Еволуција ДИСКО-КУЛТУРЕ (клабинга) у Новом Саду

query_builder

Аутор: Дејан Јовичић
Након Другог светског рата, у другој половини двадесетог века, долази до експанзије масовних медија и индустрије забаве. После великих недаћа, појављује се оптимизам, жеља да се живот посматра са лепше стране. Људи имају потребу за проводом, а убрзано расте број конзумената забавних садржаја, као и миграција становника из села у градове. Управо такви процеси дешавају се и у ондашњој Југославији, са малим закашњењем у односу на развијене земље. Најпре становници већих градова, а потом и мањих места, почињу да се интересују за дешавања у савременој, популарној, масовној култури. На радио-таласима (испочетка страним, потом и домаћим) слушају се емисије које се баве модерним музичким формама, а нешто касније се појављују и људи који симболизују такво стање – радијски диск-џокеји. Као у већини светских градова, и у Новом Саду радио-водитељи окушавају се и у андерграунд култури. У клубовима они опонашају стил рада из медијских кућа. По много чему, па и кад је реч о супкултуралној сцени, Нови Сад је често имао авангардну позицију унутар државе. Андерграунд култура брзо је прихватала дух модерног доба. Тако је Нови Сад у самом врху градова бивше СФРЈ који су средином 60-их добили клупску сцену. Диско-култура у војвођанској престоници почиње званично 1967. године и до данас је еволуирала у сваком погледу. Улога и начин рада диск-џокеја као носиоца програма током година доживљава промене. Технологија, озвучење, расвета, уређаји, носачи звучног записа, као и сам садржај емитовања, битно се разликују у свакој декади. Модни стилови, фризуре, па и тајминг коришћења садржаја, излазака (клабинга) такође су еволуирали у складу са духом времена. Диско-култура је у позитивном контексту донела подстицај да се осети радост покрета, плеса и ведрина које помажу да се превазиђу проблеми свакодневнице. С друге стране, помогла је у еманципацији женских слобода и сексуалности, а указала је и на хедонизам, као могућни животни стил. Последњих година, један део светске музичке сцене окренуо се ретро-звуку – диско-жанру (соул, фанкy), као инспирацији, па бележимо повратак ове форме кроз такозвани – њу диско.
Шта је диско?
Дискотека, диско-клуб, ноћни клуб, термини су који се користе за угоститељске објекте у којима постоји денс подијум, а предвиђен је за плес, игру. Реч „дискотека“ има француске корене и означава најпре колекцију плоча. Током нацистичке окупације 40-их година прошлог века, у Француској су као облик отпора организована окупљања, која су била забрањена. На тим скуповима слушао се џез и блуз са грамофона, а „дискотека“ је била тајна шифра и симбол бунта, углавном Парижана. Касније се ова реч проширила и постала је општеприхваћена за сва места где се слушала музика са плоча, грамофона, уз коју се веселило и плесало. Дакле, дискотеке, диско-клубови појављују се у свету већ почетком 50-их година, а музика која доминира углавном је џез. Диск-џокеји почињу да пуштају музику са плоча и то са два грамофона, тако да се не прави пауза између песама. Почиње да се „миџа“ програм. Први диск-џокеји заправо су били људи из радио-станица, а у клубовима су имали директан контакт са публиком. Како је у масовној култури током 50-их џез потиснут рокенролом, тако су диск-џокеји у радио-емисијама, а потом и у клубовима, све више „вртели“ нови жанр.
Новосадски почеци
У нашу земљу (бивша СФРЈ) све то стиже са малим закашњењем. Домаће радио-станице (у НС – емисија „Рандеву са музиком“) баве се најпре џезом, а касније и рок музиком. Током 60-их, рокенрол постаје популаран у нашем граду, па је све више емисија које се баве том тематиком. Полако се назиру диск-џокеји који ће стварати и клупску историју Новог Сада. Мирослав Мића Јокић почиње своју радијску каријеру 1965. године, а убрзо се окушава и у „живим“ наступима. Према његовом сећању, први диско-клуб у граду отворен је 1967. године и звао се „Пипинг Томб“. Овај податак је (аутору текста) својевремено потврдила и музичка уредница Културног центра Весна Каћански, приликом организовања трибине о еволуцији клубова и стауса диск-џокеја у нашем граду. У аналима ове реномиране институције (КЦНС) забележено је да је Мица Јокић први „завртео“ плоче у поменутој дискотеци, која се налазила на истом месту где је садашњи Културни центар. Тада је царовала рок музика, а Битлси и Стонси су били обавезно на репертоару. Према сећању ове градске легенде, међу највећим хитовима у „Пипинг Томбу“ је песма „Схе ловес yоу“ Ливерпулских буба. Звучна опрема у клубу мерила се у ватима, а расвета је подразумевала и ручно фарбане сијалице. Иако није одобравана од стране родитеља и припадника старије популације, појављује се и дуга коса као део бунта и андерграунд имиџа ондашњих момака и девојака.
