ГЕОРГИЈЕ БРАНКОВИЋ, ПАТРИЈАРХ И ЗАБОРАВЉЕНИ ДОБРОТВОР

query_builder

ГЕОРГИЈЕ БРАНКОВИЋ, ПАТРИЈАРХ И ЗАБОРАВЉЕНИ ДОБРОТВОР

Аутор: Јованка Симић, новинар

 

Предуга је ниска наше неславне заборавности на коју смо „нанизали“ многе угледне претке, а међу њима у самом врху је и  Георгије Бранковић (1830-1907), патријарх српски и један  од највећих добротвора које је српски народ имао.

     “Српска повесница свакојако ће забележити крупним словима да смо живели у кобном добу, па нека уз то забележи светлим словима да смо томе добу били дорасли“ – записао је патријарх Бранковић  уочи своје смрти пре тачно 110 година.

    За свог 77-годишњег овоземаљског живота, био је  епископ темишварски од 1882. до 1890. године, а затим архиепископ  карловачки и патријарх српски од 1890. до 1907. године. У његовом богатом животопису забележено је да је био и први тајни саветник аустроугарског цара Франца Јозефа Првог, витез Великог крста Леополдовог реда, носилац царског ордена Гвоздене круне првог степена, те српских Ордена Белог орла и Светог Саве првог степена као и кнежевског црногорског Даниловог ордена првог степена. Био је и члан угарског Горњег дома и хрватског Земаљског сабора,  управитељ сомборске Препарандије, почасни грађанин Сомбора и Карловаца.

    Оснивао је школске фондове, где год је стизао. Подигао је здање Препарандије, најстарије словенске школе за учитеље у Сомбору, а 1891. године основао лист „Српски Сион“. У време његове патријаршијске службе обновљена је већина од некадашњих четрдесетак фрушкогорских манастира. У то време настала су готово сва монументална здања која и данас красе Сремске Карловце – Двор епархије, Богословија, Стефанеум… Када бисмо неким чудом, на тренутак, уклонили здања која су изграђена доброчинством патријарха Бранковића у Карловцима, ову  варош било би немогуће препознати. Толико је Бранковић утицао на физички и духовни раст Сремских Карловаца.

   Георгије (Ђорђе) Бранковић рођен је у бачком селу Кулпин. Отац Тимотеј био је  месни парох, а мајка Јелисавета, пореклом из угледне сомборске фамилије Бикаров. Како му се отац по службеној дужности често селио из места у место, тако је и Ђорђе често мењао школе. Школовао се  у Сенти, Старом Врбасу, Баји…

   У револуционарној 1848. години напушта школовање те постаје сенћански варошки подбележник. То траје до 1852. године, када је решио да упише богословску школу у Карловцима. Интелигенцијом и марљивошћу уврстио се у ред најбољих ученика, завршивши са одличним успехом ову школу у јулу 1855. године. Недуго после тога зађаконио га је тадашњи епископ бачки Платон Атанацковић.

   Ђорђе је тако постао ђакон на првој архијерејској служби у обновљеној катедралној цркви новосадској. Само недељу дана касније, са Сенћанком Јеленом Тешић ступио је пред олтар и примио Божју благодат оличену у једној од седам светих тајни, у браку. Затим га је епископ Платон примио у конзисторијалну писарницу, а о Божићу 1856. године и запопио и доделио већ остарелом и онемоћалом оцу Тимотеју за капелана. Три године доцније, епископ је Георгија произвео у чин пароха и протопрезвитера сомборског.

  Захваљујући ревности младог проте, у Сомбору се, више него у било ком другом српском месту на просторима Аустроугарске, славило име Господње. У цркви је задржао добар ред, наслеђен од проте Василија Ковачића: сваки дан држао је цело правило, укључујући и литургију. При богослужењу увео је и лепо појање, нарочито у недељне и празничне дане. Проповеди су му биле мудре и поучне. При том, није се ограничавао само на духовна питања, показивао је интересовање и за друге сфере друштвеног живота и јавног рада, те није било изненађујуће што га је „Земаљски школски савет“ у Темишвару 1862. године наименовао за управитеља Српске учитељске школе у Сомбору. Тиме је отпочео најплоднији период сарадње између Српске православне цркве и Препарандије у Сомбору.

