МИСТЕРИЈА ОДНОСА СРБА И ДРУГИХ НАРОДА НА БАЛКАНУ

query_builder

МИСТЕРИЈА ОДНОСА СРБА И ДРУГИХ НАРОДА НА БАЛКАНУ

Аутор: Срђан Граовац

Последњих година често сведочимо развоју једног социолошког феномена који се најбоље очитује у чињеници да из уста угледних политичара, јавних радника или интелектуалаца чујемо термине, као што су помирење, толеранција, добросуседски односи, међунационална сарадња, регионална сарадња, итд. Поменуте речи постале су готово незаобилазан фактор у дискурсима свакодневне комуникације у оквиру нашег друштва и друштава са којима српски народ долази у непосредне или посредне додире. Понекад се чини да исте попримају карактер флоскула које често користимо, а на чији значај или смисао нико више озбиљно не обраћа пажњу. Не можемо да погрешимо, уколико већ на почетку укажемо на чињеницу да су социо-политичка и популационо-демографска слика Балканског полуострва умногоме условљене географским, повесним и културолошким карактеристикама различитих заједница становништва који столећима живе на поменутом простору. Према геополитичком положају, Балканско полуострво неспорно представља раскрсницу светова или како је то у научној и популарној литератури наглашено, исти представља мост између Истока и Запада, место сусрета, сарадње и сукоба различитих цивилизација, који се често трансформише у један геополитички чвор. Дакле, у културолошком погледу, ова пространства представљају место преплитања бројних културних и цивилизацијских наслеђа, утицаја великих светских религија, попут православља, католичанства или ислама, а у етнографском смислу, то је простор наглашене вишенационалне шароликости и полигон преламања интересних акција свих „великих сила“, како у прошлости, тако и у данашњици.

Уколико узмемо у обзир и географско-рељефни, као и инфраструктурно-комуникацијски положај Балкана, онда речи нашег великог географа и уопште интелектуалца, Јована Цвијића о „српском народу који је изградио кућу на сред пута“, изгледају сасвим разумно и адекватно. Дакле, Балкан представља врата Европе, али и њену тврђаву и када сагледамо све наведене чињенице можемо пружити један прихватљиви закључак који се састоји у фактицитету да је геостратешки положај овог простора одредио судбину истог. Поменуте чињенице указују на велику оправданост тврдњи угледног српског историчара академика Милорада Екмечића, који је са пуним правом рекао „…да Балкан производи много више историје него што може да је поднесе“. У историјском смислу, сложићемо се да су османлијска освајања произвела далекосежне последице по егзистенцијску судбину свих балканских народа и то не само због чињенице да су путем истих уништена друштва развијених средњевековних држава, попут Србије, Бугарске, Босне или древног Ромејског царства, већ је „структурално“ био уздрман и хришћански, махом православни конфесионални културолошки образац у оквиру којег су етнички колективитети Југоистока Европе представљали саставни део европске цивилизације. Столећа отоманске управе проузроковаће фреквентне миграције становништва, али и комплексност популационе структуре Балкана у конфесионалном и етничком погледу. Услед опадања војне и економске моћи Османског царства, а напретка западноевропских земаља, условљеног појавом прво хуманизма и ренесансе, а затим техничких открића, индустријске револуције, просветитељства и на крају техничко-технолошких достигнућа која су изнедрена у XIX веку, балкански народи под Османлијама остали су углавном ускраћени за све наведене епохалне промене које су довеле до високог степена личне и колективне афирмације појединца и друштава у другим деловима Континента.

