ЦЕРСКА БИТКА 1914. ГОДИНЕ

query_builder

ЦЕРСКА БИТКА 1914. ГОДИНЕ

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Ни два месеца није прошло после сензационалних вести о убиству аустроугарског престолонаследника у Сарајеву, а попут громогласног пуцња одјекнула је нова вест са Балкана и то на свим светским меридијанима. Била је то вест о изванредној и невероватној победи српске војске над аустроугарским агресором у Церској бици. Док је целокупно човечанство запањено зурило у новинске чланке у познатим светским штампаним медијима, који су их извештавали да је „Давид заиста надмудрио и победио Голијата“, немачке војне снаге, савезници Аустроугарске у алијанси Централних сила, самоуверено су умарширали у Брисел, а на дан саме победе српских ратника на Церу, прегазили су и белгијски Лијеж. Истовремено, руска војска трпела је велики притисак немачких трупа код Таненберга на Источном фронту и у први мах, изгледало је као да ће „лажни Тевтонци“ угасити пламен отпора цивилизације према варварству. Међутим, у европске и планетарне метрополе стигао је дашак „ветрова победе и наде“, а покренули су га српски титани у гротлу урагана који је беснео на падинама Цера августа 1914. године. Силе Антанте доживеле су своју прву победу у Великом рату, и то извојевану српским оружјем. Била је то уједно и прва српска победа у Првом светском рату, а ина у тада већ трогодишњем, непрекидном ратовању Краљевине Србије, Краљевине Црне Горе и српског народа у целини за слободом, почев од коначног протеривања Турака из највећег дела Балканског полуострва 1912, па све до слома бугарске завојевачке политике наредног лета 1913. године. Много „првог“ налази се у најближој релацији са Церском битком. Као што смо нагласили, била је то прва победа у Првом светском рату, прва победа српског оружја у истом, прва савезничка победа сила Антанте, али био је то и догађај који је упамћен и према првом ваздушном окршају две супротстављене ратне авијације, односно у Церској бици су по први пут авиони искоришћени у „двобоју два ваздухопловна апарата“, када је један од три српска авиона сусрео аустроугарску машину у извиђању терена. Битка на Церу била је и прва битка у историји српског народа у којој је, фактографски и историографски, забележено учешће осмогодишњег дечака Момчила Гаврића, сирочета коме је непријатељ све побио, а дом уништио, а који је због своје храбрости исаказане у боју добио и чин каплара. Била је то прва битка у којој је све живо устало да брани живот и праг од крвожедног Молоха који је из Беча и Берлина зинуо на ондашњу Србију. Била је то битка која је постала узор свим каснијим биткама, попут Колубарске, „битке над биткама“, али и „мајци свих битака“, бици на Кајмакчалану 1916. године.

Врхунац „јулске кризе“ у Европи, а посебно у међудржавним односима Аустроугарске и Краљевине Србије, догодио се, заправо, 23. јула 1914. године када је Двојна монархија упутила свом „јужном суседу“ ултиматум у десет тачака, директно га окрививши за умешаност у Сарајевски атентат на надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију 28. јуна 1914. године. Карактер тог чувеног документа најбоље је описао британски министар спољних послова Едвард Греј који је за исти рекао да је „… ултиматум најстрашнији докумет од свих које је икада сачинила дипломатија, а држава која би прихватила те захтеве престала би да буде независна“. Наравно, нота аустроугарске владе била је и срочена, како у садржајном, тако и у формалном погледу на начин који би био потпуно неприхватљив за било коју суверену и независну државу и то са претходно и перфидно срачунатим планом да захтеви Хабзбуршке монархије, заиста и буду одбачени, што би био довољан и минималистички нужан повод за покретањем ратних операција против Србије. Поткрепњу овим чињеницама налазимо и у јавно прокламованим ставовима начелника Генералштаба Царско-краљевске армије Двојне монархије фелдмаршала Франца Конрада фон Хецендорфа, који је излаз из кризе настале у односима са Србијом проналазио и у сопственим речима: „Рат, рат и само рат!“. Неподељену подршку војно-политички врх Црно-жуте монархије добио је из Берлина, одакле је немачки кајзер „грмео“: „Срби морају бити уништени, без милости и то брзо, без одлагања!“. У консултацијама са руском владом и према саветима које је добијала из Санктпетербурга, али и на основу веома критичких и на моменте жустрих, неблагонаклоних упозорења из савезничких престоница на Западу, Србија је према захтевима Аустроугарске заузела до крајњих граница помирљив став, желећи да по високу цену пристанка на понижавајуће и ултимативне услове, избегне оружани сукоб и потенцијалну ратну катастрофу. Међутим, српска влада Николе Пашића није могла да прихвати поништавање достојанства и суверенитета државе, за које је проценила да су изражени у петој и делимично шестој тачки ултиматума, па је те делове аустроугарске ноте одбацила, а цео докумет начелно прихватила. У нади и очекивању да ће српска влада начинити баш такав потез, Аустроугарска је 25. јула 1914. године прекинула дипломатске односе са Србијом, да би јој након три дана путем отвореног, недипломатског телеграма, упућеног преко Букурешта, објавила и рат. У телеграму, који је потписао заједнички министар спољних послова Монархије гроф Леполод фон Бертхолд, изражен је став према коме „…Аустроугарска сматра да Краљевска влада Србије није на одговарајући начин одговорила на ноту датирану од 23. јула, коју је предао аутроугарски министар у Београду, те од овог тренутка Аустроугарска се сматра у рату са Србијом…“. Нису помогли ни вапијући апели сверуског императора Николаја II на свог рођака немачког цара Вилхелма II да немачка влада спречи избијање ратног пожара у Европи. Управо је немачки кајзер силовито сколио Аутроугарску да што пре покрене „казнену експедицију“ против Србије, па је на депеши свог посланика из Беча, чак написао: „Сада или никада!“.

