КРАЉ ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ У ЕМИГРАЦИЈИ

query_builder

КРАЉ ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ У ЕМИГРАЦИЈИ

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Често сведочимо различитим полемикама у јавности о карактеру чина државног преврата који се одиграо 27. марта 1941. године, а наведене дилеме углавном се односе на питања сврсисходности истог у гигантској борби српског народа, али и европске цивилизације против пошасти фашизма, као најокрутнијег „продукта“ развоја идеолошких мисли у историји човечанства. Сви људи и сви народи на овој планети, који искрено љубе слободу и демократију, а желимо да верујемо да су исти управо такви, морају увек, беспоштедно и непрекидно да се боре против фашизма и тоталитаризма уопште, али то не значи да дату борбу морају да предузимају на наиван, бесполезан, брзоплет или бесловесан начин, односно актери поменутог прегалаштва, поред своје снаге и воље, дужни су да у њега, и то на првом месту, уносе непоколебљиву мудрост. Мудрост није особина којом бисмо окарактерисали догађај од 27. марта 1941. године, али свакако тај датум и државни преврат изведен поменутог дана обележили су историју Другог светског рата у Југославији, али и потоњу судбину саме југословенске државе и српског народа у целини, а заједно са њима и животопис, односно лични и професионални профил краља Петра II Карађорђевића од Југославије. Уколико на моменат оставимо по страни карактер и повесницу „мартовских дешавања“ у Краљевини Југославији 1941. године, једино што бисмо на овом месту могли да кажемо о 27. марту, садржано је у необоривој чињеници о апсолутном одсуству било које одговорности или учешћа Петра Карађорђевића у догађајима на дан када су, према речима Винстона Черчила „… Југословени пронашли своју душу…“. Заборавио је овај велики државник да допуни наведену и сјајну мисао наставком „а изгубили памет“! Парадоксално изгледају тврдње каснијих „псеудоисториографа“ и „биографа“ (заправо заточника идеологије очувања поретка и власти Тита и титоиста) краља Петра II, који у опису његове непостојеће улоге у завери државног преврата, као и у самом чину пуча, увек „забораве“ да помену владарево неприкосновено антифашистичко расположење, које је монарх исказивао и у круговима интимних, поверљивих разговора са својим сарадницима или рођацима, али и у јавним иступима. Међутим, „комунистичка историографија“ није пропустила да, управо младог владара окриви за слом Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. године против агресорских сила Осовине, иако и у повесници наведеног рата, осим личног прегалаштва у залагању за борбу против непријатеља, Петар од Југославије није имао никакву улогу ни у организацији одбране, нити у последицама неуспеха исте. Дакле, личност последњег југословенског монарха нам је приказивана у светлу неприкосновене одговорности за преврат којим је требало зауставити намеру државних политичких елита да ступе у сарадњу са нацифашистичким силама Осовине, а са друге стране, практично у истом историјском тренутку, тај исти монарх окривљен је за одбијање, па чак и саботажу борбе против агресора. Уз пословично приказивање наводне неспособности седамнаестогодишњег (дакле малолетног) младића у „надгорњавању“ са постулатима унутрашње и међународне „високе политике“, ово су главне окоснице поменутих „колажа политичке биографије“ краља Петра II Карађорђевића из времена после његовог одласка у емиграцију. Постављамо питање, из којих извора потичу наведени, у најмању руку, нетачни прикази политичког профила југословенског владаоца?