Неспособност османских политичких елита да одрже корак са иновационим процесима у Европи довели су до значајног, пре свега привредно-економског назадовања које народи на овим просторима нису успели да надокнаде до савременог доба. Током XIX века, столећа генезе националног идентитета, таласи националних препорода захватиће и наше полуострво. Борба за национално ослобођење и интеграцију у једну јаку националну државу постаће циљ свих балканских народа. Грци, Срби и Бугари су формирали своје националне државе и потпуно у складу са духом времена тежили њиховом проширењу и ослобађању оних својих сународника који су се још увек налазили под туђинским властима. Велики проблем за међунационалне и међудржавне односе представља то што је немогуће повући јасне националне границе како би национални колективитети били задовољни на простору према коме, појединачно различити народи на Балкану имају територијалне, привредне или културулошке аспирације, односно претензије. Поменути разлози узроковали су неминовна размимоилажења и сукобе, који су, као по правилу често били подстицани од стране великих сила. Велики силе злоупотребљавале су ове околности у циљу остваривања својих политичких интереса на просторима са којих се постепено повлачило Османлијско царство у Југоисточној Европи. У датим околностима, српски народ је имао додатно отежан положај, због тога што се велики део његовог етноса налазио у саставу једне друге, једнако националним интересима балканских народа ненаклоњене велике силе, односно Хабзбуршке монархије, чији знаци „дегенеративног опадања“ политичке моћи њеног државног апарата, нису били у тако одмаклој фази кроз коју је већ пролазио чувени „Болесник на Босфору“ или Турска. На тај начин, процес ослобођења и уједињења српског народа био је знатно отежан.

Упркос свим поменутим проблемима са којима се српски народ суочавао тих година, изузетним прегалачким трудом, незамисливим жртвама и одрицањима, етнос је показао велику виталност и способност да оствари зацртане циљеве и формира, за балканске прилике, територијално пространу националну државу. Након векова туђинске власти и више столећа од пропасти средњовековне државе, први пут целокупан српски етнички колективитет нашао се у оквирима јединстваног државног организма, сувереног и независног од било које велике силе. Међутим, наведена држава није била само српска, већ је представљала наднационалну југословенску државну територију, која је осим бугарског, под своје жезло окупила све народе јужнословенске етничке групе. Постоји вероватноћа, према којој би опстанак Југославије био успешан, да се процес њеног стварања догодио век раније. Разлог поклањања поверења овој тези лежи у чињеници да је опстанак Југославије умногоме зависио од интереса владајућих политичких елита хрватског и словеначког народа, који су у постојању ове наднационалне државне заједнице, ипак видели само као „прелазну фазу“ или „привремено решење“ до стварања њихових засебних националних држава. У временима постепеног креирања националних идентитета наведених народа, дакле током XIX века, идеја југословенства је можда и имала реалну шансу за афирмацију, али је иста остварена када су ти идентитети већ били утемељени на солидним фундаментима. Поменута „југословенска етапа“ у историји српског народа, која је подразумевала нешто више од седамдесет година константне кризе и међунационалних сукоба, пре свега између Срба и Хрвата и то са трагичним исходима оствареним у геноциду над српским етносом у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата или етноцидом у Ратовима за југословенско наслеђе деведесетих година XX века, доживела је свој коначан епилог распадом Југославије на прагу новог миленијума и крвавим грађанским ратом којим је исти обележен. На Балкану су по ко зна који пут, наново прекројене границе. Уколико се само присетимо Дејтонског мировног споразума којим је завршен рат у Хрватској и Босни и Херцеговини 1995. године или фамозних „преговора“ у Рамбујеу, после којих је био отворен пут нелегалном одвајању Косова и Метохије из састава Србије, јасно је да велике силе данас поново имају кључну улогу у егзистенцијалним питањима свих балканских народа и њихових међусобних односа.