Седамдесете године у свету
Диско-ера (раздобље у популарној, масовној култури) настаје почетком 70-их у Америци, на трагу фанка, соула, па и џеза. Тактови су четворочетвртински, композиције постају дуже, а нагласак је на плесу, покрету. Диско-еру као музичку одредницу (са којом се често изједначава диско-култура) покренула је америчка геј поткултура, Афроамериканци, као и припадници латино групација (хетеросексуалци). Свима је заједнички именитељ – љубав према ритму, плесу и покрету. Диско-музика у ужем смислу речи, или Диско-ера, обухвата период од једне деценије и траје до првих година декаде 80-их. У нашу земљу овај тренд увезен је без посебног предзнања о социолошком аспекту те музичке форме. Диско је код нас прихваћен као модерни културолошки образац, а потпуно је игнорисана почетна геј иницијација. С друге стране, током еволуције овог жанра, промовише се женска сексуалност и слобода у понашању лепшег пола. С временом, жене у песмама из диско-ере постају самосвесне, оне бирају и почињу да намећу игре освајања. Такав стил понашања прихваћен је код нас и постоји још увек. Медији у тадашњој СФРЈ нису благонаклоно гледали на диско-културу. Ипак, суштина је да се хедонистички и помало раскалашни, често сексуално обојен приступ животу (који је једно од главних обележја диско-културе), није уклапао у идеал социјалистичког виђења – вредног и смерног радника. Утолико је конзументима клабинг био изузетан начин да се побегне од униформности и сивила комунистичке свакодневице.
Седамдесете године у Новом Саду
Почетком декаде код нас је рок музика доминантна у клубовима, а хипи покрет је и у Новом Саду нашао своје следбенике. Слуша се и игра уз рок , али је иконографија хипија све присутнија. У „Студиу М“ се отвара „Диско Гром“, где (тада вец познати) Мића Јокић забавља многобројну публику. По плоче је у том периоду путовао и у Лондон, а тренд је био да по узору на радио-емисију најављује песме. Опрема је овог пута нешто озбиљнија него у почетним покушајима, а звучници су досезали 200 вати. У првој половини 70-их у Новом Саду изласци су почињали око 19 часова, а завршавали су се до 22 или 23 сата. Постојао је и „сентиш” блок, прилика да се у „стискавцу“ момак и девојка боље упознају. У осталом програму ђускао је свако за себе. Старије генерације нису то одобравале, јер се у њихово време плес одвијао искључиво са партнером. Под утицајем светских померања, које је проузроковала хипи идеологија и млади Новосађани прихватали су слободу у љубави и понашању, а разбијале су се и дотадашње предрасуде. У другој половини декаде отвара се дискотека „Дандy” (око 1977), постоји и клуб „Машинац“ на ФТН-у, а имућнији суграђани радо одлазе у диско-клуб у Чортановце. „Чорта“ тада представља најелитније место за изласке, а води га ученик Миће Јокића – Бора Вучуревић. Бора је такође и радио-водитељ, који уторком патентира нови „Рандеву са музиком“, који има префикс „диско“. Дугу каријеру путујућег ди-џеја отворио је тада и Мирослав Недић Били, који је био институција за себе, а чешће је гостовао на разним местима него што се везивао за одређени локал.
Осамдесете
Почетак деценије је у знаку рок музике у медијима, а панк се у Новом Саду одомаћио. Музичке емисије на радију и телевизији се углавном баве овим формама, а слична је ситуација и у продавницама плоча. Диско-музика је на маргинама општег тока, али зато, све чешће, доминира у андерграунд просторима тј. клубовима. Занимљиво је да су у почетку многи дискаћи отворени управо у подземним (подрумским) просторијама, па је и термин андерграунд прилично адекватан.