„Док је његов деда био Краљ Петар Ослободилац, отац Краљ Александар Ујединитељ, дотле је он Петар Последњи…“, речи су српског великана пера Милоша Црњанског, иначе интелектуалца веома ненаклоњеног личности и карактеру краља Петра II Карађорђевића. Можда је краљ блаженог спомена, заиста и био „краљ једне несреће“, како је једаред сам себе описао, али важно је да нагласимо да последњи југословенски краљ, својим чињењем и нечињењем, никако није ни узроковао ни „кумовао“ поменутој злехудој судбини свог престола и државе у којој је био суверен. Све друго су лажи, неописиве и злочиначке лажи непријатеља његове личности, династије и народа којег је неизмерно волео. Међутим, уколико желимо да злурадим читаоцима поменутих описа Милоша Црњанског одузмемо прилику да у истим потраже и евентуални наратив према коме би и саму личност и дело краља Петра II од Југославије требало окарактерисати као „профил последњег човека“, неопходно је да на један свеобухватнији начин прикажемо истину о животу југословенског краља у тим туробним годинама његове емиграције. Три највеће лажи изречене о чукунунуку вожда Карађорђа, оца модерне Србије, које су имале задатак да компромитују вољеног владаоца у свести српског народа, захваљујући слабостима резултата српске историографије, опстају и до данас! Свакако, реч је о примеру невероватне антикњижевне фантастике исказане у епопеји о чувеним златним резервама Краљевине Југославије, које је краљ Петар, ваљда украо како би у истим уживао у туђини. Наш задатак је да јавности пружимо необориве доказе, према којима је поменута имовина Краљевине Југославије углавном завршила у рукама југословенских комунистичких власти и Јосипа Броза Тита, после Другог светског рата. Раме уз раме, са наведеним примерком „лоше књижевне фантастике“, стоји и прича да су краљ Петар и Краљевина Југославија капитулирали пред осовинским агресорима у Априлском рату 1941. године, напустили незаштићени народ да се „усамљен и без елита, носи“ са свим изазовима окупације, а одмах уз ову лаж поменимо и срамотну тврдњу да се краљ Петар II одрекао свог престола. Да бисмо били у прилици да правилно одговоримо на све поменуте „тврдње“ и пружимо исправну „слику“ карактера и уверења последњег владара Југославије, морамо претходно да одговоримо на логично питање: Ко је био краљ Петар од Југославије?

Краљ Петар II је заправо био први антифашиста Југославије и то је остао до краја свог живота. Личност беспрекорног класичног образовања, префињених „енглеских манира“, ученик Сандроид школе и студент Кембриџа, особа изузетног васпитања, срчаног, одлучног карактера, неупитне интелигенције, виспрености у изазовима дневне и високе политике, државник са запањујућим дипломатским вештинама, па иако саговорник благе нарави, био је то човек и са веома одлучним, чак и тврдоглавим, понекад навалентним склоностима у начину опхођења када су пред истим „избијали“ изазови у вези са питањима одбране националних и државних интереса његове земље и народа. Нема сумње да би краљ Петар био вредан и значајан владалац, само да су му судбина и догађаји узроковани 27. мартом то допустили, али нажалост поменуту тврдњу, као потврђену чињеницу, никада нећемо уистину упознати. Није тачно да је краљ каскао за догађајима или да су га они „неприпремљеног стизали“, он само није имао прилике и довољног животног и професионалног искуства да се истима свеобухватно посвети и позабави. Отац краља Петра II, витешки краљ Александар I Ујединитељ, као и дело које му је у аманет оставио, били су његови вечни узори и идеали, али према одређеним духовним и животним светоназорима, последњи југословенски владар много више је личио на свог деду Петра I Ослободиоца, који је умро две године пре његовог рођењa, него на страдалног оца. Kада су у питању били ставови у вези са уређењем југословенске државе и друштва, краљ Петар II, до свог последњег животног даха, остао је одан принципима демократије, либерално-парламентаристичких образаца, западноевропског и евроамеричког културолошког профила. Такође, био је заточник југословенске идеје, идеолошких принципа интегралног југословенства, односно у погледу националне идентификације своје личности, бескомпромисно је истицао и заговарао „југословенско опредељење“. Истовремено, исказивао је велико поштовање према личном и колективном српском националном, духовном и културном наслеђу. Остао је упамћен као саговорник најзнаменитијих светских историјских личности ондашњег доба. Такође, био је рођак и пријатељ неколико европских династија, у првом реду британских Виндзора, румунских Хоенцолерна-Сигмарингена, грчких Гликсбурга, итд. Краљеви саговорници, попут његовог „ујка Бертија“, односно британског краља Џорџа VI, Винстона Черчила, Френклина Делана Рузвелта, Шарла де Гола, Харија Трумана, Николе Тесле, Светог владике Николаја Велимировића, и других, исказивали су велико поштовање према личности Петра Карађорђевића и то у условима постојања закулисних дипломатско-политичких спорова у вези са геостратешким и геополитичким положајем Југославије у току и после Другог светског рата. Наравно, управо питање наведеног положаја, увек је имало предност у односу на личне наклоности поменутих великана светске историје према краљу Петру II.

