити их, ублажити и ставити у дејство: једну, да тако кажемо, учинити окретнијом како би била у стању да одоли другој; то је ремек-дело законодавства које случају ретко полази за руком, а разборитости се ретко оставља да га  изведе.” У овом ставу можда и најјасније сагледавамо, како суштину умерене владавине, тако и сву муку њеног оживотворења. Свестан те муке, а свестан и околности којима је окружен, Монтескjе посеже за примером енглеског политичког система, као узорног модела умерене владавине.

Ипак, једна наизглед мала корекција, у смислу деобе извршне власти на судску, и просто извршну, учиниће епохални помак у животу политичког праксиса, а теорији државе и права поставити темеље модерности.

Монтескjе, дакле, полази од констатације, да у свету постоји и једна нација која политичку слободу има за саму сврху властитог уређења. Ако су начела на којима се то уређење заснива добра, „слобода ће се указати као на длану”.

Свака држава начелно, има три власти. Законодавну, помоћу које владар или магистрат доноси законе на одређени рок или трајно, те укида или коригује постојеће законе. Извршну власт у пословима међународног права, која је надлежна у ситуацијама вођења рата или склапања мира, дипломатији, безбедности и одбрани. Извршну власт која се бави грађанским правом, и која је надлежна за кажњавање злочина, те пресуђивање у споровима приватних лица. Ову последњу, Монтескjе је назвао судском.

Ако политичку слободу поставимо као идеал и сврху државном уређењу, она по Монтескjеу мора почивати на „уверености сваког човека у властиту безбедност”. Да би се, међутим, слобода могла и уживати, владавина мора да буде уређена тако, да се грађанин не може бојати другог грађанина. Потреба за елиминацијом страха, као и потреба за безбедношћу грађанина, покретачке су силе Монтескjеове теорије, јер остварити те идеале, значи и изградити друштво изузетног склада и баланса.

Међутим, историјска пракса је препуна управо супротних примера, који указују на вечну тежњу и потребу човека да власт злоупотреби, а то се најлакше постиже груписањем различитих прерогатива власти у једним рукама, или пак, у једном управном телу. Слободе, дакле не може бити у ситуацијама када су законодавна и извршна власт обједињене, да ли у лику монарха или сената, јер увек прети опасност да ће таква власт доносити тиранске законе, те да ће такве законе и извршавати на тирански начин. Слобода нестаје и када је судска власт обједињена са законодавном и извршном. Овакав модел красила би самовоља „јер би законодавац био и судија“ , а у погледу јединства судске са извршном влашћу „судија би могао имати снагу угњетача“.

Када се дакле, једно управно тело или пак појединац појављују у лику извршне власти, а да при томе у себи носе и снагу законодавства, таква власт по Монтескјеу, својим општим одлукама, пре или касније, урушава државу. Када таква власт још при свему томе располаже и судском влашћу, она појединачним одлукама уништава и сваког грађанина понаособ.

Као примере наведених модела самовоље и злоупотребе, Монтескје наводи турски султански модел, као и примере одређених италијанских република тога доба. Боља ситуација је по њему, у већини европских краљевстава, јер је монарх, иако најчешће у рукама држи прве две, ипак спреман да судску власт препусти својим поданицима.

Судску власт по Монтескјеу, није добро поверити сталним телима, као што је сенат. Њу, дакле треба по узору на древни атински модел поверити лицима узетим из читавог народа. Таква судска већа заседала би на одређени рок, у складу са потребама и трајањем одређеног процеса, и деловала би строго у складу са законом. На такав начин, сматра Монтескје, страх од судске власти би код грађана био одагнан и она би била много пријемчивија обичном грађанину. С обзиром да судска већа не треба да имају стални карактер, пресуде које доносе нужно морају да садрже у себи сталност, јер морају бити утемељене искључиво на закону.

Како би суђења била поштена, избор судија се мора вршити тако, да по рангу и положају буду равни са оптуженим.

