ЛИБАН, ПУТ ДО АМБИСА И НАЗАД

query_builder

ЛИБАН, ПУТ ДО АМБИСА И НАЗАД

Аутор: Немања Старовић

На подручју око планине Либан још у најранијим данима хришћанства формирала се заједница следбеника ове религије, која је опстала упркос дугој доминацији муслиманских имеперија, Калифата и Османског царства. За време Крсташких ратова у XII и XII веку те хришћанске заједнице, познате под називом Маронита, ступају у контакт са западно-европским ритерима и постају један од стубова власти у њиховим новооснованим и недуговечним крсташким државицама. Због оваквих историјских околности Маронити се сврставају уз западне центре хришћанства, за разлику од свих осталих блиско-источних хришћана који припадају православним или оријенталним (монофизитским) црквама.

Француска још током XIX века покушава да се наметне као заштитник Маронита у Османском царству. Након Првог светског рата од Друштва народа добија мандат над Сиријом, из које као посебну територију издваја подручје око планине Либан, на којем хришћани чине већину становништва.

Стекавши независност у току Другог светског рата, Либан у деценијама које следе доживљава велики економски процват. Смештен на обали Леванта, он се позиционира као капија Блиског истока. О снажном економском и друштвеном замаху говори и то што управо у то време Либан почињу називати „Швајцарском на истоку“, а главни град Бејрут „Паризом Блиског истока“.

Веома специфично политичко устројство Либана, на којем почива од настанка, назива се конфесионализам и подразумева стриктну поделу функција државне власти између припадника различитих вероисповести. Следствено томе, председник државе мора припадати заједници Маронита, премијер представља суните, а председник парламента шиите, док су потпредседници скупштине и владе православци.

Савремену историју ове државе обележио је дуготрајан и веома суров грађански рат, који је трајао од 1975. до 1990. године. Либански грађански рат један је од сукоба за који се са пуним правом може рећи да је представљао рат свију против свих. За 15 година трајања, практично свака од 20-ак различитих (пара)војних формација била је у некој од фаза грађанског рата и у сукобу и у савезништву са сваком од преосталих. Поврх свега, велику улогу у рату одиграли су Израел и Сирија, чије армије су окупирале велике делове либанске територије. Последње сиријске трупе напустиле су Либан тек много година након завршетка грађанског рата, 2006. године.

Од завршетка рата до данас Либан је постигао пуно на плану помирења и интеграције друштва. Изграђене су централне државне институције које, упркос спорадичним ексцесима, уживају релативну подршку свих етно-религијских заједница, а престоница државе Бејрут у великој мери је обновљена, брзином вредном дивљења. Одређену самосталност задржао је шиитски покрет Хезболах, који са простора јужног Либана и уз подршку Ирана води своју битку против Израела.

Конфесионализам као систем поделе политичке власти између религијских заједница, успостављен још у међуратном, мандатном периоду, и даље се примењује, у готово непромењеном облику. Због тога је у Либану и данас немогуће спровести попис становништва, а једини званични резултати су они добијени на попису спроведеном још давне 1932. године, када су хришћани чинили благу већину у односу на муслимане, те су и полуге власти расподељене у паритету између припадника двају религија.

Процене рађене од стране различитих организација говоре о томе да данас муслимани (шиити, сунити, и остали) чине око 55% становништва Либана, хришћани (маронити, православци, гркокатолици и остали) око 40%, док преосталих 5% одлази на Друзе, веома специфичну верску заједницу, која се толико удаљила од свих главних токова ислама да не постоји општепривхаћено мишљење припадају ли уопште муслиманском свету или је у питању засебна религија.

Последњих неколико година Либан се суочава са великим политичким и безбедносним изазовима. Дуготрајни грађански рат у суседној Сирији прелива се и на погранична подручја Либана, док покрет Хезболах, чије војно крило снагом практично надмашује званичну армију Либана, активно учествује у рату у суседној држави на страни режима Башара Ел-Асада. Иако угледне невладине организације за запада високо оцењују ниво демократичности политичког система у Либану, сврставајући га по том критеријуму на друго место на подручју Блиског истока, одмах након Израела, све више се уочавају проблеми демократског дефицита институција власти. Немогућност политичког договора о избору владе довела је до тога да је парламент већ два пута за редом продужавао сопствени мандат и одлагао изборе, а грађани су се последњи пут на изборима изјаснили још 2009. године.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language