ДАН ГРАДА НОВОГ САДА

query_builder

ДАН ГРАДА НОВОГ САДА

Аутор: Љиљана Драгосављевић Савин

Чувени социолог Анри Лефевр је сматрао да је град уствари књига. Допуњујући његово мишљење Пол Бланкар је оценио да град представља „пројекцију конкретног друштва“. По Бланкару град као изграђени простор уједно представља и „начин бивствовања, заједничког живота и мишљења.“ Град представља културно јединство „просторне фигуре“, „социјалне структуре“ и „менталне форме“ детерминисане истим временом и простором. “Корен речи град у словенским језицима повезан је са глаголом градити, што указује да је реч о нечему што се не само непрестано гради, већ, пре свега, непрестано мења. Најважнија карактеристика града управо јесте његова променљивост, наравно не само променљивост изгледа већ и односа, хијерархије, система вредности … Град је покретач бржег напредовања, ка будућности, али је и сидро помоћу којег се одржава веза са прошлошћу: изглед одређеног градског пејсажа, зацртан у прошлости, веома често постаје трајан и делом условљава начин живота сваке будуће генерације” Славни мислилац Освалд Шпенглер је историју света поистоветио са историјом градских људи. „Народи, државе, политика и религија, све уметности, све науке почивају на једном профеномену људског бића – граду. Луис Мамфорд констатује да се величина града не мери површином или опсегом зграда, већ мноштвом и бројем становника и њихове моћи. Сада је моћ постала синоним великог броја.
Када причу о граду промислимо на основу српског историјског искустава, на подручју панонске низије, недвосмислено прва асоцијација је град Нови Сад. Несумњиво је да је 1. фебруар 1748, када је Нови Сад проглашен за слободан краљевски град, представљао кључну тачку у којој су сублимирана сва претходна искустава градског живота, а на основу које је ударен темељ будућем економском, политичком, националном и културном развоју. Да бисмо дубље разумели историјски значај Новог Сада у коме се током 18. века, веома тешког по српски народ у монархији, елибертацијом, једна политички маргинализована заједница, попут Феникса, диже из пепела и реафирмише националну идеју, подупрту економијом и политичким слободама, неопходно је да се вратимо на сам почетак урбаног живота у овом граду.

Нови Сад је неспоран центар Војводине и извесно време је културни центар целокупног српства. Рекло би се да није било никаквог паметног разлога да овај град никне баш ту на двострукој окуци Велике реке, где је у најкритичнијим најездама бесног Дунава чак и дно једног чамца било најсувље место за чување градског „штатута“. Испоставило се и муњевитом експанзијом доказало да се боље место није могло одабрати.
Археолошка ископавања и историјска испитивања дала су много доказа да су на територији данашњег Новог Сада постојале насеобине још од античког времена. Прва личност која се везује за територију данашњег новосадског атара је угарски спахија Тере, о коме има веродостојних историјских података. Међутим, развој Новог Сада, са сигурношћу и континуирано, се може пратити тек од 1694. год, чиме он спада у млађе европске градове. Из те године потиче писани извештај аустријског генерала Енгелсхофена о довршетку мостобрана са бачке стране. Ово је први писани траг о постојању насеља на месту данашњег Новог Сада. Те године на пустом, баровитом дунавском рукавцу изграђен је мостобран, насупрот Петроварадинској тврђави, објекту стратешки од прворазредне важности. Мостобран или, како су га звали „брукшанац“, био је војно утврђење са више објеката. Служио је за заштиту Петроварадинске тврђаве у случају војног напада, фортификација по свој прилици замишљена да неки могући изненадни напад само амортизује, док се понтонски мост не уклони. Становништво овог новог насеља (Рацке вароши, Српског града, Петроварадинског Шанца… како је све називан до 1748. год.) било је, у највећој мери, српско-православно. Први житељи били су управо градитељи мостобрана, смештени тик уз њега, а уз њих и трговци-снабдевачи Тврђаве: ковачи, крчмари, касапи, пекари, кројачи… мајстори свих заната који су у оно време ишли уз војску и војнике и од њих живели.