Када је реч о конституисању законодавне власти, Монтескје полази од принципа да слободну државу чине слободни грађани, који су кадри да управљају собом, те сходно томе и да творе овај сегмент власти. Дакле, законодавство припада читавом народу. С обзиром на тешкоћу, да народ као целина није кадар да расправља о јавним пословима, он је принуђен да бира своје представнике који ће тај посао обављати у његово име, из чега проистичу она права која се и данас сматрају стандардом, а то су право гласа и право представљања. Говоримо ли о избору народних представника, Монтескје је склонији опцији да сваки град има свог предстаника, на уштрб опције бирања из целе нације. На тај начин, обезбедила би се равномерна заступљеност свих грађана у законодавној власти, а компетенције у процесу доношења закона не би недостајало. Овај став баштини и савремена политичка теорија, под појмом већинског изборног принципа.

Грађани у сваком округу морају, дакле имати право да дају свој глас при избору својих представника „изузев оних чији је положај тако низак да се сматрају лишеним властите воље“. Међутим, и само право гласа има своју границу, која се поставља самим чином гласања, при чему ово појединачно право испуњава своју сврху.

Представничко тело такође не треба да буде бирано са амбицијом да доноси извршне одлуке, јер му је у природи да се искључиво бави доношењем закона. Доношењем извршних одлука, оно би искорачило у поље које по природи припада извршној власти, те би на тај начин нарушило хармонију и баланс, те отворило пут злоупотребама.

Како би се елиминисала могућност злоупотреба од стране законодавног тела, као и стварање механизама његове самоконтроле, Монтескје унутар овог тела предлаже и формирање племићког тела, кога чине они појединци „који се одликују својим пореклом, богатством или частима“ Имајући у виду да је број оваквих појединаца веома мали, племићко тело је једини гарант њихове слободе.

Племићко тело дакле „има право да обуздава подухвате народа, баш као што и народ има право да спутава њихове подухвате“. Оваквим концептом, законодавна власт се поверава и народу и племству, где свака од двају групација има своје скупштине и засебна већања, кроз која штити специфичност властитих интереса.

Пред нама је дакле, концепт дводомог парламента, који ће касније уставна пракса многих земаља, са мање или више успеха, користити као модел за довођење у хармонију властитих друштвених супротности, не само базираних на сталежној антитетици.

Удахњујући живот својој теорији о подели власти, а опет, вођен потребом да је очува и у властитом јединству, Монтескје нас даље води кроз сву суптилност и осетљивост своје теорије, свестан важности сваког детаља за нормално и складно функционисање целине.

У природи је племићког тела да буде наследно. С обзиром да га красе част и богатство, особине због којих је по природи слободне државе и угрoжено, племство мора бранити своје прерогативе, бранећи тако и своју слободу. Слободу, која по природи исте те слободне државе, припада и њему. У природи наследне власти је међутим и потреба за остварењем одређених личних интереса, а на уштрб народа. Зато Монтескје у стварима као што су закони о прикупљању новца, племићком телу одузима моћ одлучивања, а додељује само моћ спречавања. Ове две „моћи“ су, практично теразије на ваги складног функционисања двају сегмената законодавне сфере.

Под моћи одлучивања подразумевамо право да сами одређујемо или исправљамо оно што је неко други одредио. Моћ спречавања подразумева право да се поништи одлука коју је неко други донео. Из природе моћи спречавања, прoизилази и право одобравања, које се подразумева за сваку ситуацију у којој се није посегло за моћи спречавања.

Када говоримо о извршној власти, она по Монтескјеу мора да буде у рукама монарха. С обзиром да ова врста власти мора да делује тренутно, увек је боље да је врши појединац, него више људи. Извршна власт у лику појединца (монарха) уједно је и гарант слободе у држави, јер ако би извршну власт обављали појединци узети из законодавног тела, ове две власти би биле обједињене у једним рукама, те би држава изгубила своју слободу.

Начин функционисања законодавног тела, као и његов однос према другим двема властима, такође је веома занимљив. Монтескје зато наводи читав низ примера ових односа, у којима предочава колико и оне најситније неусклађености ових трију власти могу довести до губитка слободе у једној држави.

Дакле, у ситуацијама када законодавно тело не заседа дуже времена, слободе нестаје, јер, или у недостатку законодавних одлука држава запада у безвлашће, или овај упражњени простор попуњава извршна власт, те тиме постаје апсолутна.