Већ 25. јула, на дан прекида дипломатских веза званичних Беча и Будимпеште са Београдом, српским властима и јавности постало је јасно да је рат неизбежан. Наиме, тога дана Влада Краљевине Србије наредила је евакуацију престонице, али и општу мобилизацију. Ратна престоница државе постао је Ниш, где су пресељени Народна скупштина, Двор, Влада, као и дипломатска представништва у Србији, док је у Крагујевац премештено седиште Генералштаба, а потом и Врховне команде Српске краљевске војске. У општој атмосфери крајње напетости и тзв. „ратне грознице“ која је завладала у земљи, на позив за мобилизацију јавило се око 420 хиљада војних обвезника или близу десет процената људи од укупног броја становника у ондашњој Србији. До 30. јула мобилизација је показала високи степен успеха, а у привредном и војничком погледу претходним ратовима, потпуно исцрпљеној земљи, ипак није недостајало изванредне спремности и патриотизма у одбрани своје отаџбине. Са достојанственом тугом, због свести о неизбежности националне трагедије, али и са вером у снагу и искуство његових ратника стеченим у претходним ратовима, морал српског војника је глорификовао и престолонаследник Александар Карађорђевић речима изговореним 3. августа, дакле свега десетак дана пре опште инвазије непријатеља на Србију: „… Позвао сам Вас да под вашим победоносним заставама, иако још уморни од скорашњих наших победа станете опет на браник отаџбинеНа оружје, моји дични соколови! У овом светом рату ја ћу Вам бити командант. Ја сам се на Куманову, Битољу и Брегалници са поносом дивио Вашој храбрости и Вашем беспримерном самопрегоревању. Зато сам и уверен да ћете Ви и овога пута умети само да увеличате славу и лепи глас српског оружја и Вашега јунаштва“. Већ 28. на 29. јул, аустроугарском тешком артиљеријом бомбардован је Београд, а до краја поменутог месеца страдали су и Обреновац, Шабац, Велико Градиште и Смедерево, односно сви погранични градови Србије на рекама Сави и Дунаву. Уз велика страдања цивила, неизмерну материјалну штету и пограничне сукобе у северозападном „углу Србије“, свима је постало јасно да наведене непријатељске акције представљају само увод у опсежну офанзивну операцију коју ће у августу Двојна монархија предузети против независних српских земаља – Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. У датом периоду српска врховна команда нашла се у проблему прецизног одређивања стварних оперативних намера непријатељских снага, односно у дилеми у вези са тачном проценом из којег правца ће Аустроугарска предузети офанзиву и инвазију. Узевши у обзир све природне, георељефне и логистичке предности геостратешког положаја северног, пограничног дела Србије уз Саву и Дунав, Врховна команда српске војске закључила је да ће главни инвазиони напад и будући маневарски оперативни правац кретања аустроугарских снага користити управо поменути статус међудржавне границе Двојне монархије и Србије на наведеним рекама. Поменути услови определили су војводу Радомира Путника и официрски кадар Врховне команде да очекују напад са севера и концентрисање аустроугарских снага за дејства на великоморавском и колубарском правцу, због чега је наведена команда извршила груписање сопствених снага и распоред војних јединица у складу са овим проценама.

