МАТИЦА СРПСКА

query_builder

МАТИЦА СРПСКА

Dimidium facti, qui bene coenit, habet Horatius.

(Kо добро почне, он је на пола радње. Хорације)

Аутор: Љиљана Драгосављевић Савин

Матица српска је књижевно, научно и културно друштво. Ова најстарија културно-научна институција код Срба основана је 16. фебруара 1826. године (по старом календару 4. фебруара) у Пешти, а априла 1864. године пресељена у Нови Сад, где и данас делује. Она је дуго времена била матица културе целокупног српског народа, не само у оквиру Аустроугарске монархије, него и далеко ван њених граница.

Матицу српску је основало шест пештанских трговаца (или, како их је Димитрије Тирол назвао ћифте) и један књижевник и правник Јован Хаџић из Новог Сада (познат и по књижевном имену Милош Светић). Носећи у себи љубов и ревност к обштему благу решили су да створе друштво за распространеније књижества и просветштенија народа српског и издавање српских књига и часописа Сербски летопис и то сада и одсад без престанка за свагда. Сваки од оснивача је положио по 100 форинти, што је износило 40 форинти сребра, и потписли су се на Оснивачком писму у круг, да сви буду једнаки. Уз Хаџића, ту су се нашла имена трговаца: Јосифа Миловука, родом из Трпиње код Вуковара, који је дао идеју о стварању таквог содружества, Георгија Божитовца, Јована Деметровића, Петра Рајића, Георгија Станковића и Андреје Розмировића. Оснивачким актом они су изразили спремност да све учине да новоустановљено друштво буде као једно тело, које равним и једним јединим духом за ползу (корист) и славу на родну дише.

Убрзо је дошло до првих неслагања око Матичине политике. Непосредан повод за спор био је у томе што Хаџић, за разлику од Миловука,  није сматрао да је потребно тражити одобрење од власти за Устав друштва, рачунајући да је то садржано у привилегијама које су Срби 1812. године добили од аустријског цара. Било је неслагања и око усмерења Матице-издавачка делатност иликултурно-просветни рад. Миловук и његов шурак Божитовац су и зашли из друштва и њих ова имена су грубо прецртанана Оснивачком писму. Хаџић је начинио правила за друштво и обзнанио их у Сербском летопису, који је Магарашевић уредио.

Назив друштва симболично севезу је за матицу код пчела као извор новог живота. За то се у грбу Матице нашла старинска кошница-плетара и две расцветале липе, на које слећу пчеле радилице. Ова симболика била је повод каснијим посланицима у Матици да на скупштинама траже да се дају крила радилицама, а да се из кошнице избаце трутови. Колико је идеја о друштву овог типа била делотворна и благородна, сведочи и то што су, по узору на Матицу српску, после настајале матице (са српским именом) код других славенских народа. Тако је чешка Матица; илирска, сада хрватска Матица, у Лавову галичко-руска (русинска) Матица, лужичка и словенска Матица уЉубљани, моравска матица, пређе се зваше народно друштво св.Ћирила и Метода; такав књижевни је завод Матица Далматинска, бивша словенска Матица у Турчанском св. Мартину. Сви ти заводи имају циљ и задатак сличан са српском Матицом.

Професор новосадске гимназије Георгије (Ђорђе) Магарашевић је још 1824. године покренуо књижевни часопис Сербски Летопис. Душан Ј. Поповић као годину покретања Летописа наводи 1825. Његов издавач био је новосадски књижар Константин Каулиције и штампао га је у Будиму. Када је запретила опасност да се Летопис угаси, функционери новоосноване Матице су га без размишљања прихватили и у првој частици четврте свеске за 1826. годину објавила да га са љубављу пуној жара подносе србском роду. Летопис је оживео предузимљиви Теодор Павловић, уредник тадашњих српских новина, када је ступио на функцију секретара Матице 1837. године. Био је уверен да колико више буде негован, толико више ће Летопис на ползу и чест служити народу свом. Општу словенску линију часописа, коју је прокламовао оснивач Магарашевић, Павловић је сузио на српске просторе. Као мото је узео стихове Лукијана Мушицког, да ће делатељ приљезан битиот Пеште даж’доЧернеГоре. Павловић је увидео да Матица неће моћи постати значајан чинилац на пољу српске културе и буђења и неговања националне свести, уколико не добије помоћ српског племства и превасходно нове грађанске класе, богатих трговаца. Он је успео да привуче приложнике и добротворе и да знатно увећа друштвени капитал. Тиме је омогућено издавање српских књига и Летописа, који су шире ни по свим српским крајевима. Матица је објављивала четири свеске Летописа, а готово сваке године и по једну књигу, прикупљајући за своја издања пренумеранте. Прве две књиге домаћих писаца Матица је штампала већ 1827. године, Видаковићеву Касијуцарицу и Стеријину Невиност или Светислав и Mилeвa. Још у време оснивања настала је Матичина књигохранилица (библиотека), а 1838. године отворена је за јавност. Српска народна збирка, Мусеум, потоњи музеј Војводине и Галерија Матице српске основани су 1847. године.