   У овој вароши, у којој је службовао до 1879. године, Георгије Бранковић почео је да плете венац својих доброчинстава. Из тог периода остало је забележено да је на ползу народа дао више него, заједно, сви поглавари Карловачке митрополије после Стефана Стратимировића.

    На Бранковићев наговор, епископ бачки Платон Атанацковић основао је задужбину Платонеум. Бранковић је марљиво прикупљао сва дуговања која су учињена овој институцији, па су у једном моменту њена новчана средства достигла суму од 22.000 форинти, што је било довољно да се стипендира петнаест сиромашних приправника у Учитељској школи. Властитим средствима, Бранковић је сваке године давао материјалну потпору још неколицини вредних, а сиромашних ученика. Прикупљао је милостињу и потпору за српске цркве и школе, а његовим залагањем сомборска општина је сакупила 40.000 форинти и тиме финансирала нов иконостас са позлатом, дело академског сликара Павла Симића.

Будућим генерацијама Сомбораца, 1895. године оставио је прелепо здање Препарандије, у којем се, све до половине 20. века, одвијала настава за будуће учитеље. У врху куполе, на црној гранитној плочи и данас стоји златним словима исписана једноставна реченица: „Георгије Бранковић, патријарх, народу српском“.

Био је Бранковић до 1872. године глава ове угледне и за српски народ изузетно важне установе. Но, пошто је Српски народно-црквени сабор 1971. године, водећи се угарским законом, све православне српске народне школе, па самим тим и Учитељску школу у Сомбору, ставио под непосредну власт Српског народно-црквеног школског одбора у Карловцима, Бранковић је са места патријарха бринуо о реду и напретку ове институције све до своје смрти 1907. године.

Још док се налазио на месту управитеља Учитељске школе у Сомбору, Георгије Бранковић је после једанаест година брака Обудовео (постао удовац), оставши са две кћери и једним сином. Његов пут ка патријаршијском престолу  водио је преко Темишвара и Сремских Карловаца. После смрти дотадашњег патријарха Германа Анђелића, 1888. године, није одмах биран његов наследник јер се  аустроугарска власт плашила демонстрација које су могле избити поводом 500 година од Косовског боја. Тек 21. априла 1890. године, Српски народно-црквени сабор изабрао је Георгија Бранковића за патријарха, а он је одржао кратку, једноставну беседу:
„Чисте руке у свему и свачему, јасна и отворена искреност у свакој радњи, чврст карактер, добра воља и неуморна тежња за све оно што се клони на добро и на корист свете православне школе, Цркве и просвете.“

   Забележено је да у првим годинама свог најновијег и највишег звања, патријарх Георгије није пропустио ниједну прилику да затражи и буде примљен у превишњу аудијенцију код цара. Такав обичај  задржао је све до краја живота, старајући се да те посете увек иду у прилог добра и напретка српског народа, цркве и његовог културног живота.

  У првим годинама требало је решити и патријархово „стамбено питање“. Резиденција претходних српских патријарха у Сремским Карловцима постала је тесна и неадекватна, па је Георгије Бранковић 1892. године одлучио да сагради нову, поверивши тај посао архитекти Владимиру Николићу. Фонд у који су се сливала средства, намењена подизању новог патријаршијског дома, установљен је још у доба митрополита Стефана Стратимировића (1757–1836), који је приложио 50.000 форинти. Сума је до 1891. године нарасла на више од 272.000 форинти, па се, после освећења темеља могло почети са градњом.

   Једна од најкрупнијих заслуга патријарха Георгија је покретање „Српског Сиона“, недељног листа за црквено-просветне и аутономне потребе Српске православне митрополије карловачке. Значај оваквог гласила схватали су и претходни српски јерарси, али су сви њихови напори усмерени у том правцу углавном постајали узалудни због константне оскудице у новцу.