Прва армија, коју су чинили Тимочка дивизија првог позива, Тимочка, Дунавска и Моравска дивизија другог позива и Коњичка дивизија, под командом генерала Петра Бојовића распоређена је на линију: Свилајнац – Топола – Рача, са Браничевским одредом на Дунаву, односно на великоморавском правцу; Друга армија, коју су чинили Шумадијска, Моравска и Дунавска дивизија првог позива и Комбинована дивизија, под командом генерала Степе Степановића распоређена је на простору: Аранђеловац – Лазаревац, са ојачаном Дунавском дивизијом првог позива код Београда, односно њен правац дејства био је на колубарском потесу; Трећа армија, коју су чинили Дринска првог и Дринска дивизија другог позива, три прекобројна пука првог позива и два пука трећег позива, под командом Павла Јуришића-Штурма била је распоређена у ширем рејону Ваљева, са Обреновачким и Шабачким одредом на Сави и Лозничким, Јадарским и Љубовијским одредом на Дрини, односно налазила се на јадарско-мачванском потесу; Ужичка војска, коју су чинили Шумадијска дивизија другог позива, Ужичка бригада и Лимски одред, под командом генерала Милоша Божановића била је распоређена на простору: Рогатица – Бајина Башта – Мокра гора – Прибој – Ужице, односно њен правац дејства је био на западноморавском и санџачком потесу; Црногорска војска, коју су чинили одреди: Ловћенски, Херцеговачки и Санџачки, у јачини од око 30 хиљада бораца, била је, такође, спремна за борбу. Упркос генералном плану Врховне команде Царско-краљевске армије Аустроугарске да њене оружане снаге на Балкану дејствују само дефанзивно и да буду оперативне за случај уласка Руског царства у рат, Оскар Поћорек је одлучио да промени тај план и да крене у офанзиву против Србије. У уверењу да ће једном изненадном и муњевитом офанзивном операцијом своје Балканске војске под командом фелдмаршала грофа Оскара фон Поћорека сломити отпор Србије и Црне Горе за свега неколико недеља, аустроугарска врховна команда одлучила је да инвазију на Србију започне са Запада, преко доњег тока реке Дрине, а не са севера и долином Мораве, што је представљало један ризичан план за Аустроугаре из разлога што те, пре свих Поћорекове арогантне, надмене замисли, нису уважавале ситуационо стање на терену. Западни крајеви и ондашње и данашње Србије, на почетку Првог светског рата нису имали повољан војностратешки положај, посебно не у инфраструктурном и георељефном погледу. На основу поменутих замисли, аустроугарске снаге, њихове три армије са 285 хиљада војника и официра, три хиљаде коњаника и 1200 комада артиљеријског наоружања, распоређене су на следећи начин: Друга армија коју су чинили Четврти, Седми и Девети корпус, под командом генерала Бема Ермоњија налазила се у Срему и Банату; Пета армија, коју су чинили Осми и Тринаести корпус, под командом генерала Либериуса Ритера фон Франка, била је распоређена на простору Брчко – Бијељина – Зворник и Шеста армија коју су чинили Петнаести и Шеснаести корпус, под непосредном Поћорековом командом, била је распоређена на правцу Власеница – Рогатица – Калиновик – Сарајево у источном делу данашње Републике Српске, а ондашње Босне.

