КОЛУБАРСКА БИТКА

query_builder

КОЛУБАРСКА БИТКА

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Проучавајући прошлост, ми између осталог проучавамо велике ратове и битке које су обележиле историју целокупног човечанства. Неки народи су сплетом различитих политичких и геостратешких околности имали ту несрећу да добију горд и поносан, али истовремено трагичан епитет ратничких народа, који сведочи о њиховој историји прожетој крвавим бојевима. Управо, српски народ припада кругу национа коме су околности наметнуле ту тешку судбину да најчешће својом крвљу плаћа толико вољену слободу. Због тога је наша историја обележена бројним биткама које су истовремено и сведоци непоколебљиве воље српског народа да ту слободу оствари и сачува, а Први светски рат је био само један прворазредни пример који је потврдио наведену чињеницу. Посматрано у временској димензији, исти представља само делић наше историје, а бојеви које су српска војска и целокупни српски народ тада водили, постали су изванредни примери храбрости, пожртвовања и љубави према отаџбини, док се Колубарска битка, према опсегу, тактици и значају издваја на један посебан и специфичан начин.

Уочи и на почетку Великог рата, аустроугарски генералштаб је био уверен у лаку и брзу победу над Србијом, јер су их прикупљени обавештајни подаци усмеравали на мишљење да је српска војска слабо опремљена и да су њени ионако оскудни материјални ресурси током Балканских ратова у доброј мери истрошени. Речи грофа Тисе најбоље потврђују ова уверења Врховне команде Двојне монархије, јер је председник мађарске владе тврдио „да у рату против Русије, зависно од среће могу се очекивати успеси и неуспеси, али зато у Србији, аустроугарска војска се мора показати као снажна патрола у пијаној кафани“. Тај оптимизам званичног Беча био је утемељен не само у информацијама које су говориле о лошем стању српске војске већ и у реалној бројчаној, економској и техничкој надмоћи аустроугарских војних снага и генерално њихове државе. Наиме, Аустроугарска је имала око педесет и пет милиона становника наспрам четири и по милиона, колико је имала Србија, а о економској и техничкој надмоћи није потребно истицати неке посебне тврдње, јер је довољно да кажемо да је Дуална монархија припадала реду првих шест најразвијенијих земаља у свету, док је Србија припадала кругу земаља изразитог аграрног и потпуно неразвијеног индустријског карактера. Значајно, материјално и логистички опремљенија Царско-краљевска армија бројала је преко 5 милиона припадника наспрам 420 хиљада српских бораца мобилисаних на почетку рата. Уколико сагледамо ове односе и размере привредних и ратничких способности и капацитета две државе, постаје нам јасно из којих разлога су војни и политички кругови у Бечу неговали толики оптимизам на почетку оружаних сукоба. Међутим, већ током прве велике офанзивне акције у августу 1914. године та, фаворизована надмоћ аустроугарске казнене експедиције, доживела је потпуни слом у чувеној Церској битци где је српска војска однела спектакуларну и уједно за Антанту прву победу у Великом рату. Поменути, изненађујући и понижавајући пораз није поколебао аустроугарску команду која није разрешила дужности вођу ове неуспешне експедиције, генерала Оскара Поћорека, већ му је пружила шансу да се искупи у поновљеном покушају „завршетка започетог посла“. Са друге стране, победа на Церу је имала позитиван ефекат на морал српског војника, а постигла је и велики одјек у јавности, као и у савезничким ратним штабовима из којих су стизали захтеви да српске снаге брже-боље крену у контраофанзиву, како би борбе пренели на непријатељску територију, чиме би савезнички ратни напори на Источном и Западном фронту били у знатној мери растерећени. У недостатку капацитета за офанзивне акције оваквих размера, а што се убрзо показало и на бојном пољу, српска команда је невољно изашла у сусрет жељама савезника.