Видан допринос овој установи дао је угледни племић Сава Текелија из Арада. За доживотног председника Матице српске изабран је 8. августа 1838. године. Испочетка се опирао овом избору. Мелхиор Ердујхељ и каже да је то значило ступање нове ере за Матицу! Он се није желео задовољити тиме да Матица буде искључиво књижевно друштво и завод за издавање књига, већ јој је дао други правац како би постала носилац културе угарских Срба. Сава Текелија се доста рано носио мишљу како да помогне своме народу у његовом културном развијању. Већ 1806. године (или 1807) он је писао своме старијем брату Петру како је наумио да се неженинего да своје имањео стави на стипендије. Петар му је одговорио да се остави тога будаластог плана. Своју највећу и најпознатију задужбину, названу по њему Текелијанум, Сава Текелија је основао у Пешти 21. августа 1838. године, када је потписао основателно писмо. Основу задужбине чинили су фонд од 100 000 форинти, две куће у Пешти, три у Араду и 28 јутара земље. Током наредних деценија овде ће боравити даровити српски сиромашни питомци, да би студирала и на високим школама и пештанском Универзитету. Под окриљем Матице и захваљујући стипендијском фонду од задужбина српских грађана, у Пешти и другим европским универзитетским центрима школовао се цвет нове интелигенције, која ће у српској култури и економији играти значајну улогу током XIX и првих деценија ХХ века. Сава Текелија је у Пешти купио кућу у Вацкој улици, недалеко од универзитета и српске православне цркве, у коју је сместио Текелијанум, Матицу, уредништво Летописа, библиотеку и у приземље штампарију. Послењег ове смрти у праву над Текелијанумом преузела је Матица.

Под њеном управом овај завод се налазио до 1878. године и кроз њега је прошло 179 студената. Још 167 српских студената прошло је кроз њега од 1878. године до почетка Првог светског рата. Сава Текелија је својом задужбином много учинио за стварање српске интелигенције у Војводини. Дух Такелијин и данас живи у Матици. Следећи његов пример, још један српски племић Јован Нако из Великог Сенмиклуша, јавио се као добротвор, установивши прву српску књижевну награду. Поред Текелије и Наке, велики добротвори били су Марија Трандафил и  Софија Пасковић из Новог Сада, као и Нестор Димитријевић, Сима Ђорђевић, кнез Александар Карађорђевић, Софија и Новак Голубски, Петар Костић,Ђорђе Радак, Петар Класановић и многи други.

У време акције Вука Караџића на реформи језика, правописа и књижевности, Матица је стајала по страни и у опозицији према овом покрету. Њен председник Јован Хаџић оштро се супростављао примени фонетског правописа, па и сам Текелија није био за увођење народног језика у књижевност, сматрајући то осиромашењем писане речи. Преовлађивањем нових млађих снага у радовима Матице, постепено је Вукова реформа односила победу. Кад је управа Матице 1864. године одлучила да ће у њеним издањима користити правопис којим пише њен секретар, а Антоније Хаџић је напустио славено српски и прихватио фонетски, то је означило дефинитивну победу нових идеја у језику и књижевности.

