Господа Јакшићи у историјском памћењу и државотворној националној традицији

query_builder

ГОСПОДА ЈАКШИЋИ У ИСТОРИЈСКОМ ПАМЋЕЊУ И ДРЖАВОТВОРНОЈ НАЦИОНАЛНОЈ ТРАДИЦИЈИ

 

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

 

Слом средњовековне државе, њених институција, друштвене структуре и хијерархије, из свог повесног угла је пратила je и средњовековна племићка породица Јакшића, чији углед и способности њених мушких чланова су постали веома интересантни за угарски краљевски двор тих бурних преломних година. Историјске факте везане за нестанак Деспотовине и миграције племићког и старешинског слоја српског народа у Угарску, можемо потврдити и на прикладан начин анализирати посматрањем генеаолошке и друштвене историје ове породице. Изворна грађа и литература, додуше, не пружају много података о пореклу Јакшића, нити о члановима ове породице у време постојања или колапса Српске деспотовине, али поуздане вести о њиховом животу и значају који су имали за историју Угарске XV и XVI века и српског народа у њој, релативно су бројне и доступне. Знаменита породична историја Јакшића, као најближих сарадника угарских краљева, тзв. фамилијара (familiares), овим чином је доживела потпуно нови обрт што је свакако допринело да уз друге српске елитне породице попут Бранковића, Белмужевића, Бакића, Балентића и осталих, народна традиција и предање је уздигну на пиједестал славне прошлости Срба, која је попут „светионика на узбурканом мору“ пружала наду да „њихов брод“ националног идентитета, током векова борбе за опште избављење и срећу, „мирно уплови у луку спаса и опстанка“.[1]

Родоначелник породице Јакшић је био војвода Јакша Брешчић, службеник деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456), иначе заповедник српског војног одреда од 1500 коњаника који су 1453. године представљали помоћну турску оружану силу приликом опсаде Цариграда. Пре пада Деспотовине, Јакшићи су највероватније живели у Јагодини, али на почетку владавине енергичног угарског краља Матије Корвина (1458-1490), око 1464. године, браћа Стефан и Дмитар Јакшић, вероватно синови војводе Јакше, преселили су се из Турске у Угарску и населили на територији северно од реке Мориш. Ускоро, браћа Јакшић су од краља Матије у посед добили град Нађлак са властелинством, а током наредних деценија, за заслуге учињене круни, породица Јакшић је богато награђивана бројним властелинствима, градовима и насељима. Стефан и Дмитар Јакшић су учествовали у свим важнијим походима и ратовима краља Матије и то не само у оним који су вођени у циљу одбране јужних угарских граница од турске опасности, већ и у ратовима против римско-немачког цара Фридриха III, околних хришћанских земаља, и других. Чланови прве и делимично друге генерације породице, а посебно Дмитар Јакшић и његов син Дмитар, били су врло одани и пожртвовани јунаци, због чега су их угарски владари веома уважавали и времениом подизали њихов друштвени статус све до класичног положаја мађарских племића са титулом egregius, док се у српским исправама и другим документима њихова титула означавала српским термином – војвода.

