Eкономски развој Војводине од присаједињења до данас

query_builder

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ ВОЈВОДИНЕ ОД ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ДО ДАНАС

 

Аутор: Милош Маринковић

 

У дискусијама у којима учествују релевантни стручњаци из области историје, познаваоци фактографске грађе, врсни економисти и сви они који би из различитих углова, а уз неопходну научну компетенцију и чињеничну поткованост, могли сагледати овај проблем, неретко се истиче да је Војводина одвајкада била најразвијенији део Србије, као и да је представљала економску локомотиву још пре историјских догађаја о којима говоримо.

Они нешто радикалнији, додуше уз примесе дневно-политичког активизма, склони су тврдњама да је Војводина чак и изгубила економску моћ и била експлоатисана у више наврата, првобитно после присаједињења, а онда и након Другог светског рата и нарочито у епохама пре и после спорног устава из ’74. године који је ингеренције покрајине практично поистоветио са републичким.

Ако ћемо занемарити већ споменути политички аспект и агитовање за једну или другу идеологију, а држати се искључиво доступних, неупитних и проверљивих информација, онда се мора констатовати да су ове тврдње или потпуне или делимичне неистине, а у појединим случајевима и грубо фабриковане лажи које се косе са јасно проверљивим подацима.

Пре свега, у самој премиси, крије се стартна замка: није исто развијеност Војводине и развијеност српског живља у Војводини – осим јасних националних побуда, разлог већине мањих устанака и буна Срба, био је управо у економској дискриминацији, чињеници да су били третирани као грађани другог реда и да је за њих важила посебна, агресивна пореска политика, која се није односила на Мађаре и Немце.

Ова политика добила је још већу димензију и израженију оштрицу у предратним и ратним временима, кроз чувене ратне зајмове, када су се Срби гледали са посебном пажњом и када су вршени физички притисци, затварања и прогони оних који финансијски довољно не помогну аустроугарску ратну машинерију.

Оно што аналитичари забораве да спомену јесу огромни притисци на Српску православну цркву у том периоду, када је пред њу постављен ултиматум: „Убедите људе да помажу или ће страдати“. Црква, као стуб окупљања и националног одржања у том времену, није имала пуно избора, па су владике у више наврата инсистирале да се одазове позиву за зајмове.

Та акција сачувала је главу, али осиромашила српско становништво у потпуности, а допринела је и краху неколико привредника који су, имајући у виду имања и иметак којим располажу, морали предњачити у уплатама кроз све зајмове.

Критичари економске политике после уједињења неретко истичу да је Војводина имала десет пута више пореза него остатак Србије у заједничкој држави, што је на прву лопту истинито, али се такође ради о такозваној закривљеној истини стављеној у манипулативну улогу.

Наиме, период после уједињења, укључујући и прелазну Народну управу и трансформисање друштвених навика, облика и образаца функционисања на сада јединственом тржишту, ишао је споро и тешко, тромо и уз доста препрека.

Да би у транзиционом периоду успоставили какво-такво ефикасно функционисање, централне власти су дозволили суштинско функционисање два паралелна пореска система у једној држави – тако је у, назовимо је, административној јединици Војводини, пореска стопа заправо била нешто нижа него у Србији у глобалу, баш због горе наведених разлога и разумевања власти за ситуацију.

Међутим, број пореза јесте био већи, пошто је он остао усклађен са мађарском праксом – њихова кумулативна вредност била је, пак, мања, све до успостављања јединственог система.

Коначно, опорављени српски сељак у Војводини, током две и по деценије мира, нови ударац доживео је тек после Другог светског рата, када заступници аутономашке тезе тврде да је дошло благостање.

Тада су „народне власти“ прибегле колективизацији и другим мерама „рационалне економске политике“, где су посебно на удару били ратари на северу, а што је подразумевало низ забрана и законски уобличених отимачина – угледна домаћинства претварана су преко ноћи у сиромашне кућице у којима влада глад, а успешни су претварани у оне на ивици егзистенције, јасно, у име „општег добра“.

Низ бизарних забрана, почев од ограничавања поседа у броју хектара, преко заплене добара, до послератних пљачки комуниста, оставили су дугорочне последице по војвођанско село и покренуле читав талас миграција ка градовима, стварајући класу лумпер-пролетера, због чега и данас осећамо огромне економске последице.

Семе умирања војвођанског села, дакле, иронично, није засејано ни у периоду две окупације, ни у климавој краљевини СХС и касније Југославији, већ тек када је стигло ослобођење, исто оно чији је највећи терет на својим леђима, улажући главе, изнело опет то војвођанско село.

Период седамдесетих година јесте донео економско оздрављење, али је формирање државе у држави имало низ других последица, пре свега политичке природе, а онда дакако и привредне.

Новокомпонована војвођанска бирократија успорила је и у потпуности преузела, практично приватизовала системе, али и кумовала ницању једне ауторитативне елите, изнад народа, изнад државе и изнад закона, искључујући наравно оне које је сама писала, по својој вољи и мери.

Таква неодржива пракса кулминирала је бунтом и револтом, који је касније преточен у уличне немире и смену неодрживог система који је брзински трансформисао Војводину из опустошену у стару улогу економске локомотиве, а онда, опет, још брже, занемарио локомотиву, истичући искључиво машиновође, који су се множили математичком пропорцијом.

У периоду деведесетих, није се могло много очекивати у смеру даљег развијања Војводине, имајући у виду неколико неизбежних компоненти.

Пре свега, наравно морамо имати у виду широку геополитичку и укупну националну ситуацију: рат, међународне санкције, потпуна изолација, слом комплетног тржишта, смањивање истог са 20 на 6 милиона људи, дивљање црне економије и одсуство свих уобичајених економских правила и норми у датим околностима.

Са друге стране, на наплату су дошле и последице вишедеценијске комунистичке политике занемаривања и угњетавања севера земље, које, на крају крајева, осетимо и данас – у складу са законитостима економије, свака акција има директну реакцију, а готово свака која данас кочи привредни бум у Војводини последица је раније набројаних (не)дела власти.

Општа је оцена да се данашња покрајинска администрација, уз помоћ републичке, хвата у коштац са управо тим проблемима и последицама, покушавајући, а неретко и успевајући, да састави неколико битних компоненти у акциону целину.

Вешто коришћење ИПА фондова и прекограничне сарадње, стратегијско размишљање и постављање, обнављање хидроканала и основних ресурса, модернизација и улагање у пољопривреду, јесу пут и начин на који ће се север Србије опоравити.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language