После Револуције 1848-1849. године Пешта више није била главни културни центар српског народа у Угарској. Ту улогу преузео је Нови Сад. Како су матичари били удаљени од седишта Матице, број чланова је непрестано опадао. Владика будимски Платон Атанацковић, који је премештен на владичанску столицу Епархије бачке, утицао је да се Матица пресели у Нови Сад. Дозволу за пресељење власти су издале 6. јула 1863. године. Након последње седнице управе Матице у Пешти, 28. априла 1864. године, дошло је до селидбе. Матичина покретна имовина била је запакована у 61 сандук и дамшифом (нем. dampfschiffје стари назив за пароброде који су 30-их година XIX века пловили Дунавом. Новосађани су ове путничке и теретне бродове на пару називали дамшић, дамчић, дамчик, дамшит и сл. Змај пише 1866. године да је новосадска ћуприја била отворена и пролазио је дамшић. Радило се о понтонском мосту који се отварао приликом проласка бродова. Пароброд Напредак, Јована Форовића, бродовласника из Великог Бечкерека (ујака Милетићеве жене Анке), стигла на пристаниште у Нови Сад. Владика Платон Атанацковић уступио је Матици своју кућу (Платонеум). Васа Стајић је поводом овог догађаја рекао: године 1864. Српски културни живот у Новом Саду је знатно унапређен, пресељењем Матице из Пеште у Нови Сад. Годишње скупштине Матице, држане обично истих дана кад и годишње скупштине Друштва за српско народно позориште, доводиле су у Нови Сад најбољу српску интелигенцију Војводине. Мелхиору Ердујхељију се учинило да је сада нова ера наступила у животу матичину отуда је, што је Нови Сад средиште угарских Срба, па додаје: Нови Сад лежи посре двасколиког јужно-угарског Српства, па се у њему усредсређава интелигенција угарске Србадије. Штампа, гимназија, позориште, образован сталеж, све је ту у првој линији заступљено. Контигент српске интелигенције и њезино духовно сродство са околином беху темељ, на коме је требала Матица у ново јер и да процвета… Скупштине су јако посећене, множе се чланови, множи имање и што је главно, диже се научно делање, а то је све доказ цвету Матице. Ваистину је нова ера започела са главном скупштином 1864. године.

Новосадски период у историји Матице српске се може поделити на три доба: од пресељења до 80-их година XIX века (1864-1880) и то је доба снажних културних, националних и политичких напора у новој средини; друго доба би било од 1880. до 1900. године, и то је време књижевних епигоне и поред националне малаксалости Војводине; а треће доба, од 1900. до 1914. године, обележено је као време новог прибирања снага, нових културно-књижевних настојања и народно просветних тежњи. Бар што се тиче Срба у Угарској, то је доба декаденције,  материјалног,  духовног и моралног пропадања. Могу се уочити извесни знаци препорода почев од 1900. године, који нарочито долазе до изражаја у кратком периоду од 1911. до 1914. године. Матица није занемаривала своју основну мисију у српском народу, али није могла ни одолевати различитим идејним и политичким струјањима. Чланови Матице учествовали су у стварању првог српског професионалног театра, Српског народног позоришта у Новом Саду (1861). У матичином крилу настала је динамична и подстицајна национално-културна организација Уједињена омладина српска (1866), која је дигла на ноге младе генерације. Овај покрет био је усмерен на културни препород народа и припрему кад извесник у цнечас‘, за национално ослобођење и уједињење Срба. У њој су се водиле расправе о најактуелнијим културним, па и другим потребама српског народа у оквиру Карловачке митрополије. Период између 1864. и 1880. године познат је и као Милетићев период. Матица је тада представљала неку врсту српског културног парламента. Из доста разлога она се називала Милетићевом Матицом. Светозар Милетић никада није био председник Матице српске, зато што није хтео да јој својом политичком активношћу нашкоди код пештанских власти, али је дуго година стајао на челу њеног Књижевног одељења. Са овог положаја усмеравао је, не само њену књижевност, него и целокупну делатност. Биланс Матичине књижевне делатности у то време није био нарочито богат, па се чини претераном оцена да та о њој: Онима, може бити главну улогу у стварању једне социјално педагошке књижевност и која пролепшава и подиже живот, која ће и Матицу довести у живљи додир с народним животом и учинити је јачом полугом за унапређење наше културе. Летопис, који је представљао кичму делатности Матице, био је доста занемарен у Милетићево време. Почео је да излази четири пута годишње тек 1880. године. Тих година дошло је и до знатних промена у саставу управних органа. Знатан део старије генерације отишао је са животне позорнице, а доста њих се удаљило од Матице из политичких разлога. Ломови у политичком животу снажно су се одражавали и у Матици. О томе је Васа Стајић рекао следеће: Међутим, та Матица била је оно исто што и свака друга: верна слика српског друштва у Војводини .Ако је то друштво посртало, било је то сасвим природно после несразмерних му прегнућа под Милетићем Оно што се подразумевало под Милетићевом Матицом завршено је смрћу Стевана Брановачког 1880. године. Многи српски аутори говоре о Матичином процвату и напретку у новој национално хомогеној средини. Ово, међутим, није у потпуности одговар али остварном стању. Много се расправљало о културним потребама српског народа у Угарској, али су очекивани резултати углавном изостали. Што таквих успеха није било, криве су веома неповољне политичке околности. Национални замах је, после Берлинског конгреса и окупације Босне и Херцеговине, уступио место разочарењу и резигнацији. Године полета и наде постепено ће смењивати време безнадежности и апатије.