            Стефан је након краће болести преминуо 1489. године, а Дмитар је подлегао ранама задобијеним три године раније приликом обављања поверљиве дипломатске мисије у име краља Матије на султановом двору у Цариграду. Браћа Јакшић су имала бројне потомке. Старији брат, Стефан је имао три ћерке (Ану, Јелену и Ирину) и три сина (Дмитра, Стефана и Марка), док је Дмитар имао четири сина (Јована, Дмитра, Петра и Ђорђа). Стефанов син, Марко и Дмитров, Петар Јакшић, били су најистакнутији мушки представници ове породице после 1507. године, а око 1543. године, изумрла је мушка генеаолошка линија породице Јакшић. Ћерке Стефана Јакшића старијег, биле су удате за угледне великаше из разних династија. Између осталих, Ана је била мајка Јелене Лавовић која је била удата за Василија Ивановича и у том браку је родила будућег руског цара Ивана IV Грозног. Јелена је била удата за српске деспоте: Јована Бранковића и Иваниша Бериславића од Грабарја. Њен син из брака са Иванишем Бериславићем, Стефан Бериславић, такође је носио деспотско достојанство. Посебан моменат породичне историје представља и чињеница да су се припадници „Стефанове гране“ издвојили из реда обичних племића и временом добили статус угарских магната, тзв. officiales banderiati „који са својим људима, под својом заставом, војују са краљем угарским“.[2] Најбољи пример интегрисања Јакшића у угарски племићки „сталеж“ пружа статус Стефана Јакшића II који се 1498. године помиње међу светском бандеријалном господом.[3] Други аспект детерминисања нове културолошке афирмације у менталном склопу Јакшића, представља животну судбину и историјску улогу женских потомака Стефана старијег. Удајом његових ћерки и унука за угледне српске, мађарске, хрватске, руске … племиће – магнате и династе, успостављене су родбинске везе које су снажно утицале на, пре свега јачање значаја породице, али још више на „слабљење“ хомогености српског-етничког и православног-конфесионалног одређења Јакшића. Велика кнегиња Јелена Глинска, унука Стефана I, њена мајка кнегиња Ана, а посебно деспотица Јелена, удајом за магнате и династе несрпског порекла, омогућиле су социо-етничке промене по питању карактерног устројства породице Јакшић. То не значи да су оне губиле везу са „очевом кућом“ – напротив, али су ти односи по правилу добијали нови смисао и форму. Ако узмемо за пример бракове Јелене Јакшић, видећемо колико су утицаји верско-етничке традиције и породичног наслеђа, остварили ефекат на детерминисање карактера њене личности. Присетимо се како је код ње, као удовици деспота Јована из тако угледне српске владарске породице Бранковића, преудаја за новог српског деспота, али католичке вероисповести, Иваниша Бериславића изазвала готово праву „психолошку драму“, а свакако веома уочљиво неспокојство. Управо тај догађај „баца много светлости“ на карактер потомака браће Јакшић.[4].

Вековима пре него што је историографија у предмет своје научне делатности укључила и радове о историјату чувене племићке породице Јакшића, народна традиција српског етноса je и те како посветила пажњу истинским јунацима српске и угарске историје у времену великих турбулентних промена и прелаза с краја XV и у првој половини XVI века. Основу каснијих историјских и историографских истраживања, као и њихових резултата, чиниле су релативно скромне збирке сачуваних докумената и грађе о прошлости породице Јакшић, брижљиво прикупљане у ризницама српских православних манастира који су представљали последње бастионе одбране и неговања енормно богатог наслеђа српске културе, како у материјалном, тако и у духовном погледу. Наравно, поменута грађа је чувана и у архивима најчувенијих европских дворова и престоница, а бројни ратови и различити видови, пре свега политичке нестабилности и друштвених потреса су у великој мери допринели да знатан део дате чуване грађе и наслеђа о овој властеоској и предводитељској породици српског света, у разним епохама, доживи прилично тешку судбину и неславан крај. Није потребно да посебно наглашавамо колико је то отежало рад одређеном (истина малом) броју историчара и истраживача у XIX и XX веку који су посвећивали пажњу научно-истраживачком раду, тумачењу, односно реконструкцији богате и занимљиве историје припадника ове породице и њихових међусобних односа, као и односа према друштвеним околностима и околини на коју се односи и наша тема. Дакле, историјски подаци и чињенице, односно историјска истина о поменутим питањима и проблемима везаним за исте је током векова у великој мери постајала и остајала недоступна за шире народне кругове српске јавности, а истовремено и страховито пропадала и била уништавана. Међутим, од потпуног заборава Јакшиће је „сачувала“, управо та српска јавност, тј. обичан пук преко сопствене народне традиције коју је градио под тешким бременом егзистенцијалне угрожености, узрокованим вековним јармом туђинских сила и интереса, а опстајући попут „усамљене хридине на узбурканом мору пред налетима подивљалих таласа који руше све пред собом“. Једна целовита студија о породици српске властеле која је након уништења њене средњовековне државе нову афирмацију и тзв. златно доба доживела на просторима суседне државе и не увек гостољубиве средине, мора у предмет свога интересовања и анализе да укључи и поменути аспект утицаја народне традиције и културе на реафирмацију њеног значаја у XIX и XX веку, а што је било уско повезано са свеукупним препородом и општом експанзијом националне мисли српског народа.[5]