У Петровој биографији, написаној од стране послератних комунистичких власти, можемо да пронађемо можда и „најублаженију верзију“, такође лажи, о његовом карактеру, која краља описује као плаховитог, наивног, неодлучног, а уз поменуто, и ментално, духовно и органско-физички, болешљивог човека. Краљ никада није био слабог духа, напротив! У периоду наглог погоршања Петровог здравственог стања, тачније у неколико година пред његову смрт, па и у току болести, увек је поседовао ненарушене менталне способности и капацитете. У годинама пре опадања његовог здравља, не постоји ниједан податак да је краљ икада озбиљније боловао (изузимамо периодично присуство стандардних сезонских прехлада). На крају, он је заиста оболео и умро, али пре ће бити од ових лажи, него од истинских здравствених тегоба. Волео је спорт, био је пасионирани спортиста, уживао је у игри аматерског фудбала, гајио је неизрециву страст према механици и техници, модерним технологијама, аутомобилизму, био је страствени аутомобилиста, учествовао је у предратним рели-тркама и у току живота, још из времена боравка у Отаџбини, углавном је сам возио аутомобиле. Све што смо поменули, представља апсолутну чињеницу, али ипак српска јавност није упозната са истима, док у нашем образовном систему, у школским књигама, осим полуистинитих верзија „обрађених“ комунистичких лажи, ове податке нећемо олако пронаћи. Заправо, живот краља Петра II, његова биографија коју са аминовали и написали Титови историографи после Другог светког рата или још у времену трајања истог, представља један лоше осмишљен, али за продуковање политички „пожељног стања“ односа југословенских народа према владару, „примамљив“ сплет неописивих лажи, незапамћен, можда и у историји свих народа овог света. Због чега? Као што смо поменули, уз све друге наведене непознанице, три највеће лажи изречене о краљу Петру имале су уствари задатак да наруже његову слику у свести српског народа, а захваљујући слабостима резултата српске историографије, исте су опстале и до данас. Наведени разлози представљају узрок постојања свих непознаница или полуистинитих информација о животу краља Петра од Југославије у емиграцији. У крајњој линији, исте су узроковале и постојање значајног степена индиферентности широких кругова српске јавности према сазнањима о делатности последњег југословенског монарха у периоду после 1941. године.