По пресељењу из Пеште у Нови Сад 1864. године, Матичино седиште било је у Платонеуму-задужбини Платона Атанацковића (сада Пашићева ул. Број 6). Већ на првој Новосадској скупштини, председник владика Платон Атанацковић  је предложио да Матица себи купи кућу. Међутим, Матица није имала новца. Матица се 1. маја 1865. године преселила у кућу Ђорђа Косировића у Дунавској улици (данас бр. 14). Овде је раније била винарска радња у којој је становао Светозар Милетић. По причању председника Јована Суботића у тој соби не бејаше ништа видети што би показивало да се ту Музе састају и коло воде. Додаје да је само једанпут у том келнерају председав.ао.

Управа је 1. маја 1869. године закупила просторије у кући Антонија Фернбаха у Главној улици (данас Краља Александрабр. 3). У новембру исте те године Матица је купила кућу Јосифа Гилминга, на најлепшем месту на Пијаци (данас Трг слободе). Кућа је била једна од најлепших у Новом Саду. Матица је дуго издавала у закуп и уселила се у њу тек 1888. године. Овај дом Матице је срушен после Другог светског рата.

Матица се 1928. године преселила у данашње седиште, Трандафилско здање (подигнуто1912. године, по пројекту архитекте Момчила Тапавице).

Едиција Матице српске Књиге за народ (1885-1932), штампана је у великом тиражу и финансирана претежно из задужбине добротвора Петра Коњовића. Учинила је веома много за просвећивање народа, његово практично оспособљавање за нове услове живота и борбу за опстанак, у домаћинству, пољопривреди и унапређењу економије, неговању здравља и здравог подмлатка, ширењу просвете. Ове јефтине књиге, као и Матичини календари и Летопис, које су чланови свећим улозима добијали бесплатно, представљали су омиљено штиво у свим крајевима где су Срби живели. Због оваквог деловања Матице српске, које је директно било усмерено на неговање националне свести, а у Угарској и против јако изражене мађаризације, власти сувише пута покушавале да ограничењено деловање идаје поново врате у Пешту, да би била под већом контролом и што даље од језгра српског народа. Можда она и није постигла оно што се, 1857. године, у Седмици од ње тражило, да сама књижевнике ствара и рађа тиме што ће расписане задатке тако награђивати како ће се, иначе тешки књижевници наканити и приватити такви дела да ји израде. Ипак једва ћемо наћи име српског књижевника у последњих сто година, чије дело није сачувано у издањима Матице српске икоменије из Матичиних фондова олакшано бављење књижевношћу. Изузетак су имена Вука Караџића и Бранка Радичевића. Кроз издања Матице српском народу су говорили Доситеј Обрадовић, Лукијан Мушицки, Петар Петровић Његош, Јован Стерија Поповић. Јован Суботић и Јаков Игњатовић су се примили и уређивања Летописа, а Матица им је помогла при издавању сабраних дела. Не смемо заборавити ни ЂуруЈакшића, Јована Јовановића Змаја, Лазу Костића и повремене Матичине сараднике Љубомира П. Ненадовића, Милорада П. Шапчанина, Косту Трифковића. Није она одбијала ни чланове Нове Омладине: Светозара Марковића, Милована Глишића, Перу Тодоровића, Војислава Ј. Илића. Током свог дугог века Матица је давала замаха српској књижевности, награђујући најбоља дела талентованих аутора и отварајући просторе у свом Летопису и другим гласилима. Била су то дела од класицизма, преко националног романтизма, до реалистичких праваца.