Путем народног предања, препричавањем или певањем, српски свет је годинама, деценијама и столећима, методом усменог преношења, у ствари едуковао различите нараштаје становништва о славној и често трагичној прошлости свога народа, односно „причао је историју“. На описани начин је настала, а потом и очувана српска усмена књижевност од XVI до XIX века. Теорије књижевности и касније научне расправе у XX веку су пуну пажњу посветили појединим циклусима српске јуначке епске песме, али већим делом оним који су у предметно-садржајном смислу говорили о личностима, догађајима и процесима везаним за средњовековни период и мотиве српске историје коју литерарна јавност и наука терминолошки означавају као „Косовски“ и „Преткосовски циклус“. Посматрано са критичко-телеолошке стране, постоји оправданост за поменути однос науке и интелектуалне елите према појединим „слојевима“ уметничке књижевности, тј. певачке усмене традиције код Срба. Једноставно, у периоду и процесу свеукупне борбе национа за обнову и реафирмацију свог положаја у односу на друге народе и земље, било је од есенцијалне важности показати да је „тај народ некада постојао и био уважаван и моћан“. Мотиви и каснија митологизација „косовске жртве“ и путем исте „мојсијевско избављење“ српског народа, били су довољан, али и доминантан разлог зашто се научна  јавност при анализи историје књижевности фокусирала према овим семантичким сегментима епског стваралаштва. Сличне вредности и интерпретације се могу инпутирати „немањићкој епохи преткосовског циклуса“, дакле временском оквиру када је средњовековна српска држава настајала и постојала. Наравно, критика епског стваралаштва о периоду и процесима после пропасти средњовековне Деспотовине је, дакако, постизала одређене резултате, али је перманентно избегавала да се позабави историјском симболиком и идејном компонентом појединих уметничких и митолошких представа у песмама „Покосовског циклуса“.[6]

Ако се сложимо да је подјармљени српски свет памћење о славној прошлости чувао путем епског стваралаштва, онда није случајност што је тематика покосовског циклуса дубоко везана за судбине разних елитних породица из времена после пада српских држава под отоманску власт и живота истих на просторима суседних земаља, каква је била и Угарска, а где је живела и породица Јакшић. Међутим, ако држава у времену када су ове породице живеле и деловале није постојала, зашто је епско стваралаштво, уопште њима и посветило пажњу? Нису случајно настајале песме, легенде и предања о поменутим породицама Бранковића, Црнојевића, па и о Јакшићима. Људи су добро знали и путем предања памтили ко су били господа Јакшићи, деспотске породице и друге заједнице и појединци првачког слоја српског друштва у Угарској. Личности и породице из датог периода су биле и те како потребне „огољеном друштву“, односно друштву које је остало без свог предводитељског сталежа, а само са Црквом, специфичног статуса и значаја у другој половини XVI, али и у XVII и XVIII веку, као један мотивациони покретач свих тежњи и потреба колективитета са јасним сазнањем да је и поред пропасти средњовековних држава на простору друге земље, каква је била Угарска, наслеђе државности наставило да живи. Поменута мисао је као вековни завет остала дубоко усађена у свест или боље да кажемо подсвест српског друштва, а како нико поуздано није имао прилике да о историји истог пружи ближа сазнања, прошлост је преточена у легенду, а легенда је временом митологизована. Дакле, усмено епско песништво у коме се јављају и песме о Јакшићима је настало на историјским чињеничним основама које су врло често остајале прилично скривене „под слојевима“ елемената песничког стваралаштва, уметничке слободе и интерпретација и трансформација разних аутора и самог пука. Записи српских јуначких песама захватају временско раздобље дуже од три стотине година, од половине XVI, па све до друге половине XIX века и историјска збивања која тежиште историјског живота једног народа или конкретно породице Јакшић, померају из једног његовог подручја у неко друго[7], могу да имају за последицу сеобу сага и песама, при чему може доћи до одређених преобликовања и преиначења. Када су тачно настале песме о Јакшићима, данас је немогуће прецизно утврдити, али можемо констатовати да на основу садржаја песама о деспоту Вуку Гргуревићу, Марку Краљевићу или браћи Јакшић с нпр. почетка XIX века, никако не можемо закључити шта се о њима певало у XVI веку. С друге стране језичка форма је доживела извесне модификације, али када је у питању метар, претпоставка је да су песме певане у десетерачком стиху.[8]