Према основној идеји оперативног плана чији су творци били војвода Путник и његов помоћник, а у то време генерал, Живојин Мишић овако груписане и према северу оријентисане снаге имале су задатак да под заштитом истурених и помоћних одреда на граничном фронту према Дунаву и Сави, али и Дрини изврше стратегијски дочек и да саобразно ситуацији пређу у наступање када се испољи правац дејстава непријатељских снага. Као што смо нагласили, супротно очекивањима српске команде, аустроугарске снаге су биле концентрисане на основу планова о удару са Запада, из Босне, а преко Дрине, док је њихова Друга армија добила задатак да демонстрира према Београду и Обреновцу, док не буде пребачена на Источни фронт. У зору 12. августа аустроугарска Пета армија почиње форсирање Дрине, док Друга армија Црно-жуто монархије предузима демонстративне нападе дуж српских обала Дунава и Саве, како би заварала српски војнокомандни врх да ће на том правцу уследити њихов главни удар. Непријатељска артиљерија снажно бомбардује Београд, Обреновац и Шабац, а поједини делови Друге армије прелазе Саву и заузимају Шабац, Подрињску Митровицу и низ села у околини Шапца. У периоду до 15. августа српска Врховна команда доноси одлуку о постепеном прегруписавању својих снага према северозападној Србији. Прва и Друга српска армија су извршиле премештање према Северозападу са задатком да Друга армија са Коњичком дивизијом преко Текериша нападне у бок и позадину непријатељских снага које су наступале долином Јадра, а да Прва армија пређе на простор рапосреда Друге армије и да одатле надгледа Северни српски фронт и служи као стратегијска резерва. Трећа армија је добила задатак да се у пуном капацитету ангажује према Дрини и Сави и да задржи продор аустроугарских снага у долини Јадра. Истовремено, Ужичка војска је добила задатак да пређе у офанзиву према Вишеграду и да на тај начин за себе веже значајне непријатељске снаге на поменутом правцу. На тај начин створен је план за битку. Снажном одбраном у широком луку Саве и Дрине, од Шапца до Гучева, Трећа армија некако одолева снажном притиску непријатеља, а аустроугарска Пета армија тек 14. августа успева да пређе Дрину, истовремено потиснувши слабије српске заштитне одреде на Дрини код Лознице. Наредног дана, 15. августа, у шест оперативних колона, Пета аустроугарска армија је наставила са наступањем да би у току вечери избила на Цер и у долину Лешнице и Јадра, док је 42. дивизија Осмог корпуса заузела Крупањ. Наступање аустроугарскиих снага кроз северозападну Србију пратили су масовни злочини, масакри над српским цивилним становништвом у Подрињу и Мачви. У директиви команде аутроугарског Деветог корпуса налазило се упутство о поступању према затеченом цивилном становништву у Србији: „…Рат нас води у једну непријатељску земљу, у којој живи народ испуњен према нама фанатичном мржњом, где се мучко убиство, као што то катастрофа у Сарајеву показује, управо као јунаштво слави. Према таквом народу свака хуманост је штетна и ко у овом случају буде имао милости, тај ће најстрожије бити кажњен…“, изричито се наглашава у директиви. Никад до краја утврђени биланс злочина аустроугарскиих трупа, у којима су нажалост, у монструозним крвничким пословима, предњачили припадници хрватског народа и део муслиманског становништва из Босне и Херцеговине, открива страхотне и запањујуће податке: „…у Шапцу је разорено или озбиљно оштећено 2.500 кућа; око 2.500 особа изгубиле су све бомбардовањем и пљачком; 1.500 грађанских особа погинуло или било одведено од непријатеља; 537 породица нестало је. У мачванском срезу: 457 кућа разорених, 359 особа убијених, 371 особа одведена, од којих је много убијено успут. У азбуковачком срезу: 182 особе убијене, 228 запаљених кућа и 42 особе одведене. У јадарском срезу: 741 кућа разорена, 1.738 породица у беди и много искасапљених особа. За рађевски срез засад је немогуће добити податке…“. Радом Арчибалда Рајса и комисија за утврђивање аустроугарских злочина после битке, цивилизовани свет је дошао у прилику да се упозна са размерама „цивилизаторске мисије“ аустроугарских крволока.