Такође није добро ни када је законодавна власт у сталном заседању. То чини, да извршна власт осећа стални притисак, те уместо да извршава одлуке, сконцентрисана је на одбрану властите слободе.

Ако би пак, законодавно тело било непроменљивог састава, те ако би нови посланици замењивали само оне који умру, ово тело би се искварило, те „злу више не би било лека“. Периодичном променом посланика, народ увек полаже више наде у оне који ће доћи касније, док исквареношћу законодавног тела, народ губи сваку наду, те или би дизао побуну, или постајао равнодушан.

Овај став јасно сугерише оно, што савремена политичка пракса назива изборним циклусима.

Законодавно тело не може само себе бирати. Оно мора бити изабрано („окупљено“), јер једино као изабрано тело, оно има право на властиту вољу. Ако би имало право да одлаже своја заседања, могло би се десити да их никада не одложи, те би се то могло сматрати ударом на извршну власт.

Извршна власт мора имати право да контролише законодавну, док законодавна не сме имати то право према извршној. Извршење неке одлуке већ је ограничено самим чином извршења. Међутим, колико год законодавна власт нема право да спутава извршну, она у свакој слободној држави има и право и власт да испита спровођење донетих закона и одлука. Дакако, ово испитивање не подразумева и власт да суди, јер институција монарха, тј. извршне власти, у држави је светиња, те брана од тираније законодавства. Уколико би институција монарха била оптужена или осуђена, слободе у држави би нестало, а монархија би се претворила у неслободну републику.

Иако судска власт не сме да буде сједињена са законодавном, постоје одређени изузеци у којима је то могуће, чак препоручљиво. Те изузетке намећу право и посебни интереси онога коме се суди.

Наиме, племићи, будући да су стално изложени зависти не треба да буду извођени пред редовна судска већа. Оно право које важи за сваког грађанина, а то је да му суде њему равни, мора важити и за племство. Дакле, племићи могу бити извођени пред онај део законодавног тела који чине сами племићи.

Могло би да се догоди да редовна судска већа, састављена од представника народа, понета нагонима, одређене пресуде донесу престрого. И у таквим ситуацијама, коначан суд би требало да донесе судско веће састављено од представника законодавног тела које чине племићи. Племићи обично не робују нагонима, а и интереси су им различити, те би својим ауторитетом могли да „изричући пресуде мање строге него што закон прописује, закон ублаже на корист закона самог“.

Постоје такође и ситуације када поједини грађанин, вршећи јавни посао, повреди права народа или почини какву другу злоупотребу. У том случају, законодавно тело које по природи нема судске ингеренције (поготову према своме члану), обично случај не препушта редовним судским већима, јер прети опасност да се ова поведу за ауторитетом законодавног дома. Са друге стране, редовна судска већа су хијерархијски нижа од законодавног тела, те би и у овом случају оптужени остао без права да му суде њему равни. Тада законодавно тело састављено од грађана преузима улогу тужиоца, док улогу судије преузима племићко тело, кога у оваквој ситуацији не воде „ни исти интереси, нити исте страсти“.

Дакле, моћ одлучивања и моћ спречавања су оне категорије, које попут теразија на ваги одржавају хармонију политичког система државе. Користећи моћ одлучивања, једна власт осваја и шири поље властите слободе, све док не зађе у поље слободе друге врсте власти. Тада наилази на моћ спречавања од стране ове друге, те систем на тај начин сам себе регулише и одржава. „Ове три власти морале би да створе стање мировања или непокретности. Али, будући да су нужним кретање ствари приморане да се крећу, биће присиљене да се крећу складно“.

Пореска политика је за сваку државу веома осетљива област. По природи ствари, она у себи крије потенцијал за многе злоупотребе и махинације. Монтескје држи, да право убирања прихода природно припада извршној власти. Уколико би ово право приграбила за себе на одређени рок, или заувек, законодавној власти прети опасност да изгуби и властиту слободу. Јер, када се такво право некоме одузме заувек „прилично је свеједно одузима ли се оно себи или неком другом“.