Према класификацији Валтазара Богишића, Фрање Миклошича и Асмуса Серенсена, песме о Јакшићима сврставају се у круг песама које имају групни назив „Циклус песама из унутрашње Србије“.[9] Наведена класификација је утолико занимљивија уколико узмемо у обзир да су песме о деспотској породици Бранковић који су и у епској књижевности представљени као рођаци или „побратими“ Јакшића сврстани у тзв. „Угро-српски круг песама“, с обзиром да су песнички мотиви у њима тесно везани за Срем и угарску земљу. Међутим, то није случај са Јакшићима, иако су Стефан и Дмитар старији, као и њихови потомци живели у Угарској, што је у историјском смислу несумњиво. Серенсен пружа објашњење да је поменута класификација ову поделу направила на основу тога што, иако су Јакшићи историјски потврђене личности, песме посвећене њима су „лишене историјског карактера“, односно животи и догађаји у њима се крећу у делокругу приватности породичних заједница.[10] Од заборава и нестанка је сачувано и записано неколико епских народних песама о Јакшићима. Наравно, на првом месту је потребно да наведемо, а потом да се критички осврнемо на чувену песму „Дијоба Јакшића“. Поред ње, ту су и следеће песме: „Јакшићи кушају љубе“, „Јакшићима двори похарани“, „Женидба Јакшића Митра“, „Женидба Теодора Јакшића“, „Ропство и женидба Јакшића Шћепана“, „Два Јакшића и сестра им Јела“, „Боловање Јакшића Јована“ и „Јакшић Стеван и љуба му Видосава“. Већ према називима песама, чији аутори су поједини певачи или записивачи у каснијем добу, можемо да уочимо да тематика у јуначком песништву о Јакшићима не излази из познатих оквира у којима су се кретале епске песме о другим српским првачким, односно елитним породицама из датог времена. Сама имена главних ликова и носилаца радње у песмама о Јашићима, а пре свега у најчувенијој од њих, „Дијоби Јакшића“, откривају одређене оквирне структуралне елементе јуначког епског певања код Срба. Поменуте структуралне елементе можемо означити као својеврсну кристализациону тачку око које су се груписали мотиви легенди и песама који потичу из других извора. Ради се, по правилу, о поремећају до тада непомућене братске љубави и слоге, понекад због љубоморе или похлепе, некад услед свађе између жена или клевета од стране неке љубоморне или похлепне жене. Свим варијацијама мотива заједничко је то да се поремећени однос или поново успоставља или се почињено недело на одређени начин окајава. Сам по себи намеће се закључак да таква грађа која се креће око најjедноставнијих елемената људског живљења може да има своје извориште, али и исходиште у сасвим уобичајеним људским односима и приликама. Није, дакле, потребан неки посебан подстицај из делокруга живота историјски значајних личности да би настале такве песме. Са друге стране, опет се не може порећи основаност запажања да народно песништво путем таквих мотива је описивало личности о којима су се већ певале песме и преносиле приче.[11]

