Глобализам и национална држава

query_builder
Глобализам и национална држава

Аутор: Милорад Вукашиновић, публициста

 

Анализа кључних тенденција у светској економији и политици, последњих деценија указује на појаву нових транстериторијалних чинилаца, који су непосредна последица процеса глобализације. Њихово суштинско обележје је да делују изван легалних токова и да имају огроман утицај на доносиоце кључних економских и политичких одлука у националним државама. Та околност веома усложњава анализе и предвиђања будућности.

Један број аутора уочио је њихову улогу још шездесетих година 20. века. То је време фантастичног развоја науке и технологије које је породило нову парадигму епохе – глобализацију. Са чисто теоријског становишта, глобализација представља нови вид интернационализма који се у односу на стари интернационализам разликује у односу према држави. За разлику од традиционално схваћеног међународног поретка, у чијем средишту је држава, према новој епохалној парадигми, најсложенија светска питања (безбедносна, економска, социјална, еколошка) треба решавати на нов начин у оквиру једног „глобалног менаџмента“ који би чинили представници најмоћнијих светских корпорација.

Амерички председник Кенеди наложио је, баш у то време, Институту за анализу одбране да размотри могућност реформе УН и њеног прерастања у светску владу. После трогодишњег истраживања закључено је да је тадашњи свет далеко од светске владе, али је у тајном извештају (Меморандум број 7, аутора Линколна Блумфилда) наведена препорука о скраћеном путу за њено успостављање кроз „изазивање тешких криза и ратова“ и „серију изненадних и трауматичних шокантних догађаја“. Убиство председника Кенедија у Даласу свакако је био догађај те врсте. Почетком седамдесетих година формирана је Трилатерална комисија, организација изразито мондијалистичке оријентације, која је као стратешки циљ зацртала успостављање „новог светског поретка и светске владе“. Ставови стратега Трилатерале били су на фону концепта о „десуверенизацији светског поретка“. Ова идеја даље се развијала у два правца. Један број теоретичара заступао је радикално етатистички приступ сматрајући да светска влада треба да има све прерогативе влада националних држава, док се други део залагао за систем „светског федерализма“ у оквиру којег би националне државе најзначајније надлежности „добровољно“ пренеле на један супранационални ауторитет (попут данашње Европске комисије).

Тежња за стварањем светске владе проистекла је и из противречних процеса у самим САД. Последице рата у Вијетнаму, ерозија механизама социјалне државе, масован бунт младих, појава контракултуре, захтевали су другачији приступ у решавању ових проблема. У елитистичким круговима Америке „држава благостања“ проглашена је за скуп експеримент. Уместо тога понуђен је модел „деинституционализације“ социјалне политике, тј. пренос типично државних надлежности на недржавне актере (корпорације које оснивају своје пензионе фондове) уз давање знатних пореских олакшица. У доба председника Регана догодио се и процес приватизације војно-индустријског комплекса, што је из основа променило амерички приступ ратовима последњих деценија.

Подилажење интересима глобалистичке елите, тренд је који се, од деведесетих година до данас, све агресивније намеће и европским државама. У последње време на делу је покушај радикалне измене европског правног поретка. Реч је о преговорима о Трансатлантском трговинско-инвестиционом парнерству између САД и ЕУ којим се суштински легализује диктатура капитала и транснационалне корпорације стављају у ексклузивну позицију у односу на правне системе европских држава. Атмосфера која је овим поводом створена с обе стране Атлантика говори о великом међусобном неповерењу. У кампањи за америчке председничке изборе Доналд Трамп је оштро критиковао овакве споразуме као штетне по виталне америчке националне интересе. То је доказ да се и у најутицајнијој држави света, под дејством свеопште кризе, обнавља већ помало заборављени политички архетип о „Америци као првој жртви новог светског поретка“. Уосталом, после догађаја од 11. септембра, Самјуел Хантингтон није случајно изјавио „како присуствујемо разарању још једне идеолошке утопије“, мислећи на идеологију глобализма.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language