Покушајмо да развргнемо „мрачни вео“ са истине о улози краља Петра II у данима државног преврата, почетка фашистичке агресије и слома Краљевине Југославије 1941. године. На првом месту, краљ Петар II није имао никакву улогу у чувеном пучу од 27. марта, већ је о истом обавештен у раним јутарњим сатима тога дана, када је и преко београдског радија сазнао да је бивши „намеснички режим“ свргнут са власти, а он проглашен за пунолетног владара са свеобухватним капацитетом владалачких овлашћења. Заправо, проглас о изведеном пучу и његовим последицама путем радија саопштио је капетан корвете Јаков Јововић, који се том приликом слушаоцима представио као краљ Петар. У данима напада сила Осовине и слома Краљевине Југославије, у складу са могућностима краљ је предузео све мере успостављања ефикасне одбране, али његов утицај на одлуке Врховне команде и Владе био је готово неосетан. Важно је да нагласимо да ниједан његов план о одбрани земље није усвојен, више из објективних околности, али делимично и из разлога крајњег немара и дезорганизованости надлежних војних и цивилних органа власти у Југославији. Као што му није било допуштено да у пуном смислу речи „одрасте“, тако није имао утицаја ни на одлуку Врховне команде и генерала Душана Симовића, Богољуба Илића, Боривоја Мирковића, и других о евакуацији из окупиране Отаџбине. У пратњи неколико сарадника и само са неколико кофера личног пртљага, краљ је напустио земљу да би се већ у априлу нашао у Египту, а потом у Палестини, одакле је крајем јуна 1941. године доспео у Велику Британију. У свим поменутим земљама, веома пожртвовано, краљ је покушавао, а у доброј мери и са успехом реализовао, организовање свог Двора и владе у емиграцији, као и комплетног „државног апарата“ и то у условима избеглиштва, односно на страној територији. Управо из датог периода потичу монструозне измишљотине о „великој крађи државног или краљевог злата“ (историографија и публицистика никада нису довољно појасниле питање карактера власништва над државним златним монетарним резервама Краљевине Jугославије, које је наводно украдено, мада је сасвим јасно да је реч о државним, а не личним, краљевим златним резервама, али изгледа да је било веома згодно магловито имплицирати да је краљ, не само „однео злато и оставио народ“, већ да је и пре бега био екстремно богат човек) које је краљ Петар, наводно, „украо“ или „однео“ из земље, а приликом „безглавог бега од обавеза према одбрани рањене Отаџбине“.

Наиме, од 84 тоне и 574 килограма златних монетарних резерви Краљевине Југославије, на почетку агресије 1941. године, у земљи је било похрањено 10 тона 701 килограм и 11 грама чистог злата. Осим 1.089,80 килограма злата које је било похрањено у трезору филијале Народне банке у Сарајеву, преосталих 9 тона 611 килограма и 31 грам злата, распоређених у чувена 204 сандука било је смештено у подрумским трезорима ужичке филијале Народне банке. У периоду од 1939. године, па све до средине марта 1941. године и у условима опасности од осовинске агресије, проницљивом политиком кнеза Павла Карађорђевића југословенске власти су преостало злато (73 тоне и 873 килограма), предали на чување финансијским институцијама Сједињених Америчких Држава и Велике Британије. Приликом одласка краља Петра из земље 14. априла 1941. године, транспорти који су краља и његову пратњу „пребацили“ на савезничке територије нису понели ниједан грам злата. Након два дана, земљу су напустили официри пучисти, па је после полетања последњег авиона за Грчку (тромоторни бомбардер „савоја маркети СМ – 79“, којим је пилотирао ваздухопловни капетан Иван Доминко), у коме се налазио главни организатор пуча и евакуације из земље, генерал Боривоје Мирковић, на никшићком аеродрому остало 190 сандука државног злата. У авионе је укрцано (због мале носивости) свега 14 сандука (674 килограма злата). Пучистичка влада је понела осам сандука (385 килограма), а генералитет шест сандука (289 килограма). У Мирковићевом авиону било је највише сандука са златом – три. Близу грчке луке Превезе, генералов авион је погођени разбијен приликом принудног слетања. Мирковићу су биле сломљене обе ноге. На грчку територију је било пребачено 216 политичара, пучиста, не рачунајући њихове жене, ближу и даљу родбину. У годинама рата, југословенске емигрантске власти потрошиле су укупно 27.925.056,95 долара у златним резервама и то за потребе издржавања „државног апарата“ у избеглиштву, али и у сврхе одбране земље (плате министара, официра, накнаде за добијену логистичку, војну и другу опрему, итд.). На крају рата на рачунима југословенске владе преостало је 662.757,13 долара. Од злата које је остало у Никшићу, 100 килограма је украдено у хаосу око одласка владе. Италијанске окупационе власти преузеле су 176 сандука или 8.393,22 килограма злата. Немачки окупатори су у манастиру Острог запленили четири сандука са 188,45 килограма. Југословенска војска у отаџбини је узела један, а ОЗНА пет сандука и пренела их у Београд. Поменуту тону и готово сто килограма злата из сарајевске филијале, одмах на почетку рата заплениле су усташе и наведеним резервама од тада се губи сваки  траг.