Српска књижевна критика, као и научни кругови шире провенијенције током деценија, па и векова анализе српске народне епске поезије једнако су приметили да је у првој половини XVI века, али и знатно касније „у народу више певано“, тј. настајало више песама о породици Јакшић и њеним члановима, него о деспотској породици Бранковића, иако је евидентна чињеница да су „сремски Бранковићи“ имали далеко већи утицај и улог у српској историји од свих осталих елитних породица српског народа XV и XVI века, па и од Јакшића. Улог породице Бранковић о коме је овде реч, хронолошки је сезао у период и пре појаве Јакшића на политичку и опште-друштвену сцену, како Деспотовине до 1459. године, тако и Угарске краља Матије Корвина и каснијих владара. Због тога, критика историје српске књижевности оправдано поставља питање како је било могуће да славна прошлост деспотске породице и потомака Ђурђа Смедеревца у српској народној епици буде мање заступљена од, у нашем случају, песама које приказују Јакшиће и њихове породичне односе. По мишљењу аутора постоје два аспекта са којих можемо да посматрамо ову проблематику и самим тим њена два решења. Први аспект се односи на посматрање епске поезије из књижевно-критичког угла, а други из научно-историјског. Већ у XV, а посебно у наредном XVI веку, широки слојеви српског етноса покушавајући да сагледају узроке пропасти њиховог дотадашњег света и исказујући своје мишљење путем усменог предања и јуначке песме, веома брзо су за „сва зла која су их снашла“ окривили и оклеветали Бранковиће, тачније оца деспота Ђурђа Смедеревца – Вука Бранковића, зета већ тада легендарног кнеза Лазара Хребељановића. „Косовску трагедију“ из 1389. године, када су „Срби изгубили Царство“, од најважнијих велможа, преживео је једино Вук, што је српском пуку био довољан разлог да га окриви и за сво потоње страдање. Књижевно-уметнички мотиви у српској епској поезији јасно указују на потребу српског света да из свог повесног угла персонализују чињенице, околности, узроке и последице незавидног стања у коме се нашао од друге половине XV века. Доказе за поменуту тврдњу можемо да пронађемо у чињеници да се у јуначким песмама за личности чланова куће Бранковића редовно везују традиционални епски мотиви издаје и преваре, како у њиховим приватним брачно-родбинским релацијама, тако и у сфери односа ове племићке породице према опште-друштвеним и државним питањима. Бранковићи су оклеветани као тирани и слабе личности, лакоме према свим људским пороцима и „гресима“ и над којима заправо владају њихове супруге, обично пакосне и горде, једном речју злобне жене („проклета Јерина“). У епским песмама и народном предању, насупрот Вука установљен је лик мученика и јунака „из народа“, попут војводе Милоша Обилића или Марка Краљевића чија дела су постала својеврсни пандани „Вуковом путу издаје и невере“. Дакле, мотиви јунаштва и издаје су постали основне и средишње теме уздизања менталне свести о потреби избављења и етничког окупљања српског народа, насталог у оквирима мита о косовском поразу и победи. Вук Бранковић и његова улога у косовској бици и дешавањима пре и после ње су заправо базичне тачке националне митологије засноване на и данас актуелној „косовској судбини“ и историји српског народа.[12]