На Матичиној скупштини 1887. године појавиле су се чланске карте. Оне ће бити разаслате свим члановима који су платили пуну чланарину. Ове дипломе су израђене по нацрту Северина Брогхамера, професора у Будимпешти. О самој дипломи Антоније Хаџић, тадашњи секретар Матице српске, изрекао је много хвале: Диплома матичина представља наш храм просвете у стилу источном, богато урешен старом српском орнаментиком. Над храмом тим блиста се симбол Матичин: кошница, у коју улећу вредне челе радилице… Нису сви били одушевљени овом дипломом. Лист Стражилово је известио да су дипломе готове и додао: …кад смо их видели, нису нас очарале ни богзнакако оригиналном замишљу, нити каквом вештачком израдом. Што се ком позиције тиче не мана њој ништа српско… Кад имамо својих народних уметника (Предића, Крстића, Мародића, Теодоровића итд.) ваљало је њима и дати да бар окушају свој дар. Диплома Српске Матице нека је рад српске руке… По Стражилову свакако би било боље уништити те дипломе, пре него што би се почеле разашиљати члановима, па да ти начинити нове, какве треба да су. Дипломе су, међутим, биле разаслате. Нема трагова о томе да су било кад касније рађене друге. Када је 1906. године утврђено да их више нема, Управни одбор је одлучио да их одштампа, али на бољој хартији.

После изненадне смрти Ђорђа Натошевића 1887. године, скупштина је за председавајућег изабрала др Лазу Станојевића, члана Управног одбора. У Матичином животу све до 1887. године нема нарочитих потреса и незгода. Скупштине пролазе мирно. Опозиције на њима скоро и нема. Ако се у нечему рад Матичин критиковао, то бива на један нарочито пажљив и питом начин, водећи рачуна да се том критиком не даде повода пештанским властима да се умешају у Матичине послове. Од критичара се чешће истицао Јаша Томић, вођа радикала, али и он је у већини случајева прихватао објашњење председника или секретара и повлачио своје предлоге. Свака се скупштина свршавала  лепо и у братском споразуму. Та Матичина скупштина од 5. Септембра 1887. године ипак није протекла као дотадашње. Нагађало се да ће доћи до оштрих сукоба између радикала, који су били најјача опозиција, и либерала, који су били најутицајнији у Матичиним органима. Нежељена и непријатна расправа је избила, али не због очекиваних разлога, већ због оптужбе једног Матичиног члана. Пензионисани аустроугарски официр Лазар Рајин је оптужио Матицу да из својих фондова пристрасно дели стипендије, руководећи се национално-политичким мотивима. То су владини листови искористили за оштар напад на Матицу. Влада је, иначе, само подозриво толерисала Матицу настојећи да њено деловање сведе у уске оквире једног лојалног просветно-књижевног удружења. Стога јој је поменута оптужба послужила као повод за покретање истраге. У име владе истрагу Матице српске водио је новосадски жупан Феликс Парчетић. Феликс Парчетић (1839-1889) је био мађаризовани буњевац, припадник владине Либералне странке, велики жупан Новог Сада (1882-1889). За време свог жупанства допринео је урбанизацији Новог Сада и унапређењу рада државних културно-просветних установа, а за своје услуге је добио угарско племство.  О    резултатима своје истраге, која је са мањим прекидима трајала годину дана (стога што су Срби имали много празника, а мало особља), он је поднео опширан писмени извештај, 27. децембра 1888. године, председнику мађарске владе Калману Тиси. Поред тачних запажања, у извештају има доста произвољних и тенденциозних тврдњи на штету Матице. По општој Парчетићевој оцени, деловање Матице српске је у супротности са политиком тадашње мађарске државе, с тога је треба одвојити од Новог Сада и вратити у Будимпешту. За ново изабраног председника Матице др Лазу Станојевића каже да се књижевношћу никада није бавио,а изабран је на ту функцију само с тога јер је потпун и омладинац и што, упркос томе што се из Срема у Мађарску преселио пре 25 година, није хтео да научи ни једну реч мађарски. Мада би по интенцијама Саве Текелије требало да српска култура иде под руку с мађарском, но овде се незнање мађарског језика записује као заслуга… Узрок је место у коме Матица делујесрпска атмосфера у Новом Саду. У Новом Саду се говорило да је Станојевића пред пештанским властима „оцрниоˮ Матичин секретар Антоније Хаџић. То је мислио и сам Станојевић, што је и рекао у својој књизи о Српском народном позоришту. Остала је неразјашњена тајна које пештанским властима дао обавештења о др Лази Станојевићу, која су утицала да је он, једини у историји Матице српске, морао убрзо после избора за Матичиног председника са тог положаја да одступи. Тако је др Станојевић остао један и једини непотврђени председник Матице српске. На скупштини 1888. године изабран је председник по вољи пештанске владе, Милош Димитријевић. Матица је и овај пут успела да се избори за свој опстанак. Тако је завршен овај покушај да се Матица потчини захтевима пештанске владе да промени своју националну и културну политику која је ишла на елиминисање и последњих остатака Омладине, односно, још увек присутних идеја некадашње Милетићеве Српске народне слободоумне странке.

