Ђорђе Натошевић и визија српске просвете

query_builder
Ђорђе Натошевић и визија српске просвете

Аутор: Саша Марковић, Педагошки факултет у Сомбору, Сомбор

Један од корифеја новог таласа реформи образовања код Срба у Хабзбуршкој монархији уз Николу Вукићевића био је и Ђорђе Натошевић (1821-1887).  Ђорђе Натошевић је свој радни век посветио културно-просветној делатности и политичкој одбрани њене потребе. Рођен је у патријахалној и моралној породици у Сланкамену 1821. године. Током детињства суочио се са умирањем петоро браће и сестара што је вероватно утицало на његову наклоност према људима. Био је вредан и марљив и успешно је завршио школовање 1851. тако што је постао доктор медицине.  Његова лекарска пракса трајала је свега три године, јер је од 1853. постао управитељ српске гимназије у Новом Саду. Одлучан у подизању угледа школства код Срба, попут Несторовића, он је 1857. постао Царски, краљевски саветник за школу и прихватио се дужности надзора и управе над свим српским школама. Организационо посвећен просвети, Натошевић је покренуо и први часопис који разматра теоријске и практичне проблеме школства код Срба – Школски лист. Учествовао је и у раду српских Народно –црквених сабора (1870, 1871, 1872, 1873, 1874, 1875) и био председник Матице српске  (1881-1887). На позив кнеза Михајла Обреновића боравио је у Кнежевни Србији од 1867-1869 и трудио се да побољша просветне прилике у њој. “Натошевић обиђе школе у Београду и у неколиким окрузима. О стању тих школа он написа извештај доста живим бојама. Оштрина овога суда могла је повредити многу осетљивост, али  свакојако долазак овог човека и његова оштра критика била је од велике користи српској школи , па и само тиме што су многи људи дотле олако све узимавши, озбиљније загледали у ствар.“[1]

Иако се школовао за лекара, Натошевић се, под снажним утицајем Павла Платона Атанацковића,  чији је лични лекар у почетку и био, посветио раду у просвети[2].  „Година 1857. има бити златним писменима забележена у повестници србских народних школа, а на посе у љетописима србске учитељске школе Сомборске. Те године у пролеће постао је ц. кр. школксим саветником и врховним надзорником србских  народних школа у војводству Србији и тамишком Банату најуваженији педагог српски и отац нове школе србске многозаслужени г. Др. Ђорђе Натошевић, који се млађаном снагом и нечувеном дотле у нас енергијом[3] својски постарао, да занемарене српске народне школе у овој држави у добар ред доведе; да учитељство србско подигне“[4].  Поставио је темељ модерне српске педагогије и дидактике и био је веома цењен, чак и називан  „други послије Светог Саве“[5].

Скроман[6], у излагању својих идеја трудио се да буде јасан, изричит. Његова теоријска иновативност била је у сенци неопходних и горућих организационих проблема са којима се суочио.  Дајући њима примат, Натошевић је обилазио национална и образовна средишта српског народа (Кикинду, Темишвар, Вршац, Нови Сад, Сомбор) и организовао предавања о потреби одлучног залагања за успех школства код Срба[7]. Био је присталица тзв. очигледне наставе, односно приступа да се преко чулних представа долази до трајног разумевања[8]. Осим тога  неговао је и принцип „од лакшег према тежем“ по угледу на учење Јохана Хајнриха Песталоција (1746-1827). Овај утицајни швајцарски педагог заговарао је идеју што једноставнијег представљања сазнања деци  при чему је, у наставном процесу, требало очувати ауторитет научних достигнућа и постићи једноставност разиграности у њиховој интерпретацији[9]. Пишући у есејистичкој и прозној форми, Песталоци је инсистирао на доживљеном надахнућу,  готово провиђењу које га је мотивисало и инспирисало да се посвети раду са децом. Принцип о приступачном излагању који негује елеметарно познавање одређене науке, сматрао је Песталоци, да утиче вишеструко позитивно на развој пажње и знатижеље код деце. У том контексту школа је постала игралиште знања у који се радо иде и из којег се нерадо одлази. „Потпуно не знање  свега и свачега натерало ме је да се на почетним тачкама дуго задржавам…Ја сам наслутио везу почетних знања у сваком научном предмету са његовом исцрпном обрадом као никад до тада. Исто тако осетио сам и неизмерне празнине које морају да настану  из збрке и непотпуности ових знања у свако низу даљих знања ко никад до тада…Код деце се убрзо развила свест о унутрашњим моћима које су им биле непознате, а нарочито осећање за лепоту и ред уопште. Она  су осетила саму себе  и дотадашње мучно  школско расположење   ишчезло је као авет из моје себе. Она су хтела, могла, издржавала, довршавала и смејала се“[10].  Песталоци  је пуно времена проводио у припреми табела из матерњег језика и математике у намери да направи један пиктографски материјал којим је могао да сваком детету, истина у различитом временском интервалу, омогући да научи планирано градиво.  „Неуморно сам састављао низове разних слогова; исписивао сам читаве свеске низовима као и низовима бројева и покушавао сам на све могуће начине да сведем почетна срицања и рачунања на највећу простоту и да их ставим у такав облик који мора  да води децу са највећом психолошком вештином, и то само постепено, од првог корака до другог, а затим без скокова и на основу потупно сваћеног другог корака, брзо и поздано до трећег и четвртог“[11].  Усредсређеност на постепеност,  уважавање психолошке структуре личности родитеља и детета[12], Божја провидност[13] и једноставан, разумљив уџбеник или књига били су најоригиналнији домети психолошке мисли Песталоција које је и Натошевић прихватао[14] .  „Учитељи и свештеници су слуге Христове и пристави тајна Божијих“[15].