Комплетно злато, смештено у 176 сандука, заплениле су италијанске окупационе власти и однеле у Италију. После капитулације Италије 1943. године, ово злато преузеле су немачке нацистичке власти, а након завршетка Другог светског рата свих 176 сандука са 8.393,22 килограма злата враћено је у Југославију и предато Титовим комунистичким властима. Након дугогодишњих истраживања Репарационе комисије после Другог светског рата утврђено је да је у власништву Федеративне Народне Републике Југославије остало 49.033 од предратних 84.574 килограма монетарног злата. Шта се десило са 35.541 килограмом? Влада Сједињених Америчких Држава је проценила да је конфискована имовина њених грађана у Југославији, која је објективно вредела између три и четири милиона, вредна 17 милиона долара. Тако су „наши савезници” из југословенског депозита од 41.666 килограма монетарног злата узели 15.649,22 килограма и наплатили оружје, униформе, храну, возила, авионе – све оно што су у виду помоћи за време рата испоручили Титовим партизанима и Михаиловићевим четницима. Што је најбитније, наплатили су и бомбе које су пред крај рата бацали на српске и југословенске градове. Остаје чињеница да Карађорђевићи нису „побегли са народним благом”, односно да једино краљ Петар II није видео ни грам „спорног злата“. Напротив! Међутим, јасно је и да су, поред „савезничких добротвора“, највећи део златних резерви предратне Краљевине, заправо присвојили југословенски комунисти на челу са Јосипом Брозом. Као необорив доказ поменутој тврдњи, може да послужи и записник из увида у стање чувеног „Титовог сефа“ број 555 у Трезору Народне банке Југославије, односно Србије, који је био запечаћен све до 2013. године. У приватном сефу доживотног председника Друге Југославије тада је пронађено 29.366 килограма злата (у полугама и праху са ознакама Краљевине Југославије и монограмима краља Александра I Ујединитеља), 1271 комад нумизматичког новца, власништво династије Карађорђевић, 13 одликовања чланова породице Карађорђевић (између осталих и орден краља Фердинанда од Румуније, деде краља Петра II), 149 предмета од злата, бриљаната и дијаманата који су припадали југословенској владарској породици, 2663 велика и мала златника, са монограмима краља Александра (вредност само једног од поменутих златника еквивалентна је данашњој вредности просечне стамбене јединице у „строгом центру“ Београда), као и 18 комплета посуђа, са власничким монограмима краља Александра и краљице Марије Карађорђевић. Између осталих покрадених и вредних предмета породице Карађорђевић, у Титовом сефу пронађени су и дијамантски и златни примерци накита са посветама, настали од златних опиљака ископаних у рудницима који су припадали поменутој династији, затим Орден Милоша Обилића из 1913. године, фотографије, лични предмети (манжетна за дугмад, преписка, и други), грбови, одликовања династије Карађорђевић, итд. Да ли је потребан додатни коментар у вези са даљом „идентификацијом“ личности које су стајале иза „присвајања народног блага“, као и иза ауторства над монструозним лажима о улози последњег југословенског краља у „нестанку“ истог у току и након завршетка Другог светског рата.  Мислимо да није!