До сада наведено је и те како утицало на анонимне и познате креаторе српске епике да током векова условно речено „избегавају“ песме са тематиком из периода живота и владавине деспотске породице Бранковић, па је њихов број знатно мањи у односу на друге песме. Хронолошки посматрано, Јакшићи су свој утицај на токове историје остварили готово век касније, а када се појављују песме о овој породици у првој половини XVI века, мит о издаји Вука Бранковића је већ био знатно устаљен и опште прихваћен.[13] Вероватно је то и разлог због чега „народни певачи“ за основну тематику и историјску „базу“ епских песама радије узимају детаље и црте из живота чланова куће Јакшића и њихових међусобних односа него породице Бранковић. Самим тим и број песама о Бранковићима је у историји српске књижевности остао мањи у односу на број песама о славној прошлости породице Јакшић. Међутим, мотив издаје посматран са књижевно-критичког аспекта није био једини услов који је утицао на број песама о Бранковићима, јер се одређене негативне тенденције могу приметити и у песмама о Јакшићима, мада оне никада нису фокусиране око идеје о издаји државних интереса и крајње малициозном односу према дужностима друштвено-политичке елите да и својим животима пожртвовано бране слободу и част земље и народа. Мотиви негативне улоге жене, породичне задевице и расколи, свакако јесу централна тема у песмама о Јакшићима, али потпуно идентичне карактеристике српске епске поезије можемо да уочимо и у песмама о породици Бранковић. Поред књижевно-критичког аспекта анализе међусобног односа песама о Јакшићима и Бранковићима, раније смо навели да се дата проблематика може посматрати и са аспекта научно-историјских поставки. Не ради се само о пукој случајности да песме о Јакшићима настају у деценијама када се ова породица у приличној мери идентификовала са осталим породицама угарске властеле, па и са онима мађарског етничког порекла, дакле у времену друге и треће генерације потомака браће Јакшић. Критично време на које се односи и настанак поменутих песама, иако је представљало једно бурно опште-политичко раздобље, са пресудним догађајима и ломовима, ипак је био и период постепене натурализације српског становништва досељеног на просторе Угарског краљевства које више „није гајило илузије“ да ће се једном вратити на „своја огњишта“ и у стару постојбину. Сасвим је могуће да је поменута чињеница била довољан разлог да колективна свест Срба, управо у том периоду, „добије довољно простора и времена“ да у даљинама своје прошлости потражи узроке пропасти и услове за опстанак и избављење. Уосталом, то су и били основни мотивациони покретачи креативне делатности народа који се напокон усталио на једном простору и почео да ствара своју историјско-митску прошлост, казујући је путем предања и епске песме. Историјска дистанца у односу на време Косовске битке, улоге Вука Бранковића, владавине његових потомака, ипак је била неумољива. Наиме, у прве две деценије XVI века изумрли су и последњи мушки представници лозе Бранковића, а женски потомци су одрастали и едуковали се у заједницама других племићких породица, попут Бериславића или самих Јакшића. У памћењу народа сва велика дела ове породице су лагано почела да бледе, а колективна свест је наставила да памти и сходно ранијим потребама интерпретира мит и то мит о издаји, невери, што је својеврсно правило у процесима психолошких памћења и заборављања људског ума, а поготово колективне свести. Једноставно речено, људима су Јакшићи били „ближи“ и „стварни“ судионици и савременици свих збивања, па су и личности чланова породице постали главни ликови и јунаци српске епске поезије за које књижевност мотиве издаје и кривице није могла никако да „веже“.[14]

„Господе Јакшића“ нема већ пола миленијума, а о њима још увек говоре епске јуначке песме у којима хипербола, као важан сегмент стилске конфигурације српске традиционалне поезије у прози, ипак има само декоративну функцију, а никако суштинску улогу. Поставља се питање како је то могуће, односно зашто једна од основних стилских фигура епске народне песме само делимично мистификује улогу и историјско место ове племићке породице према којој је историјска дистанца тако упадљива, а фактографски докази неумољиво недоступнији? Одговор, наравно, није једноставан, али покушаћемо да пружимо што концизније објашњење. Уколико заобиђемо стилско-фигуративни елемент народне епске песме, историјска „истина” о славној прошлости породице Јакшић сачувана на један метафоричан начин кроз епску поезију је ипак фактографски и историографски проверљива. Поменута анализа довољно указује на чињеницу да је српски народ у свести свог колективитета, током векова туђинске власти, сачувао историјску успомену на Јакшиће. Међутим, тај процес колективног памћења никако се није одвијао случајно, због чега и није имао ефемерни карактер. На почетку излагања говорили смо о елементима који су допринели процесима очувања етничке и православно-конфесионалне структуре српског живља на просторима којима су управљале туђинске силе и државе, попут Отоманске империје или Хабзбуршке монархије. Тада смо изнели сугестију да историографија и укупна историјска наука нису посветиле довољно пажње проучавању појаве својеврсног социо-историјског феномена који је обликовао улогу и судбину угледних српских породица и појединаца, а које смо на овом месту, користећи досадашње резултате студиозних анализа, терминолошки детерминисали као „првачки слој” српског народа. Иако су Јакшићи припадали племићком слоју угарског друштва, чији „корени” тог статуса потичу још из времена постојања средњовековне Српске деспотовине, њихова укупна делатност и улога, као и разноврсне везе са појединцима и породицама тзв. „првачког слоја” српског народа у Угарској, утицале су на одређивање положаја ове породице у смислу њеног идентификовања са другим српским породицама једнаког или сличног статуса.