Подршку за уобличавање сопствених ставова, Натошевић је проналазио и у педагошким идејама Џона Лока (1632-1704). Овај велики енглески филозоф се трудио да своје филозофске ставове транспонује у конкретне предлоге о васпитању и образовању, пре свега и a priori, као огромна већина просветитеља, ослањајући се на проницљивост разума који адекватно одређује моралност. „Главно начело и основа сваке ваљаности и вредности јесте у томе да је човек у стању да се одрекне својих жеља, да се бори против својих склоности и да једино иде за оним што разум каже да је најбоље, иако га срце вуче на другу страну“[16]. Ова рационалистичка  доследност, у свом негативном појавном и практичном облику могла је да доведе до сувопарности која не уважава конкретне људске карактере и зарад знања жртвује блискост и незамењив филантропизам. Остајући доследан изградњи  лика џентлмена, односно беспрекорног господина и инсистирајући на неговању хладног маниристе, Лок  је замерао школи на понуђеном облику социјализације деце. Она је имала  више  недостатака него добрих карактеристика јер је, у великим групама деце, доминантна била интенција преваре којој група није могла да одоли. Превара  није несташлук који може да се толерише већ контаминирани предуслов за разарање друштва. Из тог разлога, Лок је критиковао школе и ограничен утицај учитеља. „Јер, ма како да су учитељева брига и вештина од великог утицаја, ипак он не може да има добар преглед над педесеторо или стотину деце…нити се може од њега очекивати да ће ту децу научити нечему другом осим ономе што има у њиховим књигама, док образовање њиховог духа и њиховог понашања траже сталну пажњу и појединачно старање о сваком детету…“[17] Лок није био неповерљив према деци, што би могло да буде једно од исходишних размишљања. Он је у својим педагошким идејама скренуо пажњу на рањивост њиховог карактера и изричито је инсистирао на сталном надзору и  неговању врлина[18] кроз приступачну форму учења. „Ниједну ствар коју деца треба да науче не смете никада претворити у терет за њих, нити им је смете наметнути као задатак“[19]. Суочен са осетљивошћу дечјег идентитета, учитељ, је по Локу морао да буде предострожан, спреман да истраје и када је најтеже, што често није својство у људској сакидашњици. „Мислим да овај посао захтева велику трезвеност, сталоженост, савесност, приљежност и обазривост, особине које ће се тешко наћи код једног и истог човека који би пристао да добије за тај посао обичну награду, нити се он може уопште тако лако наћи“[20].  Учитељ који поседује ове особине, или се труди да их досегне, лакше је могао да изађе на крај са изазовима које доноси дечје васпитање и образовање. У својој одмерености, учитељ,  уколико је крајње потребно, могао је да се послужи и казном која је морала да има поуку, а не освету. „Ја сам вољан да сматрам да велика строгост у кажњавању неће бити много корисна, шта више, нанеће велику штету васпитању деце“[21].

Ово  становиште о пажљивом приступу кажњавању, као што смо могли да видимо и у претходним редовима, прилично је  сличан и заступљен став код просветитељских педагога, што је заправао у потпуном складу са идејом хуманости и поверења у постојање човекољубља. Ненарушени идеализам, изнова подстицан јасним упориштима у педагошком промишљању могао је да буде илузоран актуелној ситуацији у стварности, али својом упорношћу да се чује он је илузију претварао у траг који, примеру хуманости у животу може да буде најмоћније упориште. Човек склон оваквом погледу на свет, није, или бар  је ретко је имао амбиције материјалне природе, док је оним другим – духовно мисионарским,  био испуњен. „Ако ваш син жуди за богатством, немојте му саветовати да буде учитељ: шта више, не саветујте му да, уопште, буде наставник“[22].