То је све испочетка било скромно и несређено. Државни порезници су овде 1698. год. нашли мало сталних становника. У свом латинском извештају, који су поднели властима, затечено насеље су назвали suburbium Petrovaradiniense или Rascianica civitas trans Danubium situate, што значи предграђе Петроварадина или Рацка варош прекодунавска, пописали су само 32 домаћина, од чега 12 војника и 20 занатлија. Но, већ следеће 1699. год. то стање се мења. Насеље се попело на 43 грађанска становника и добило 215 породица Срба граничара. Један део насеља и његовог атара прелази под војну управу, под команду српских официра и граничарски војни поредак и постаје Петроварадински Шанац (die petervardeiner Schanz). Када се, нешто доцније, 1702. год. основала Подунавска војна граница у њен бачки део припао је, поред Бачке Паланке, Вилова, Ковиља и Титела, и Петроварадински Шанац. Он постаје седиште оберкапетаније. Овај нагли скок броја становника најбоље сведочи колики је стратешки значај придаван обезбеђењу понтонског моста и залеђу Тврђаве. Седиште Бачко-сегединске епархије је пресељено из Сегедина у Петроварадински Шанац 1708. год. Већ тада ово насеље се високо котирало међу Србима јужне Угарске. Премештање епископата имаће веома важан значај за даљи развој насеља и убрзати његово прерастање у град. Јер, захваљујући предузимљивим епископима и свештенству, за кратко време ће бити подигнуто неколико храмова, прорадиће прве школе, болнице, тзв „убошки домови“, као и друге јавне установе. Није мање важна ни световна интелигенција која се почиње окупљати око цркве. Тиме на замаху добија духовни живот и јача национална свест код Срба. Становништво готово комплетног српског села Алмаш (из околине Темерина и Србобрана) се 1718. год. преселило у Шанац, због неког данас већ заборављеног неспоразума са локалним коморским властима. Населили су Подбару, стари новосадски кварт, и подигли Алмашку цркву.
До консолидовања овог насеља долази 20-их и 30-их година XVIII века, нарочито од 1719. год. када добија право на два годишња вашара. У то време као да полако постаје и коморска варош. Почиње се градити. Прва кућа на спрат бележи се већ 1720. год. То је кућа „код Белог лава“, на углу пијаце и Дунавског сокака, која стоји и данас. Фридрих Вилхелм фон Таубе нам је оставио податак да је 1777. год. саграђена прва гостионица за путнике, зато што је овуда ишао поштански пут за Београд. После пада Београда под Турке 1739. год. у Шанац се слио још један колонизациони талас. Чинили су га српски, немачки и грчки трговци – Белиградци, како су их у оно време називали. Сматра се да су управо они, навикли на грађански живот, подстакли будућу борбу становника Шанца за самосталан развој овог места. У рукопису „Књига о нацији српској“ Симеон Пишчевић, некадашњи новосадски ђак и писац чувених „Мемоара“, прича како су становници овог града испочетка углавном само Срби, којих је било око 600 кућа, а после пада Београда 1739. год, сви су се београдски становници преселили овамо. Било их је, како каже, више од хиљаду породица. А онда, пошто се увећала трговина, почели су долазити трговци „свих нација а нарочито хришћани из Турске, Грци, Бугари, Босанци и Цинцари, а уз то још из унутрашњих места Немци, Угри, Јермени и Јевреји, сви су се ту знали скупљати… На тај начин увећао се број света од разних нација, те га је сада најмање 1600 кућа, а сви уживају слободе које су по заслугама дате Србима, који бројем превазилазе све…“ У јерменском црквеном архиву је записано: „…купили смо плац, врт смо оградили, дрвећем засадили, себи храм подигли и посветили га 1746. године.“ Тако се не понаша онај ко је само у пролазу, у бежанији, него онај ко је добро промислио и одлучио да свије гнездо и продужи трајање кроз низ генерација баш овде, на окуци Дунава. Претпоставља се, мада нема документарних доказа, да је Шанац тих 40-их година XVIII века имао статус привилеговане вароши (што је на пример била Суботица). Васа Стајић је становништво ове вароши поделио на четири слоја . Први слој су најранији досељеници. Други слој су Босанци и Херцеговци. Они су, можда, прелазили са тескарима из Сарајева, па су их овде звали Сарајлијама, иако за неке од њих знамо да су Херцеговци. Један од најпознатијих је мостарац Сава Вуковић „који је 1776. постао гражданин новосадски“ и који је завештао велику суму за оснивање Новосадске гимназије. Трећи слој који је по Васи Стајићу, можда, и од највећег значаја за развој Новог Сада, су избеглице из Београда, тј. становништво српске савске и немачке дунавске вароши у Београду, који нису смели ни хтели сачекати повратак турске војске. Четврти слој чине досељеници после 1748. год, са свих страна.