У току септембра, после почетних успеха остварених уз велике људске губитке, дошло је до продора Прве српске армије под командом војводе Бојовића у Срем и заузимања Земуна, што је имало велики одјек и у Бечу и Будимпешти. Командант аустроугарских балканских трупа Оскар Поћорек је проценио да ова српска офанзива не представља већу претњу и кренуо је у нову акцију преко Дрине са циљем да заузме Мачву и опколи, а затим и уништи главнину српске војске у околини Ваљева. Нова непријатељска офанзива је дала резултате, аустроугарска Шеста армија је прешла Дрину, успела да потисне Трећу српску армију Павла Јуришића Штурма и овлада гребеном Гучево, Јагодња, Борања што је натерало српску команду да пребаци јединице Прве армије из Срема како би удариле у бок непријатеља и сломиле ову офанзиву. Под притиском српске војске аустроугарске трупе се повлаче и 20. септембра се укопавају изнад Дрине на превоју Мачков камен, са јасном намером да га одбране. Због његовог стратешког значаја, две српске дунавске дивизије, четири дана у таласима су упорно нападале овај превој, али после стравичних губитака од готово једанаест хиљада људи избачених из строја, морало је доћи до одступања. Са друге стране, аустроугарска Шеста армија је током битке на Мачковом камену претрпела губитке од готово тридесет хиљада војника што је у сваком случају онемогућило њено значајније напредовање. Последице тих тешких септембарских борби биле су изнуреност обе зараћене стране тако да је наредни месец релативног затишја на фронту углавном искоришћен у сврхе повратка неопходне снаге, вршења реорганизација, снабдевања, ради што спремнијег наставка даљих борби. Аустроугарска војска је успела извршити неопходне припреме, допремити ратни материјал и свеже војничке снаге тако да је за нову офанзиву било припремљено готово 250 хиљада војника. Са друге стране, српска војска није могла довести појачања, јер су већ сви ратни капацитети били максимално искоришћени, уз то, све више се осећао недостатак муниције, нарочито артиљеријске, тако да су поједине батерије морале бити повучене у позадину. Ни бројни апели српске владе савезницима да се пошаље потребна помоћ нису уродили плодом, тако да је српска војска за разлику од аустроугарске потпуно неспремно и са зебњом дочекала касну јесен и зиму и наредне судбоносне борбе. Нова велика офанзива аустроугарских снага на положаје српских бораца почела је 6. новембра. Поменути удар српске снаге нису биле у стању да издрже, па су под борбом отпочеле постепено повлачење. Српска команда је очекивала да ће успети зауставити повлачење код Ваљева, консолидовати своје снаге и одбранити град, али за војску без адекватне артиљеријске подршке тако нешто је било неизводљиво. Пад Ваљева који се догодио средином новембра дубоко је погодио српску команду, говори се да је и сам војвода Путник у том тренутку био присталица идеје да се затражи капитулација, што недвосмислено говори о дефетизму који је захватио део нашег Врховног штаба, али нажалост он се попут заразне болести све више ширио и међу српским војницима. У тим тренутцима српски борци пролазе кроз једну велику психолошку кризу која је последица умора после вишемесечне готово непрекидне крваве борбе и повлачења по блатњавим разрованим путевима које су уништиле јесење кише. Такви путеви су све више закрчени колонама избеглица које беже испред наступајуће непријатељске војске. Хладноћа је била све већа, а војници су и даље носили старе похабане униформе у којима су и започели рат. Били су непрекидно изложени канонадама непријатељских граната, са одсуством могућности добијања заштите од сопствене артиљерије, коај је била принуђена да штеди муницију. Све је то слика пораза која лоше утиче на морал сваког војника тако да је незадовољство међу њима било све веће, а дезетерство је толико узело маха да је команда формирала преке судове како би се зауставило осипање војске. Претња дезертерима више није била само смрт већ и казна коју би после рата сносила и породица онога који би својевољно напустио фронт.