Видимо да су ауторитети, попут Песталоција и Лока нудили  веома захтеван концепт за учитеља.  Не прихватање ове одговорности, утицало је да и међу учитељима понекад превлада снисходљивост која је могла да се преда стихији дечје игре у којој је наука изгубљена. Учитељ је тада ишао линијом мањег отпора, бежећи пред одговорношћу педагошког позива. Није, дакле, у овом контексту свако могао да буде учитељ. Позив је захтевао стрпљење, поступност, разумевање и очигледност, а био сумњичав према брзоплетости, усхићености, нестрпљивости и ничим оправданој незаситости.  Угледајући се на ове идеје, Натошевић је, од српског учитеља тражио да образују и васпитавају младе људе у правцу оштроумља и човекољубља који  напредак постиже суочавањем кроз дијалог и добронамерност. „Изображени люди су консервативнии, и не даю се лако ни револуционарнимь идеама збуньивати, ни социялистичнимь и комунистичнимь претрераностиа и лудостима заносити. Изображени люди задобиваю себи права и слободе мирнимь реформама, а не оружҌмь ни крви проливанҌмь. Само изображење народь кадар е слободу задобити и одржати е, и само онь доволно вештине, снаге и одушевлҌня има, да е зна ценити, бранити и сачувати…Vis consilii expres mole ruit sua“[23]. (Без памети не вреди ни снага.)

Препознати морализам  у ставовима Натошевићевих претходника, а ослоњен на хришћанство[24] и инспирисан атичким рационализмом, био је стуб и његове педагошке мисли. Полазиште успешне педагошке мисије, по Натошевићу и у континуитету са прошлим, била је породица, односно незамењива улога родитеља. Њихова подршка била је одлучујућа за успех у одрастању деце. На то је деци требало да се указује свакодневно током школовања и на тај начин утицати на традиционални карактер њиховог васпитања и истовремено држати одговорност родитеља на завидном нивоу током свих година подизања деце. „Ко своє родителҍ поштує онъ ће радост диживити и биће му молитве услишене кодъ Бога.“[25] Уколико претпоставимо да се Натошевић придржавао, у свом животу, становишта о идентитету учитеља, а не видимо разлог да посумњамо у то и с обзиром на могуће лицемерје које обесмишљава сваки морализам, тада човек који живи у складу са одмереношћу, иако је незадовољан са друштвеним приликама у којима живи, не прихвата брзоплетост и идеализам не замењује са револуционарним усхићењем. Он историјске околности, којима може да буде незадовољан, жели да промени али сумња у једноставност, демагогију, исхитреност и краткотрајност тог подухвата.

У времену националног романтизма који је увелико захватио и српски народ,  човек омеђен нестрпљивошћу могао је да лојалност, насупрот сталоженом приступу, протумачи као комформизам и подаништво неспремно на промене. Натошевић није бежао од лојалности, достојно се позивајући на ауторитет Светог писма. „Свака душа да се покорава властма коє  владаю, єр нема власти да ние од Бога, а што су власти, од Бога поставлҍне; па ко се противи власти Божioй се наредби противи“[26].

Натошевићево стваралаштво усредсређено на реформу школства код Срба  „пречана“ имало је за циљ прикључак образовања код Срба са модерним европским образовним идејама. У тој атмосфери просветитељске актуелности, Натошевић се трудио и да одговори свим изазовима мађарске државне политике која је постепено, фрустрирана неуспесима, тонула у националистичку острашћеност и тиме државно-правни, али и егзистенцијални положај Срба додатно оптеретила.

 Литература:

[1] М. Шевић, О Ђорђу Натошевићу, приликом стогодишњице од његова рођења, Београд, 1922, 18.

[2] „Чуо сам ја на уста самог дра Ђорђа Натошевић, који ми је ту своју тајну при последњем његовом одласку из Сомбора, године 1887. открио. Он рече, да је ту тајну као аманет примио опет из живих уста покојног епископа Платона, када га је позвао и пропоручио му  да се главне управе наших школа прими. Рекао му да науке све ваља уредити и преустројити према сувременом развитку и духу врмена и старо новим заменути, али вели: ‘ако то све не добије божија благослова, од свега тога посла неће бити успеха благотворног по напредак нашег народа. Све што се буде у српској народној школи радило, ваља да се ради у духу најчистијег православља и само на њему ваља школу и наставу подићи ако желимо да јој дамо стална, чврста и непомична темеља. Ово је вели, што ти кажем све на  основу најунутарнијег убеђења и највећег искуства казано. Те речи, вели даље др. Натошевић, руковидле су ме непрестано при мом раду и делању. То ми беше аманет који од  епископа Платона примих.“; „Говор који је приликом осамдесетогодишњице србске учитељске школе Сомборске, на Петров дан 1893. у великој дворани учитељске школе држао Никола Вукићевић“, Извештај о српској учитељској школи у Сомбору за 1892, 1893, Сомбор, 1893, 8.