 

[1] Историографија (посебно у првој половини XX века) и генерално историјска наука, Јакшићима су посветиле извесну пажњу, али до данас многа питања и недоумице из породичне историје су остала неразјашњена. Такође, изворна грађа која би омогућила широј јавности бољи увид у све аспекте повеснице породице Јакшић и даље је у великој мери недоступна, пре свега српским истраживачима. Међутим, постоји неколико дела објављене изворне грађе и литературе које су важне за разумевање дате проблематике. Навешћемо нека од њих: Blazovich L.,-Galantai E. Ludovicus Tubero, Kortörténeti Feljegyzések, Magyarorszag, Kristó Gy., Szegedi Középkortöréneti Könyvtár, 4, Szeged, 1994; Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900; Lendvai Miklós, Temes vármegye nemes családai, I. Kötet, Budapest, 1896; Vilmos Fraknói , Tomori Pál kiadatlan levelei, Történelmi Tár, Budapest, 1882; Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско – српска државна штампарија, Београд, VI/1901; Јован Радонић, Прилози за историју браће Јакшића, Споменик Српске краљевске академије, 59, Београд, 1923 и друга. Посебно је интересантна чињеница да готово ни један аутор или наведено дело не разматра питање везе између улоге, значаја и делатности српских елитних породица „недеспотског“ положаја (у овом случају Јакшића) на простору Угарске после пада Српске деспотовине и традиције државности српског етноса.

[2] Јован Радонић, Прилози за историју браће Јакшића, Споменик Српске краљевске академије, 59, Београд, 1923, стр. 64

[3] Исто, стр. 64. Потребно је нагласити да је секретар краља Владислава II Јагелонца, Стефан Вербеци (Werböczi István), неколико година после одлуке сабора из 1505. о забрани могућности да за краља Угарске буде биран странац, у свом законском зборнику Corpus iuris Hungarici, названом Трипартитом 1517. године, на основу начела „Una eademque nobilitas“ („Једно те исто племство“), правно изједначио цео племићки слој Мађарске. Упореди и Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 177 – 178.

[4] Једно приватно писмо, писано у Будиму 30. маја 1504. године потврђује да је деспотица пружила снажан и необичан отпор приликом склапања брака с новим српским деспотом, католичке вероисповести, јер поред осталих обавештења, из њега сазнајемо како је супруга покојног деспота, млада деспотица, изгубила свест док су је краљ, краљица, барони и прелати чекали у великој сали двора у Будиму, где је било предвиђено да се одржи свадбена свечаност. У писму се даље истиче да је „три дана и три ноћи провела у краљичиним одајама, а затим је поново пала кад је требало да се уда“. О понашању деспотице Јелене, приликом свадбених свечаности у Будиму 1504. године, види: Marino Sanuto, Világkrónikája (II), Tőrténelmi Tár, 1877, 125.

[5] Васа Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Просвета, Београд, 1958, стр. 23 – 49.