После пада Ваљева српска војска се 16. новембра повукла на десну обалу Колубаре и Љига, како би се утврдила и искористила јесење поплаве река, као својеврсну природну заштиту од даљег надирања непријатеља. Тог датума почиње Колубарска битка, тачније њена прва фаза и то она дефанзивна. Поред очекивања српске војске за малим предахом после повлачења, до њега ипак није дошло. Аустроугари су наставили упорне нападе и постепено су потиснули српске јединице. Један од кључних догађаја ове битке је промена на челу Прве српске армије, тачније рањеног и болесног војводу Бојовића, заменио је помоћник начелника Штаба, генерал Живојин Мишић. Овај храбри, часни и изузетно способни војсковођа ће одиграти кључну улогу у предстојећим догађајима. Веома добро проценивши ситуацију и захваљујући одличном познавању карактера српског војника, он је схватио да је борцима неопходно обезбедити неколико дана предаха, ван домашаја непријатељске артиљерије, где ће уз добру храну и потребан одмор имати прилику да се бар делимично опораве и затим врате у борбу. У противном, у случају наставка повлачења уз непрекидну борбу, постојала је опасност да српске снаге буду постепено уништене. Осим тога, тај план је подразумевао повлачење српске војске западно од Горњег Милановца и напуштање Београда, што би скратило фронт за готово педесет километара и омогућило већу концетрацију српских снага. Поменути предлог није наишао на подршку других високих официра па и самог начелника Генералштаба Радомира Путника, који је Мишићев план окарактерисао као превише ризичан. Уз то, напуштање престонице без борбе, за војводу Путника и одређене војне и политичке кругове је било у потпуности неприхватљиво, тако да је готово два сата трајала телефонска расправа око даље стратегије између ова два велика и прослављена српска официра. У том тренутку, ситуација је била толико драматична да је чак и Влада на челу са Пашићем тражила увођење реда у војсци, што је суштински значило и саму смену Живојина Мишића. Одговор на овакав предлог Владе никада није стигао из Генералштаба, тако да је на крају, ипак прихваћен Мишићев предлог од којег он ни под цену смене није био спреман да одустане.

Реализација истог почела је 29. и 30. Новембра, када је издато наређење да се српски војници повуку двадесет до четрдесет километара од непријатељских линија. Овим маневром преморени ратници су добили неколико дана одмора ван домета непријатељске артиљерије што је имало изузетан психолошки значај, јер већ након два дана официри су јављали у штаб о томе како се чује песма српских војника и како морал поново јача. На руку је српској војсци ишло и прегруписавање аустроугарске војске, тачније пребацивање Пете армије под командом генерала Франка према Београду како би српска престоница била заузета, да би затим извршила продор Моравском долином, чиме би било постигнуто свеобухватно опкољавање српске војске и њено потпуно уништење. Захваљујући овом тактичком потезу Оскара Поћорека привремено је попустио жесток притисак аустроугарске војске и то је између осталог допринело томе да српска војска добије на времену за одмор. У међувремену решен је један од кључних проблема српске војске који се односи на артиљеријску муницију. Након бројних молби, успех је постигла српска дипломатија, грчка војска је послала гранате за српске топове уз обавезу Француске која је Србији продала двадесет хиљада граната да ће те гранате надокнадити грчкој војсци. Проблем је представљало и то што те гранате нису одговарале српским топовима тако да су морале бити хитно преправљене у фабрици у Крагујевцу, пре него што су коначно биле достављене на фронт. Такође, решен је још један од круцијалних проблема који се односио на недостатак официрског кадра, који је масовно изгинуо у претходним операцијама. У замену је пристигло хиљаду и триста каплара директно из војне школе у Скопљу. Ови младићи су представљали оно најбоље што је Србија имала, њену будућу интелектуалну елиту, синове из угледних српских породица који су са песмом на уснама, дан пошто су добили чинове каплара кренули у правцу Сувобора и Колубаре. Долазак ових младића је додатно подигао морал српских војника који су имали прилику да виде да нису само сељачки синови они који крваре за своју земљу, већ су ту, раме уз раме са њима синови оних који представљају водећи слој српског друштва, тј. студенти Београдског и других  универзитета широм Европе.