Током ове декаде све је више клубова у граду, а кафићи који се масовно отварају, полако и стидљиво преузимају организацију журки, плесних догађања. Дискотеке су и даље доминантне за дуготрајан провод и место су окупљања „целог града“. Нови Сад расте, а и андерграунд култура се увећава. Диско-клубови се поларизују по разним основама, али су и даље важно место за забаву и социјализацију. Озвучење и расвета су на још већем нивоу. Узор су западни стандарди, који постају све достижнији. Раних 80-их отварају се нове дискотеке које ће утицати на даље токове диско-културе у Новом Саду. Занимљиво је да су просторно „изашле“ из подрумског окружења. Најпре „Ђаву“ (Белви) покреће Бора Вучуревић и форсира „блацк саунд”, по којем ће овај клуб остати упамћен. Убрзо је у понуди ноћног живота града засијала нова звезда – рестотека „Точак“, која је представљала новину у просторном смислу (ресторан и дискотека на једном месту). У оба клуба било је много познатих гостију из региона, а понекад су и светске звезде виђене у „тами новосадских диско-клубова“. „Точак“ је за разлику од „Ђаве“ форсирао лакше ноте, поп музику и итало диско-правац. Као и на почетку формирања диско-културе Новог Сада, тако и у овој декади, одлазак у клубове и припадност том обрасцу, ствара елитистички осећај код конзумената. Плоче се и даље не могу лако набавити, претежно су из иностранства, па је и статус диск-џокеја веома респектабилан. У тим годинама не може свако да се бави овим послом. Углавном су то деца имућних и утицајних родитеља, или велики заљубљеници у музику. Дискотеке које држе до свог имиџа раде искључиво са плочама, али је све више и оних који журке организују у кафићима и пуштају хитове са снимљених касета.
Деведесете
Иако је прва година била једна од најбољих, најпросперитетнијих, каснији ток декаде је најгори у новијој историји ових простора. Ратно окружење, хиперинфлација, општа неизвесност оставили су дубок траг у животима људи. Град расте убрзано, све је више придошлих људи, а повећава се и број локала, који покушавају да заузму своју позицију у ноћном животу. Можда више него икад, клабинг представља буквално бег од застрашујуће реалности. Понуда у ноћном животу града је све већа. Долази до нових раслојавања, а многи немају јасну оријентацију. Општа неизвесност и ратно окружење донели су у Нови Сад до тада незамисливе појаве. Општа ситуација утицала је и на диско-културу града. Било је много наоружаних људи у ноћном проводу, а понекад се у клубовима пуцало, нажалост и са смртним исходима. Радно време тадашњих локала било је практично неограничено, онолико колико публика и особље могу да издрже. Неретко, из клубова се излазило у 8, 9 ујутро. Ритуал ноћног провода подразумевао је „загревање“ – одлазак у кафиће до поноћи. Потом, око 1 или 2 сата, дискотеке тек почињу са озбиљнијим радом. Све чешће се губи разлика између кафића, дискотеке и кафане. Дешава се да сви раде све, а малобројни остају доследни утврђеним концептима. Иако је програм диско и денс музике (која лагано постаје мејнстрим) присутан у већини клубова, надолазе и нове тенденције. С једне стране, појављује се турбо-фолк, који доминира у медијима и лагано протерује рок музику из јавног живота. С друге стране, такозвана електронска музика, представљена у „хоусе“ и „техно“ жанровима, осваја углавном урбану, студентску популацију. Миша Чонић међу првима наслућује моћ новог правца, који ће битно утицати на клупску културу (клабинг) града. Претходно је водио значајне клубове, а у електро звуку је наслутио „ветрове промена“. Његов клуб „Контраст“ пионир је презентације „новог звука“. У овом дискаћу, према светским стандардима, прелази се на денс (жанр који замењује диско). Међутим, све више се уважава и нови – електро правац, који доносе млади ди-џејеви. Дискотека „Ареа“ такође је обележила прве године ове декаде, а доминирао је диско и денс програм који је „вртео“ ди-џеј Александар Хорват – Шаца (професионалац који је и данас активан). У овој декади почиње са радом и дискотека на Спенсу „Парадизо“, која је по многим критеријумима била пандан најмодернијим европским клубовима. Носиоци музичких промена тих година били су авангардни ди-џејеви Зоран Николић „З“ и Жељко Јоахимстал „Факир“. Они су каријеру „електро зналаца“ започели у „Контрасту“, а наставили је у „Парадизу“. Убрзо постају и продуценти, који формирају групу „Ноиз дистракшн“. Први пут у Новом Саду ди-џејеви наступају ван граница клуба и улазе у сале Спенса, које су до тада намењене концертима музичара. Електронски звук још увек нема озбиљну медијску подршку. Ипак, број поклоника расте. Конзументи ове поткултуре у рејв покрету доживљавају катарзу, прочишћење од проблема којих је 90-их било превише. До краја декаде, фанова електронске музике све је више, првенствено у студентским круговима, који постају активни у тражењу промена у друштву. Постоји веза између ових младих, образованих људи и протеста против режима и андерграунд рејв културе.