Матица српска није радо ни лако мењала своје статуте. Први устав је био онај из 1826. године, начињен приликом оснивања Матице, а потврђен тек 1836. године. Доста рано се увидело да он не одговара организацији која се учврстила, развила и умножила своју делатност. Нови устав сачињен је 1840. године и тада је истакнуто да би Књижевно одељење требало одвојити од економског. Тај устав није никад ступио у живот; мора бити, да је тада њим, а ваљда и придошлим члановима тешко било одрећи се бар протекцијског утицаја на књижевност и књижевнике.Није ступио у живот ни устав из 1855. године, у коме Књижевно одељење није ни поменуто. Јован Ђорђевић, уредник Србског Дневника, је осетио колико је незгодно што трговци решавају питања правописа, језика и књижевности, и таква размишљања је изнео у низу чланака под насловом Матица Србска: Матици Србској треба радикалан лек. Устав Матице Србске треба преиначити. Оделити књижевну струку од економске, у књижевни одбор примати само књижевне људе. Ђорђевићев захтев остварио је Светозар Милетић. Устав из 1863. године, тзв. Милетићев устав, потврђен је 1864. године и Матица је од тада радила по њему све до слома Аустроугарске монархије. Дошло је до читаве мале револуције у дотадашњем раду Матице српске: основано је Књижевно одељење и книжевницима препуштено да расправљају о књижевним питањима и воде књижевну политику, а људима у Управном одбору је остало да се старају о материјалном пословању. Уведена је још једна значајна промена: чланарина, која је до сеобе Матице у Нови Сад износила 40 форинти сребра (што је било равно 1ОО форинти валутарне вредности), смањена је на 50 форинти валутарне вредности. То је утицало на повећање броја чланова. Тај устав је првих година нормативно задовољавао обављање Матичине делатности. Временом се указала потреба за одређеним изменама. Предлог за промену устава једногласно је прихватила скупштина 1890. године. После двадесет шест година Милетићев устав је био застарео и непотпун. Насупрот некадашња четири фонда, Матица је сад имала два десет фондова под својом управом. О њима, као и о начину њихова управљања, нема ни помена у уставу. Посебно оформљен одбор израдио је нацрт новог устава, који је после извесних измена, 17.априла 1892. године послат на одобрење надлежном министарству, преко великог жупана др Виктора Флата Алфелдског. Министарство је одговорило бројним примедбама, али не и одобрењем. У животне интересе Матице српске засецала је прва примедба: Треба изрећи у уставу да редован члан може бити само угарски држављанин. До садањи страни држављани као оснивачи или редовни чланови остају што се њихове особе тиче и на даље у својим правима као оснивачи и редовни чланови. По Милетићевом уставу је редован члан могао бити сваки сународник. Можда је Матица српска и у другим примедбама осетила опасне намере мађарске владе, а можда јој је било доста натезања с властима, па је одустала од измене устава. Тако је стари Милетићев устав остао на снази до 1918. године. Матица је свој даљи рад прилагођавала приликама и потребама и мимоважећег устава, ослањајући се формално на неке његове одредбе. На основу члана 6 устава израђена су Правила за организацију и рад стручних зборова у Књижевном одељењу; уведено је звање секретара и главног секретара, затим библиотекара и још нека; извршена је нова категоризација чланства… Матица српска је, тиме, у ствари, дотадашњи устав изменила у неким битним тачкама, без сагласности надлежних власти. То је у Пешти остало непримећено. Можда је било запажено, али се сматрало да се тиме не доводи у питање суштински однос Матице српске према утврђеној националној политици владе. После смрти Милоша Димитријевића 1896. године, на чело Матице дошаоје Антоније Хаџић,у кога су пештанске власти имале пуно поверење.