Коначно све је било спремно за другу, офанзивну, фазу Колубарске битке која ће отпочети 3. децембра, на исти дан када су аустроугарске трупе организовале војну параду у српској престоници окупираној у претходна 24 часа. Тада долази до спектакуларног обрта који је ову битку учинио светски познатом, а Живојина Мишића командантом чији се војни маневар и дан данас изучава на престижним светским војним академијама. Из константне дефанзиве српска Прва армија под командом Мишића, у седам сати изјутра тог 3. децембра кренула је у неочекивану противофанзиву. Истог дана, у 10 часова, из дефанзиве у офанзиву кренула је и Друга српска армија Степе Степановића, а за њом у 13 часова и Трећа армија Павла Јуришића Штурма. Захваљујући погодном терену за офанзивне акције, Прва армија забележила је велике успехе и убедљиво најбрже напредовала у односу на остале српске формације. Посебно треба истаћи храброст трећепозиваца који су зауставили аустроугарске снаге на Космају и спречили продор њихове Пете армије у залеђе главнине српских трупа, што је, да је успешно изведено могло пресудити ток битке у корист агресорске силе. Аустроугарске јединице, исцрпљене и изморене даноноћном борбом, пољуљаног морала, биле су у потпуности затечене овом српском офанзивом и принуђене на незадрживо повлачење. Сви апели генерала Поћорека да се заустави повлачење нису имали ефекта, јер су се аустроугарске дивизије под силином удара српских јединица распале, а војници разбежали. Нису успели да задрже нити један мостобран за неку будућу офанзиву, већ су иза себе порушили савске речне прелазе како би спречили потенцијално даље напредовање српски трупа на њихову територију. Овакав развој ситуације довео је до публиковања коминикеа српске команде од 15. децембра, у коме је званично саопштено да, осим бројних заробљеника на територији Србије више нема непријатељских војника. На тај начин је ова, за Србију, изузетно значајна битка победосно завршена, као и сама ратна 1914. година.

Колубарска битка је ушла у историју ратовања као јединствен пример да војска која се повлачи и која је пред коначним сломом постигне успешне реорганизационе напоре, изврши контраудар и однесе победу. Поред храбрости, пожртвовања и снаге српских војника којима припада највећа слава, наравно да морамо истаћи и српске официре посебно одлучног Живојина Мишића који је у тим кризним моментима преузео одговорност за судбину српске војске и државе на себе, а који је истовремено добро познавао карактер српског војника и умео да искористи његове особин. У прилог овој тврдњи стоји и чињеница да је као генијалан стратег и кључни креатор ове велике победе, генерал Мишић после Колубарске битке унапређен у чин војводе. Наравно, морамо поменути и то да су непријатељу нанети огромни губици. У Србији је остало више од 40 хиљада заробљених непријатељских војника, 323 официра, 142 топа, 70 митраљеза, 2 авиона и око четири хиљаде коња. Укупни губитци аустроугарске балканске војске те 1914. године износили су преко 270 хиљада војника и официра. Стратешки значај ове битке је био изузетно велики, али нажалост савезници су то препознали тек по завршетку рата. Прослављени француски генерал Луј Франше д’ Епере је говорио о томе „да су савезници огроман људски контигент и ратни материјал који је изгубљен у пропалој експедицији на Галипољу требали пребацити на Балкански фронт и искористити српске победе на Церу и Колубари, а пораженог непријатеља потпуно дотући и избацити из рата наредне 1915. године“. Према његовим речима „то би значајно скратило дужину рата и спасило милионе живота“. На жалост ова шанса је пропуштена, али то ни најмање не умањује значај ове велике победе, која је снажно одјекнула у читавом свету и која, свакако представља део националног сећања српског народа, јер као што су тада писале немачке новине: „Србија је још једном ускрсла из гроба Косова поља и из колубарског врела црпиће током читавог једног века горду храброст за највеће битке.“

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language