21. век
Егзит је првобитно био бунт студената који су желели промене у друштву. Своје вентиле и прочишћење од незадовољства пронашли су у окупљањима, журкама, на којима је често доминирао модерни – електронски звук. Нулти Егзит (2000. година) почео је спонтано и трајао је неколико месеци, а представљао је (барем за учеснике) излаз из мрачне свакодневице. Вероватно ни најоптимистичнији актери тог времена нису могли да наслуте колико ће се фестивал развити. Новосадска електро сцена и светски токови сигурно су утицали на организаторе. То потврђује чињеница да је ова манифестација од самог почетка високо позиционирала ди-џејеве и електронски звук. Већина стејџева (извођачких бина) уступљена је управо овом музичком обрасцу. У аналима фестивал остаће речи које је на првом Егзиту изговорио и продуцент Рони Сајз: „Србијо, да ли си спремна за будућност?“
Савремено доба
У последњих 10-ак година Нови Сад је постао привлачна туристичка дестинација, великим делом и због Егзита. На улицама града често се могу чути разни језици. Знатижељници залазе и у многобројне локале, како би искусили наш ноћни живот који такође има добру репутацију. Једна новосадска улица спонтано се развила током прве декаде 21. века у атрактивну локацију, која је због садржаја занимљива и Новосађанима. Улица Лазе Телечког и околне уличице представљају први кварт који је за кратко време постао средиште ноћног живота војвођанске престонице. Утицај Егзита био је присутан у многим клубовима ове дестинације, са доминантним електронским звуком, уз пристојну заступљеност рок музике. Имиџ Новог Сада, као авангардног града, са тврђаве се преселио донекле и у клубове. Међутим, последњих година, дешавају се турбулентне промене и све је мање трагова урбаног клабинга. Град је у 21. веку порастао у сваком погледу. Сада је просто немогуће набројати све клубове који егзистирају у центру, Кинеској четврти, на Рибарском острву и широм градске заједнице. Понуда садржаја је велика. Многи локали, без обзира на квадратуру и опремљеност, настоје да својим програмом преузму функцију диско-клуба са почетка приче. Суштина сваког клабинга је: привући публику у локал, задржати је, забавити и наравно зарадити. То је све теже, услед велике конкуренције, а малих платежних могућности конзумената. О детаљима савременог новосадског клабинга можда у некој следећој причи.
Закључак
Модерно доба осим технолошких унапређења доноси и нова правила, нове обрасце понашања. Поткултурна сцена, у коју спада и живот клубова (у најширем контексту – диско-култура), представља живот или обамрлост становника неког града. Она се не може на силу формирати, али ни лако угасити. Ако постоји репресија, супкултура се повлачи у илегалу, а тада може додатно да ојача и постане хомогенија. Наш град, кроз досадашњи историјат – 50 година постојања диско-културе (клабинга), одражава специфичност и авангардну улогу у региону. На листи пожељних дестинација, Нови Сад је у самом врху. Велику улогу за овакав имиџ одиграо је и фестивал Егзит, који је наш град поставио на мапу света. Поред овог бренда, све је више и других фестивала и манифестација који указују да је Нови Сад заслужено освојио титулу „Европска престоница културе 2021“. Осим званичних институција које су задужене за културу, сигурно је и живахна андерграунд сцена (барем индиректно) допринела овом признању.
Треба истаћи да о овој теми, посматрано локално, не постоји писана литература, или озбиљно истраживање. Запажања која су изнета резултат су културолошког промишљања, а подаци који су презентовани, скупљани су годинама. Аутор текста је захваљујући новинарском послу, којим се бави дуго, обрађивао сличне теме у разним медијима.
У младости је био и сам конзумент садржаја диско-културе, а у зрелијим годинама постао је креатор једног дела сцене, кроз посао ди-џеја. Својевремено, организовао је и трибину са сличном тематиком, на високом нивоу, у Културном центру града. Не треба запоставити ни лична познанства са многобројним актерима новосадског клабинга. Све то допринело је да се материјализује ова прича.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language