Узроке ове величанствене експанзије хроничари су објаснили положајем Новог Сада, смештеног на граници две сасвим различите приврене области; бачке равнице, земљорадничке и тежачке, ратарске и повртарске, с једне стране, и Фрушке горе, виноградарске и сточарске, с друге. Дунав је истовремено у овом делу тока најужи, свега двестотинак метара, па је и прелаз преко њега најпогоднији. Рекло би се да је неко одабрао заветрину између два, у оно време, јака и значајна места овог дела Војводине: Футога, јаког трговачког средишта, са надалеко познатим и хваљеним вашарима кроз читав XVIII, па и XIX век и Сремских Карловаца, црквеног, административног и културног центра Срба у Угарској. За непуних пола века то ново насеље ће стићи и престићи и Карловце и Футог, развити се у слободни краљевски град, који ће већ до „маџарске буне“, а уочи бомбардовања 1849. год. имати преко 20.000 становника. Две трећине од тог броја чинили су Срби. У то време Београд је имао 18.866 душа, али тек у попису из 1853. год. Ако су Турци хтели у Угарску, или Аустријанци у „турску Србију“, Нови Сад је једнима био север, другима југ.
Највећи проблем који је морио грађане Шанца је двојност граничарске (војне) и коморске, жупанијске (цивилне) власти у њему. Шанац је тих година, чак, и био подељен у две видљиве зоне. Камералци су своје куће, ниске набојнице, покривали трском, а граничари шиндром. Камералним делом, који је обухватао десну страну Дунавског сокака, пијацу и околину Католичке и Успенске цркве, управљала је општина на челу са судцем, наизменично Србином па Немцем, и таначницима. Граничарским делом, који је обухватао Алмашки крај, околину Николајевске цркве, обе стране Ћурчијског сокака, Златну греду, околину Саборне цркве и леву страну Дунавског сокака, обе стране Лебарског сокака и пијацу скоро до католичке цркве, командовао је оберкапетан. Он је био подређен комаданту Тврђаве у Петроварадину, али у основи прилично самосталан, често самовољан и „вазда мрзовољан“. То је заправо убрзало напоре за добијање статуса слободног краљевског града, тзв. елибертацију. Носиоци покрета за осамостаљивање Шанца били су досељеници трговци који су трпели економску штету. Оправдано су страховали да би се ситуација могла и погоршати после највљеног развојачења војних граница у Подунављу, Потисју и Поморишју, када би потпали под разне феудалне обавезе. Укидање границе представљало је и губитак једне јаке илузије о извесној српској самосталности, мада искључиво војничке, сурове, заостале и веома непоуздане.
Грађани Шанца предузели прве кораке да од царице Марије Терезије добију највиши могући статус за своје место. Да би елибертацију коначно издејствовали, каже академик Бошко Петровић у својој монографији „Нови Сад“, житељи Шанца су „претходно са несрпским делом својих суграђана углавили 1747. год. врло јасан споразум, који је за сто година после тога био база заједничког живота у граду. Споразумели су се да ће у магистрату ослобођеног града имати једнак број представника као и они, једнака права у бирању сенатора и чиновништва и у уживању своје вере. То је, за оно време, доиста широко обезбеђење националне самосталности. Будно и упорно чувано оно ће бити политичка основа за каснију улогу овог места у политичком и културном животу не само Срба у Војводини.“ Депутација шаначких грађана, два Немца и неколико Срба – Рацковић, Вујић, Богдановић, Рашковић, Хајл и Андерле – кренула је у Беч, „царствујушчу Вијену“, где траже зајам о 60.000 форинти за плаћање елибертационе дипломе, дају дишкреције и пишу како им је тешко онде „и друго којекуда, и сад бечко камење, ноге обијати и уз басамке ходећи уздисавати“. Сума од 80.000 форинти у сребру попела се на крају на 95.000, због плаћања разних такси и подмићивање бечке бирократије.