[3] „Тражећи много од себе, тражио је много и од других; безобзиран према себи, био је безобзиран и према другим: оштро је нападао сваки застој, сваки немар…“; М. Шевић, О Ђорђу Натошевићу, приликом стогодишњице од његова рођења, Београд, 1922, 45

[4] Н. Вукићевић, „Основа беседе управитеља србске учитељске школе сомборске приликом 75 годишњице прослвае обстанка исте школе“, Извештај о србској учитељској школу у Сомбору за школску 1886/7, Сомбор, 1887, 10.

[5] Босанска вила, 16. 08. 1887, Сарајево.

[6] „Сам пак био је с најмањим задовољан, и чувао се највише тога да не буде другима на терету.“; Аркадије Варађанин, „У спомен др Ђорђу Натошевићу“, Летопис Матице српске, Нови Сад, свеска трећа, 1888, 53.

[7] Ближе види: Р. Достанић, Натошевићева реформа школа, Нови Сад, 1987.

[8] Ближе види Ђ. Натошевић, Кратком упутству за србске народне учитеље 1857. (друго проширено издање изашло је 1861).

[9] „У настави Песталоци назива број, облик и реч елементима или почетним тачкама сазнања. То нису ни почетна ни прва знања која се дају у школи, већ су то основе сваког сазнања, и тек њиховом употребом могуће је сазнање истине и суштине свих ствари и њихових особина. Научити децу и људе да се овим основама сазнања служе значи суштину основног образовања, тј. идеју елементарног образовања, како то сам Песталоци назива.“; Х. Песталоци, Како Гертруда учи своју децу, предговор Милорад Ванлић, Просвета, Београд, 1946, 15.

[10] Х. Песталоци, Како Гертруда учи своју децу, предговор Милорад Ванлић, Просвета, Београд, 1946, 28.

[11] Х. Песталоци, Како Гертруда учи своју децу, предговор Милорад Ванлић, Просвета, Београд, 1946, 34.

[12] „Послушност, љубав, захвалност и поверење заједно развијају прву клицу савести…“; Исто, 184.

[13] „Бог је тај што је у нашој души поставио  противтежу беснилу против нас самих.“; Исто, 41.

[14] „Крава є найвреднiя домаћа стока…Крава одъ пете па до десете године, два и триредъ више вреди него после десете, после дванайсте већъ посве низашто ниє.“; Ђ. Натошевић, Нега краве и найеи добитакъ одъ нҍ, у Новомъ Саду,  1853,1.

[15] Ђ. Натошевић, Науке из Светог писма, за писанҍ и на изуст ученҍ у Основной школи, у Новом Саду, 1866, 36.

[16] Џ. Лок, Мисли о васпитању, Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, Београд, 1967, 42,43.  „Несумњиво је да је Лок проблемима моралног васпитања посветио највећу пажњу, сматрајући их најважнијим и најсложенијим. Основни захтев који у вези с овима поставља јесте дисциплиновање духа, разумо управљањење поступцима.“; Владета Тешић, Педагошке идеје Џона Лока, предговор; Џ. Лок, Мисли о васпитању, Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, Београд, 1967, 10.

[17] Исто, 65.

[18] „Оно што сваки добар родитељ жели да има његов син, поред имања које му оставља, може се (како ја мислим) сажети у ове четири речи: врлина, мудрост, добро васпитање и знање.“; Исто, 118. Треба скренути пажњу на Локово инсистирање на образовању сина, односно мушке деце, што је без обзира на време и контекст када је дело настало, негирало модерни приступ о равноправности полова.

[19] Исто, 68.

[20] Исто, 79.

[21] Исто, 49.

[22] Ернест Перошон, Учитељ, Београд, 1931, 9.

[23] Ђ. Натошевић, Народна школа, чланци из српскога дневника, 1860 и 1861.

[24] „Богъ е човека бесмртна створио; по образу и подобию  своем стоврио га є.“; Ђ. Натошевић, Бисеръ и драго каменҍ, у Новом Саду, 1860, 7.

[25] Ђ. Натошевић, Бисеръ и драго каменҍ, у Новом Саду, 1860, 20.

[26] Ђ. Натошевић, Науке из Светог писма, за писанҍ и на изуст ученҍ у Основной школи, у Новом Саду, 1866, 41.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language