Антоније (Тона) Хаџић је ушаоу Матицујош давне 1859. године, када је Јован Ђорђевић био принуђен да поднесе оставку на дужност Матичиног секретара и уредника Летописа. Хаџић је био секретар Матице српске (1859-1895) и њен председник (1896-1911). За време Првог светскограта, када ће Матичин секретар бити интерниран, Хаџић ће бити враћен у Матицу да обавља секретарску дужност. Био је у Матици више од пола века, и то на најистакнутијим положајима, а опет, ниједан од периода кроз које је Матица у то време пролазила није носио печат његове личности. У периоду од 1864. До 1880. Године био је више везан за Српско народно позориште, него за Матицу српску. Његова улога до 1880. године није се ни осећала, ни видела, па зато неће бити тачна тврдња да је Хаџић неких тридесет година давао тон и правац Матичин у животу и раду. Његово политичко држање и приступање нотабилитетима изазвало је критику јавности. Илија Огњановић Абуказем је у Шетњи по Новом Саду (Стармали, 30. Мај 1884) иронично забележио да српска кикиндска странка није ништа друго, него Тисина либерална партија, која ће преко свог кандидата у Турској Кањижи, секретара Матице српске, да изрече Тиси захвалу, што је одузео Матици управу Текелијиног завода и забранио питомцима Матичиним изван Пеште слушати своје науке. Последњи Милетићевац, Васа Стајић, отпадништво од Милетића није праштао никоме, Хаџићу понајмање. Стога у Новосадским биографијама није хтео да се задржава на личности Антонија Хаџића. Изнео је неколико штурих података о њему, и то свесно и намерно: О њему ће се овде дати само неколике белешке. Приказ целокупне његове личности препустиће се другоме ком, који буде имао симпатије за овакву врсту људи и јавних радника. Хаџић ипак није био човек без вредности. Он је представљао мост између Матице српске и Српског народног позоришта, с једне, те мађарских власти, с друге стране. Његово деловање као уредника  Летописа не може се мимоићи.

Хаџићев Летопис од 1880. до 1895. године, посматрано у целини, је доста повољно оцењен и у Матичиној споменици. Историчар Никола Радојчић потврђује да је у њему било доста историјских прилога од знатне научне вредности; Јован Грчић наводи неке значајне радове из класике; Светислав Баница признаје да у њему има, истина са малим и ретким изузетцима, и књижевних прилога од значаја (такви су текстови Драгутина и Војислава Илића) и да је коло нових приповедача отпочео Симо Матавуљ; по Мирашу Кићовићу, у то време је објављено неколико значајних прилога из историје књижевности; Никола Радојчић констатује да је Летопис тада почео да запљускује нови талас; Првош Сланкаменац је утврдио да је уЛетопису тога времена објављено и неколико не безначајних филозофских расправа; по Димитрију Кириловићу објављено је и неколико вредних прилога из педагогије; по Јовану Хаџићу било је таквих прилога ииз области природних наука, а Милан Јовановић Батуту казује на прилоге из области здравства; итд. Једино је Васа Стајић негирао сваку вредност Хаџићевог Летописа. Уредништво Летописа се окренуло према књижевницима у Београду, а било је приметно и отварање према мостарском кругу -Шантић, Дучић, Ћоровић. Тако је он у извесном смислу постао свесрпски часопис. Тај процес је у почетку текао споро, а потом све убрзаније, захваљујући добрим делом најактивнијем сараднику и неко време Хаџићевом помоћнику, Милану Савићу, али и групи младих интелектуалаца окупљених око часописа Покрет. Начелу „покреташаˮ стајао је Тихомир Остојић. До осетног преокрета дошло је 1891. године, када је  Летопис претворен у двомесечну ревију. Летопис је од 1909. године почео излазити осам пута годишње, а од 1. Јануара 1910. године и сваког месеца. Милан Савић је уређивао Летопис од 1896. до 1911. године и уредио равно сто књига. У пензију је отишао те 1911. године, али се још двапута враћао Матици.

Ова институција је дуго времена била матица културе целокупног српског народа, нека врста српског културног парламента, нарочито за време Милетића. Њена литерарна и издавачка делатност дала је замаха српској књижевности и била усмерена на неговање националне свести, просвећивање народа и његово практично оспособљавање за нове услове живота и борбу против мађаризације. Из задужбинских фондова Матица је школовала сиромашну српску децу на најугледнијим европским универзитетима. Због свега тога власти су више пута покушавале да ограниче њено деловање и да је поново врате у Пешту, да би била под већом контролом и што даље од језгра српског народа. На жалост, крајем ХIХ века Матица улази у период назадовања, што под утицајем државне политике, што због српских политичких трвења.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language