Иста је ситуација и са војском, тј. копненим и поморским снагама, како војску још назива Монтескје. Старање о војсци, законодавна власт је дужна да повери извршној, јер је у природи извршне власти да делује, а не и да одлучује. Међутим, имајући војску под својом надлежношћу, извршна власт може пасти у искушење да то право злоупотреби, те да почне да угњетава народ. Зато Монтескје сматра да војске које су поверене извршној власти, морају бити састављене од самог народа, те „прожете истим духом као и народ“. Како би се овај циљ постигао, потребно је да они који се запошљавају у војсци, као гарант грађанима, имају довољно имовине, те да им служба траје само годину дана.

Други случај је када стајаћу војску чине војници из најнижих слојева народа. Тада је од велике важности да војници станују с грађанима, да немају касарне нити засебног логора, те да законодавно тело, као меру спречавања злоупотребе таквог вида војске од стране извршне власти, такву војску може и да распусти.

Ставови, изнети у првих шест глава XI књиге Духа закона, дочаравају нам сву озбиљност и комплексност подухвата изградње политичког система заснованог и утемељеног на појму слободе и законитости. Слобода и закон увек иду руку под руку. Нестане ли слободе, по Монтескјеу и закон губи своју снагу, темељ и дух. Нестане ли, пак, закона, то значи да ни слободе више нема. Зато Монтескје на крају шесте главе и каже: „Није на мени да испитујем уживају ли збиља Енглези слободу о којој говорим. Довољно ми је да кажем да је она установљена њиховим законима, не тражим ништа више“.

Свестан чињенице да ништа на свету није вечно, Монтескје износи тезу о разлогу због кога је и овај модел државе склон пропадању. Реч је, наиме о ситуацији „када законодавна власт постане искваренија од извршне“.

Из приказа енглеског уређења, на начин како нам га је представио Монтескје, извире несумњива пишчева склоност ка спекулативном умовању. Наиме, појмови којима најистинитије можемо одредити суштину Монтескјеове теорије о подели власти су склад, баланс, хармонија, равнотежа… Мишљени здравим разумом, ови појмови остављају утисак да је реч о стању мировања. Међутим, испод те аполонске љуштуре склада, догађа се једна жива антитетика међу силама, које имају за циљ да такав склад као производ међусобне борбе, на крају и постигну.  У тој борби између различитих делова власти, закони су она регулатива која ствара могућност да се тај циљ склада и оствари. Дух тих закона опет, мора бити прожет духом слободе, јер слобода је и извориште и утока овог облика владавине. Слобода појединцу дарује статус субјекта, дакле грађанина, тј. политичког бића. Слобода пружа субјективитет и свакој од трију власти. Међутим, нећемо погрешити ако кажемо да и слобода има своју границу, која се достиже у моменту када три самосталне и различите власти уђу у посредовање, те достигну степен јединства. Унутар тог јединства, граница слободе једне власти је у слободи преостале две. У супротном, када би једна власт имала више слободе од преостале две, слобода би саму себе обесмислила и укинула.

Колико год Монтескјеова теорија деловала комплексно, стрпљивим читањем се отварају путеви њеног дешифровања. Јер, како би и сам писац рекао: „Али, када сам пронашао своја начела, све што сам тражио казало ми се само“. Потребно је наиме, да проникнемо у унутрашњу логику духа слободе, те да тај дух удахнемо закону. Пуштен да плови морем односа између три дела власти, закон (слободе), снагом свога духа, доводи ове делове у јединство, не укидајући при томе посебност ни једног од њих.

Било би дрско поверовати да ову чаролију праксиса није разумео један Русо. Склонији смо да помислимо како би Монтескјеова теорија само разводнила теорију о општој вољи, као храни дамарима надолазеће револуције. У поглављу о недељивости суверенитета у своме Друштвеном уговору, Русо износи критику Монтескјеове теорије о подели власти, која је по својој суштини више похвала, те несумњиво један од најпластичнијих приказа ове теорије. „Тврди се да јапански мађионичари, наочиглед посматрача, исеку дете на комаде, па баце у ваздух све његове делове један за другим, затим дочекају на руке живо и потпуно читаво дете. Такви су отприлике и трикови наших политичара; пошто су најпре рашчеречили друштвено тело опсеном достојном вашара, они поново скупљају делове, не знам на који начин“.

Ову „јапанску магију”, како је тобож зачуђено назива Русо, конституционализам већине уређених држава, у мањој или већој мери баштини до дана данашњег.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language