Други део, ништа мање гнусних лажи у лажима „фабрикованој“ послератној биографији краља Петра II, састоји се у тврдњама да је краљ напустио, а онда и саботирао отпор југословенских народа у рату против фашизма, чију борбу је претходно напустио. Заправо, краљ је већ 16. априла 1941. године упутио први проглас југословенским народима о потреби борбе и бескомпромисности у истој против осовинске немани, а сличне прогласе упућивао је и у наредним месецима и годинама, посебно са говорнице Конгреса САД-а одакле се америчкој и светској јавности обратио у јулу 1942. године. Напоменимо само да је у два наврата у току рата припремао озбиљне планове о тајном повратку у Југославију како би стао на чело борбе Југословенске војске у отаџбини под командом генерала Драгољуба Михаиловића. Међутим, као и у другим, сличним подухватима, краљево деловање према датим намерама брутално је онемогућено. Уистину, краљ Петар је перманентно спречаван у извршавању задатака према ослободилачком рату у Отаџбини. Велики део сметњи потицао је из политичких кругова савезничких земаља Коалиције Уједињених народа, у првом реду Велике Британије. Најбољи одраз те политике према краљу Петру и политичким представницима грађанских антифашистичких снага отпора у Југославији, предвођених југословенским владама у емиграцији, откривамо у разговору младог владаоца и Винстона Черчила, британског премијера који се одиграо у јулу 1941. године. Наиме, тада је Черчил позвао краља Петра да заједно изврше контролу британске одбране њених јужних обала у Доверу и приликом путовања возом до крајњег одредишта њиховог пута, британски премијер је био заокупљен читањем бројних дописа из савезничке команде и Кабинета британске владе. Такође, није много обраћао пажњу на исцрпна излагања краља Петра о плановима југословенске владе о наставку ратовања против Сила Осовине са савезничких територија на Блиском Истоку. У једном моменту, како нас сам краљ обавештава у својим мемоарима, када је увидео да га британски државник не прати са нарочитом пажњом, Петар је заћутао, да би након извесног времена зачуо глас, у мислима „одсутног“ Черчила, како му се обраћа речима: „Да ли се досађујеш, мој дечаче?!“. Када је дошло до промене британског и савезничког односа према покрету Драже Михаиловића, односно у време давања пуне подршке партизанском покрету Јосипа Броза, краљ је одмах увидео да се судбина његовог престола и монархије одлучује на маргинама закулисних преплитања интереса великих сила у гигантској борби човечанства против фашистичке пошасти. Узалудни су били његови и напори југословенских емигрантских влада предузиманих у правцу учвршћивања подршке савезничких сила југословенској круни и њеним војним снагама које су се бориле против фашизма у Отаџбини, али и ван исте. На тај начин, осујећени су и планови краља Петра да се на бази добровољности изврши мобилизација војноспособних лица унутар бројне југословенске популације у дијаспори, која је живела на широким пространствима од Аустралије, преко САД-а и Канаде, како би се поменута потенцијална војна сила, слично предузетим напорима у Првом светском рату, искористила у рату за ослобођење Југославије. Напротив, пропорционално порасту подршке Брозовом покрету, опадала је савезничка подршка краљу Петру и снагама југословенског отпора под командом Драже Михаиловића. Превасходни план Винстона Черчила био је да се будућа, слободна Југославија преуреди на бази споразума између емигранских политичких кругова и револуционарних органа власти Јосипа Броза, јер је у Лондону владало уверење да би на поменути начин била осујећена могућност успостављања апсолутне доминације совјетских интереса на Балкану.