[6] Милорад Радевић, Миодраг Матицки, Народне песме у српској периодици до 1864, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад, Београд, 2007, стр. 7 – 64.

[7] Када је у питању српско друштво, а самим тим и Јакшићи, поменуто померање је у толикој мери било присутно, као готово ни код једног другог народа, будући да су разни његови делови током времена припадали различитим државама и великом спектру културних кругова. Можемо да се присетимо само чињенице да је постојбина Јакшића била у Српској деспотовини XV века, да су браћа Јакшић првобитно живели у Османлијском царству, након пада Србије 1459. године, а касније у Поморишју, односно Угарској, па ће нам претходно изнета реченица бити много јаснија, види: Асмус Серенсен, Прилог историји развоја српског јуначког песништва, Студије о Србима, превео са немачког језика Томислав Бекић, Завод за уџбенике и наставна средства, Вукова задужбина, Матица српска, Београд, Нови Сад, 1999, стр. 16.

[8] Асмус Серенсен, Прилог историји развоја српског јуначког песништва, Студије о Србима, превео са немачког језика Томислав Бекић, Завод за уџбенике и наставна средства, Вукова задужбина, Матица српска, Београд, Нови Сад, 1999, стр. 8 – 9.

[9] Исто, стр. 54. Упореди и Зоја Карановић, Народне песме у Матици, Матица српска, Институт за књижевност и језик, Нови Сад, Београд, 1999, стр. 75 – 84.

[10] Према мишљењу аутора, Серенсен у великој мери греши када каже да су песме о Јакшићима „лишене историјског карактера“. Поменути карактер је само приказан у другачијој форми, а већ сада можемо да кажемо да је историјски оквир и књижевно-уметнички мотив дешавања у песмама о Јакшићима присутан и представљен као просторна и условно речено временска подлога дескрипције односа између водећих актаната, што је, заиста репрезент аспекта унутрашње конструкције овог конкретног песништва, о коме говори Асмус Серенсен, види: Љубинко Милосављевић, Колективно памћење незаборава, Морална схватања у српским народним пјесмама, Просвета, Ниш, 1991, стр. 110 – 111. Упореди и Асмус Серенсен, Прилог историји развоја српског јуначког песништва, Студије о Србима, превео са немачког језика Томислав Бекић, Завод за уџбенике и наставна средства, Вукова задужбина, Матица српска, Београд, Нови Сад, 1999, стр. 54 – 55.

[11] Асмус Серенсен, нав. дело, стр. 55.

[12] Момчило Спремић, Ђурађ Бранковић 1427 – 1456, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, стр. 26 – 28.

[13] Исто, стр. 26 – 28. Момчило Спремић наводи да је и сам Ђурађ Бранковић нерадо указивао на своје породично порекло, а као пример за своју хипотезу помиње повељу деспота Ђурђа издану Дубровнику 1428. године у којој је српски деспот избегао да помене име свог оца Вука Бранковића, као једног од владара и српских велможа који су издавали повеље и повластице Дубровчанима. Иако је деспот у повељи заиста набрајао имена својих претходника („…у прве господе српске и у господина Светаго кнеза Лазара и у светопочивше госпође кир Ефросине и у светопочившега господина и родитеља ми деспота Стефана…“) и том приликом није навео и име свог оца, потпуно је произвољна и научно неутемељена тврдња да је деспот Ђурађ желео да и на поменути начин направи отклон од свог породичног порекла. Наиме, у исправи из 1445. године, поново издатој Дубровнику, у коме му је потврдио раније предвиђене обавезе Деспотовине, Ђурађ Смедеревац наводи и име Вука Бранковића, што само потврђује да историјској науци нису познати разлози због чега то исто није учинио и 1428. године.

[14] Не смемо да заборавимо да Јакшићи на историјску сцену наступају неколико година након пропасти средњовековне деспотовине Бранковића, а период када настају песме о њима почиње у периоду умирања последњих чланова чувене породице српских деспота.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language