Царица Марија Терезија је 1. фебруара 1748. год. издала повељу којом је Петроварадински Шанац уврштен у ред слободних краљевских градова. Одредила је да му име буде „Нео-Плантеа“ (Неопланта), мађарски „Uj-Videgh“ (Ујвидек), немачки „Neu-Satz“ (Нојзац), што су Срби превели као Нови Сад, а Грци као Неофите. Град је добио право на властите органе управе и суд, као и своју независну власт у лику градоначелника и Магистрата састављеног од 12 сенатора. Магистрат је убирао одређене приходе и вршио управну и судску власт. Рад магистрата надзирали су Намесничко веће Угарске у Пожуну и Придворна угарска комора у Бечу.
Диплома од 1748. год. у 19. пункту даје право вароши да се служи грбом. Тај грб овако описује краљичино привилегијално писмо:“На пољу плава штита стоје 3 куле сребрне боје, од коју сваку средом и одгоре опасује надстрешница; куле стоје појединце свака за себе, сазидане од неотесана камена, надстрешница горњег им дела је зупчаста, капије су им затворене, прозори отворени и удешени за пуцање. У реду стоје један поред друге крај валовита Дунава, који зелено поље пресеца; средња је нешто виша и шира, над њом се лепрша Нојев голуб. Рубом штита иде овај натпис: Печат слободне краљевске вароши Новог Сада.“ Овај грб као и сваки други грб је симболичан и има историјски значај. Наиме, три куле у варошком грбу односе се на провинцијалисање граничарског шанца. Валовити Дунав који пресеца зелено поље и Нојев голуб, који лепрша, односе се на пустош или поплаву коју су изазвали турски ратови, који су избрисали становнике овог краја, између Дунава и Тисе. Нојев голуб са маслиновом гранчицом у кљуну изнад три куле Новог Сада, јесте симбол турске поплаве и мира који је потом наступио, као и наде у лепшу будућност. Затворене капије, а отворени прозори и за пуцање удешени, истичу важност ове вароши као бранича петроварадинске тврђаве.
Од те 1748. год. и у наредних сто година Нови Сад је доживео брз, велики и буран економски, градитељски и културни развој. У њему се отварају школе, болнице, штампарије, мануфактуре… Од свог почетка Нови Сад је град многих народности и град више вероисповести, али Срби су били предводници у свим сферама живота у граду. О изразито српском духу који је красио Нови сад, сведочили су бројни савременици. Један просвећен Србин, пријатељ Доситеја Обрадовића, Емануил Јанковић, рекао је још 1790. год. да је Нови Сад „средиште српског народа“. У време Првог српског устанка аустријски повереници сматрали су Нови Сад „главним уротничким местом и централном тачком илиризма“. Павелу Јозефу Шафарику се 1813. год. учинио „гнездом Српства“, а Вук Стефановић Караџић је 1817. год. забележио да је Нови Сад „највеће општество српско на свијету“. „Била је то полуоријентална варош“ – каже Полит у својим „Успоменама“ – „Нови Сад је пре Буне носио тип српске вароши. И патријархална је та варош: седело се на клупама пред кућом, књижевници су ту расправљали своја питања, трговци и занатлије седели су пред својим локалима у оријенталном оделу, са плитким ципелама на ногама и ћибуком у устима, и разговарали грчки“. Почетком XIX века Нови Сад је био највећи српски град. Са развојем политичке свести и делатности, долази до снажног развоја просветне, културне и добротворне делатности, чиме се Нови Сад потврђује као најзнаменитија српска варош. Овај период трајаће од половине XIX века све до краја истог столећа, када примат преузима Београд.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language