У поменутом смислу, морамо посматрати и фамозни позив краља Петра II свим снагама отпора у Југославији из септембра 1944. године, када је владар позвао антифашисте Југославије да се подвргну команди маршала Тита. На првом месту, морамо да имамо на уму да је овај потез краља Петра био изнуђен вишемесечним притисцима и претњама које су потицале из британских војнообавештајних и безбедносно-политичких кругова, а посебно од Винстона Черчила, лично. Такође, краљ ни на који начин није у том прогласу осудио Драгољуба Михаиловића, иако је неколико дана раније потписао, опет изнуђени указ о његовој смени са положаја начелника Штаба Врховне команде ЈВУО. Сам краљ је у наредном периоду покушавао, додуше безуспешно, да помогне Југословенској војсци у Отаџбини, али морамо да разумемо његов незавидан, боље да кажемо, безизлазан положај у недокучивим политичким плановима британске спољне политике која није много марила за будућност династије Карађорђевић и саме Југославије у којој је успостављан диктаторски комунистички режим Јосипа Броза. Једноставно, Британија је гајила наду да ће бити у прилици да одржи својеврсни надзор над режимом Јосипа Броза, где би њен спољнополитички допринос уништењу монархије и југословенског грађанског друштва и поретка у целини, представљао савршен уступак интересима комунистичких власти у земљи. Поменуте власти, веома резолутно су, још од Другог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије у Јајцу 1943. године, стајале на становишту да се краљу Петру, његовој породици и сарадницима онемогући сваки утицај на политичке прилике у држави, па чак и да им се забрани повратак у исту. Наведеним намерама је служио и Споразум Тито-Шубашић који се већ након постизања и краљевог пристанка на исти у марту 1945. године, показао као велика превара. На основу поменутог споразума, краљ Петар је своја овлашћења пренео на Намесништво (Анте Мандић, Срђан Будисављевић и Душан Сернец) које је имало задатак да врши краљевску власт у ослобођеној Југославији све до коначног дефинисања облика владавине, а након спроведених избора за Уставотворну скупштину на слободним и демократским изборима. Међутим, већ од почетка показало се да Намесништво не остварује било који утицај на политичке прилике у земљи, те да је у Југославији заведен „гвоздени режим“ коминистичке диктатуре Јосипа Броза Тита. У августу исте године краљ је опозвао чланове Намесништва и саопштио да преузима своја уставна и демократска овлашћења. Дакле, последњи југословенски владалац никада није абдицирао. На тај начин можемо пред судом историје да развргнемо и последњи сегмент сплета лажи изнесених у постратној комунистичкој историографији о биографији краља Петра. Нажалост, све је било узалуд.

Краљ Петар Други збачен је са престола одлуком југословенске Уставотворне скупштине 29. новембра 1945. године, а две године касније, заједно са другим члановима породице проглашен је ратним злочинцем и народним непријатељем. Династији Карађорђевић конфискована је сва имовина, а њеним члановима био је забрањен повратак у Југославију. Од 1944. године краљ је био ожењен грчком принцезом Александром, а у том браку 1945. године рођено је њихово једино дете, престолонаследник Александар II Карађорђевић. Чак и склапање брака краља Петра у условима рата и избеглиштва, а од стране његових противника, али и савезника оглашено је као чин непријатељства и неморала. Међутим, краљ се на дати корак одлучио само из разлога намере да обезбеди континуитет династије у условима рата, због тога што је управо у датом периоду намеравао да се са мањим бројем припадника Југословенске војске ван Отаџбине врати у земљу и стави на чело борбе против окупатора. Након рата, безуспешо је указивао на страхоте комунистичке диктатуре у Југославији. Живео је у Великој Британији, а потом у Француској, где је, од више него скромних наследничких средстава купио кућу (у околини Париза), да би у истој проводио време у друштву породице све до средине педесетих година, од када је све чешће боравио у Сједињеним Америчким Државама. Све време избеглиштва покушавао је да помири и обједини бројне, у првом реду српске, организације исељеника у дијаспори. Неко време, био је чест гост, додуше у незваничном статусу, америчких председника, али „светска политика“ га је лагано „потискивала у страну“. Опхрван брачним, финансијским, политичким и здравственим проблемима, краљ Петар II Карађорђевић преминуо је у Општој болници у Денверу 3. новембра 1970. године у 47. години живота. Битку за живот изгубио је у неуспешном процесу лечења дијабетиса и хроничног обољења јетре. Према сопственој жељи, првобитно је био сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертивилу, у америчкој држави Илиноис. У организацији државних органа Републике Србије, његови земни остаци, заједно са земним остацима других чланова Петрове уже породице, достојно су сахрањени 2013. године у крипти маузолеја династије Карађорђевић у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу. Правоснажном пресудом, надлежни суд је краља Петра посмртно рехабилитовао 2015. године. Међутим, суд нема надлежност нити моћ да рехабилитује оскрнављено сећање српског народа на краља Петра, блаженог спомена. Ту „пресуду“, сви ми морамо да потражимо у сопственим срцима, не би ли на тај начин окајали велики грех према личности које можда и нисмо били достојни.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language