Последицу историјског процеса стварња политичке мапе Балкана, посебно његовог западног и средишњег дела, где би се налазиле државе са ограниченим суверенитетима, набоље препознајемо у судбини „Југославије у малом“ или данашње Босне и Херцеговине, државе која се и у XXI веку налази под међународним протекторатом. Босна и Херцеговина је земља опрхвана тешким бременом међунационалних сукоба, привредне неразвијености и социјалних изазова са малим изгледима ефективне функционалности без утицаја међународне заједнице, што само по себи представља страховити парадокс. Јужна српска покрајина Космет, колевка српске духовности, традиције, културе и државности, насилно је издвојена из државноправног поретка Републике Србије, што представља суштински разлог српско-албанског конфликта. Политичке елите албанског етноса, који је једина популациона етничка заједница на Балкану у биолошкој експанзији, сматрају да њихово национално питање није решено и очигледно имају намеру да га решавају свим расположивим средствима. Поред претензија према територији Србије, присутне су и аспирације према значајном делу БЈР Македоније и Грчке. Када ту додамо и нерешене спорове између Турске и Грчке, проблеме и интересе помачке мањинске заједнице у Бугарској, али и сада већ вишевековне компликоване српско-хрватске односе, постаје нам јасно да је Балкан у правом смислу тих речи „буре барута“ које увек може лако да експлодира, ако нисмо у стању да на време препознамо и неутралишемо потенцијалну или надолазећу опасност. Све је то наравно и разлог зашто је Балкан данас на маргинама европског економског, технолошког и културолошког развоја, јер константне кризе и ратови су условили привредну и духовну стагнацију или назадовање ових простора у односу на остале делове Старог континента. Сиромаштво и насиље, који су у историји југоистока Eвропе често наметани његовим народима, створили су једну стереотипну слику у свести других европских и неевропских друштава о суровости и „дивљаштву“ Балканаца, што је у значајној мери извршило утицај на угледне медије, али и популарну литературу наведених светских друштава у чијим језицима је термин „Балкан“, чак добио и пежоративну конотацију. Велики делови политичких елита Западног Балкана усвојили су уверење да ће процесом учлањења у Европску унију, бројни проблеми у међуетничким и међудржавним односима, једноставно бити отклоњени, што је важан предуслов успостављања трајног мира, толеранције и међусобне сарадње. Парадигма тих уверења налази се у компарацији унутарбалканских релација са повесницом отклањања тегобних изазова који су пратили међусобне односе данашњих држава-чланица Европске уније и њихових народа. Да ли је чланство у Европској унији довољан предуслов успостављања стабилних веза и односа на Балканском полуострву, питање је над којим решење тражи готово сва интелектуална елита српског и других народа југоисточног дела Старог континента?! Не заборавимо да су чланице Европске уније и земље попут Грчке, Бугарске, Румуније, Кипра, Мађарске, Хрватске, Словеније, а кандидати за улазаку у ту наднационалну „европску породицу народа“ су и државе, као што су Турска, Албанија или Црна Гора. Међутим, историјски и актуелни проблеми у међусобним односима поменутих политичких фактора на Балкану и даље су присутни, чак се из године у годину и проширују.

Наравно, на нама који живимо на овом простору лежи и одговорност да одговоре на нерешена питања и понудимо, јер ми сами најбоље знамо шта су наше жеље и наши проблеми, а уколико ми сами не можемо наћи одговоре онда на тај начин отварамо простор да готова решења, компромисе или „труле компромисе“, а чешће и фактичке диктате добијамо из светских престоница политичких утицаја. Можда решење можемо да потражимо у начелу британског премијера Гледстона са краја XIX века у коме се експлицитно наводи да је „Балкан потребно препустити балканским народима“, јер у тим околностима, ако би смо успели да неутралишемо спољни фактор и постигнемо међусобно прихватљив договор по националним и територијалним питањима, ми бисмо имали основни предуслов за изградњу добросуседских и толерантних међунационалних односа на овом измученом и крвљу натопљеном Балкану. Свакако, није то нимало лак процес, понекад се чини и излишним, услед замаха велике присутности „ванбалканских политичких утицаја“, али и различитих, међусобно супростављених тежњи самих народа на овом простору, али уступци и компромиси би представљали неминовне фактицитете будућих релација етничких колективитета на Југоистоку Европе. Такође, политика задовољавања интереса само појединих политичких чинилаца или држава на Балкану, сигуран је образац за подстицање нових међунационалних фрустрација, као платформи за афирмацију будућих конфликата. Политика у којој би све земље и њихови народи били делимично задовољни или делимично незадовољни капитализацијом својин националних интереса, можда је једино прихватљиво решење за „балканско гротло“, посебно за његов западни део. У противном, уколико се то не догоди, незадовољство ће бити прикривено, а проблеми нерешени и замрзнути у једном перманентном конфликту. Толеранција, помирење и добросуседски односи не смеју бити само флоскуле, јер су исте које имају озбиљно значење и представљају потребу дела свакодневног живота. Тужна је реалност у којој се ови појмови, често у најприземније и најбаналније сврхе, попут политичких активности у предизборним периодима, користе за планско подстицање нетрпељивости, страха и мржње. На тај начин се у својим темељима укопава само страх да ће стереотипне представе о „дивљем Балкану“ плашити цивилизацију и у вековима који су пред нама.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language