    Залагањем патријарха Георгија, у манастиру Хопову је 1893. године основана монашка школа, где су монаси изучавали световне, економске и богословске предмете. Ова школа је затворена после шест година, добивши замену у Манастирском семинару у Сремским Карловцима. Исте године је патријарх одржао парастос и у зиду капеле манастира Раковац похранио кости митрополита београдско-карловачког Вићентија Јовановића које су тада, после читавих 150 година, најзад нашле вечни мир.

   У наредне две године, напори патријарха Георгија били су усмерени на одбијање два агресивна напада на српску народно-црквену аутономију. Наиме, Доњи и Горњи дом државног угарског Сабора започели су 1894. године обликовање црквено-политичких реформи. Прави узроци су били много озбиљнији, а огледали су се у намерама угарске владе да што је више могуће ограниче српску аутономију и онемогући институционално противљење Срба тада актуелним црквено-политичким реформама. Није изостала адекватна реакција патријарха Бранковића.

  Други насртај на српска аутономна права извршио је угарски министар и барон Банфија 1895. године, желећи да, противно Георгијевој вољи, постави др Емилијана Радића за будимског епископа. С тим циљем је код цара испословао сазивање Светог архијерејског синода. Патријарх се таквом облику мешања успротивио приликом отварања Синода, 18. септембра. Настојања барона Банфија нису уродила плодом. Радић није постао епископ, али је постао један од најљућих патријархових непријатеља, жестоко га оптужујући за разне проневере.

  Радић у томе није био усамљен. Присталице радикала, окупљени око страначког гласила „Застава“, испаљивали су своје беспоштедне  стреле на патријархову личност. У том одијуму, чије се трајање протегло све до патријарховре смрти, учествовли су и Јаша Томић, Стеван Јовић Крунислав, уредник часописа „Стража“ и Јован Грујић Јота, уредник листа „Српског народа“. Корени овог сукоба били су су много старији и неупоредиво озбиљнији, а лежали су у борби црквене јерархије и народних странака за превласт на српским народно-црквеним саборима.

    Доцније се испоставило да о проневерама патријарха није могло бити ни говора. Димитрије Руварац је 1924. објавио књигу „Парница Саборског одбора против наследника патријарха Георгија Бранковића ради неприпадног обогаћења патријархова на штету српских народно-црквених фондова“, где веома исцрпно и систематично указује на сав бесмисао оптужби за несавесно патријархово руковање црквеним фондовима. Неправдене оптужбе годинама су притискале и унесрећивале старог патријарха који је столовао пуних 17 година, све до своје смрти 1907. лета Господњег.

   Земни остаци овог великог човека и данас почивају у карловачкој Горњој цркви. У душама свих потоњих генерација, упознатих са величанственим животописом Георгија Бранковића, осећај тескобе мора изазвати податак да од 1905. године, када је Ђорђе Магарашевић написао „Педесет година свештенства Његове светости Георгија Бранковића“, па у наредних 100 година, о великом добротвору није написана ниједна књига.

   Ту неправду исправио је протојереј-ставрофор Душан Н. Петровић, ректор Карловачке богословије, који је од 2005. до 2007. године објавио трилогију „Патријарх Георгије Бранковић – борба за очување народно-црквене имовине“.

   Остаје нада да ће наредне генерације спознати пуну величину патријарха Георгија Бранковића који је, како је и сам забележио,  са својим савременицима живео у кобном добу, али је том добу био и дорастао.

ЛИТЕРАТУРА

  Васиљевић, Стеван, Знаменити Сомборци, Књижевна радионица Славија, Нови Сад 1989.

  Епископ шумадијски Сава, Писма патријарха Георгија Бранковића, Каленић, Крагујевац 1994.

 Вукович, сава  (1996). Српски  јерарси од деветог до 20.века, Унирекс, Каленић.

  Ковачевић, Душко М., Георгије Бранковић-управитељ Учитељске школе у Сомбору (прилог за биографију), Зборник радова…

  Магарашевић,Ђорђе (1900). Његова Светост патријарх српски Георгије Бранковић и српска просвета. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language