Пред зверствима над цивилним становништвом и његовом имовином, које је чинила наступајућа крволочна „Казнена експедиција“ у Јадру и Мачви, избегли народ се повлачио правцима према централној Србији, што је изазвало инфраструктурни колапс на закрченим путевима. Поменуто стање на друмовима Западне Србије Другој армији Степе Степановића је знатно отежевало њихов усиљени марш у току кога су они хитали према Церу и Иверку. На основу директиве Врховне команде од 15. августа, генерал Степа Степановић је наредио Коњичкој дивизији да избије на линију Шабац-Лешница и затварајући правац Шабац-Текериш обезбеди бок Друге армије. Шумадијској дивизији првог позива наредио је да ослободи Шабац, а од Моравске дивизије првог позива и Комбиноване дивизије образована је Церска ударна група са задатком да нападне у бок непријатеља који је у том тренутку продирао долином Јадра. Време тада постаје највећи изазов за обе супротстављене војске. Уочивши значај планине Цер за извођење овог маневра, иако тада није знао да се у том тренутку на њему већ налазе делови аустроугарског Осмог корпуса, Степа Степановић је истог тог 15. августа, самоиницијативно одлучио да овлада његовим гребеном. Комбинованој дивизији издао је наредбу да по могућству још у току ноћи 15. на 16. август избије на гребен Цера и заузме коту, односно утврђење Косанин град. Степа Степановић је имао мишљење да од поседања ове коте зависи и судбина војне операције и цела одбрана Србије. По тешкој летњој киши и раскаљаним друмом, а под командом генерала Михаила Рашића, команданта Комбиноване дивизије, ова јуначка јединица је у сред ноћи 15. августа избила на источне падине планине Цер и изненада се код Текериша сукобила са десном колоном аустроугарске 21. дивизије која се ту затекла. Док је на небу беснео летњи, ватрени ураган од кишне олује, на земљи се отворио пакао оружаног клинча достојног какве библијске епопеје. У јединствену ватрену стихију, попут плеса два ватрена змаја, спојили су се небо и земља… Тим ноћним бојем код Текериша, почела је чувена Церска битка, али не према замислима српске Врховне команде, дакле ударом у бок непријатеља у долини Јадра, већ директним фронталним сукобом Церске ударне групе са аустроугарским Осмим корпусом на Церу. У тешку борбу која је трајала целу ноћ, сукцесивно су увођене нове јединице, како би која пристизала на бојиште. У току 16. августа отворен је девети круг пакла на церским падинама, када се битка за освајање планине распламсала свом жестином. По величини, сукобиле су се приближно једнаке снаге, али су се услед искуства и неизмерне пожртвованости, српски 1, 2. и 6. Прекобројни пукови Комбиноване дивизије, боље сналазили, те су на измаку дана разбили главнину 21. аустроугарске дивизије и прислили је на безглаво повлачење према Дрини. У судару леве колоне српске Коњичке дивизије са левом колоном аустроугарске 21. дивизије, тог 16. августа на Радловцу и Скакалишту на северним падинама Цера, ова ударна непријатељска јединица бива у потпуности разбијена и онеспособљена за даљу борбу. Истовремено, Коњичка и Шумадијска дивизија првог позива, веома вештим маневрима у реону Шапца и Мачве, успешно су извршили постављени задатак према замислима Степе Степановића, онемогућивши на тај начин спајање и садејство аустроугарске Друге и Пете армије, и то у тренутку када је поменута веза била најпотребнија за спасавање 21. дивизије на Церу. Трећа армија у долини Јадра је одолела нападима аустроугарског Тринаестог корпуса, спречивши продор непријатеља у правцу Ваљева. У току наредна два дана, 17. и 18. августа, Церска ударна група је водила непрестане борбе са аутроугарском 9. дивизијом, да би 19. августа коначно сломила отпор левог крила Франкове Пете армије и овладала гребеном Цера и Иверка, чиме је и ову дивизију принудила на повлачење у расулу. Поменута 9. са разбијеним деловима 21. аустроугарске дивизије 19. и 20. августа успела је да се повуче и пребаци преко Дрине. Узалуд је Поћорек захтевао од генерала Франка да издржи под сваку цену док му не стигне појачање. Поражену и разбијену војску више нико и ништа није могло зауставити у општој бежанији и дављењу у набујалој Дрини. Тих дана, из разбијених суманутих редова непријатељске „експедиције“, чуле су се само псовке упућене цару Фрањи, Поћореку и официрима царско-краљевске војске. Међутим, највише се истицало једно, громогласно питање: „Wo ist Drina?“. Када је схватио да је офанзива пропала, командант Пете армије генерал Франк наређује повлачење комплетне Пете армије на целом фронту и са свих положаја, а до 20. августа, ово наређење је у потпуности испоштовано. Непријатељ је иза себе оставио богат ратни плен и око 23 хиљаде официра, подофицира и војника избачених из ратног строја. Након што су српске снаге 24. августа ослободиле и Шабац, Врховна команда Српске краљевске војске објавила је званични коминике у коме је саопштила да се, осим заробљеника, на територији Краљевине Србије, више не налази ниједан непријатељски војник, те да се „Казнена експедиција“, односно офанзива аутроугарских снага завршила потпуним сломом агресорских трупа. Губици су били огромни. Српске снаге имале су негде око 4000-5000 погинулих и око 15 хиљада рањених, док је Аустроугарска изгубила око 10 хиљада живота својих војника, при чему је било и њихових 30 хиљада рањених сабораца. Као посебно признање и у захвалност због бриљантне победе и одбране Отаџбине, већ 20. августа славни генерал Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Међутим, овде није био крај аустроугарској агресији на Србију. Тражећи реванш и са знатно јачим снагама, већ 8. септембра 1914. године, напад непријатеља ће бити поновљен, чиме је почело једно од најпотреснијих поглавља повеснице српског народа у Првом светском рату.

Уз Бој на Мишару и Косовску битку из претходних векова, а у слободној, модерној и самосталној српској држави са почетка XX столећа, Церска битка представља и прву битку у којој је одбрањен и афирмисан постамент духовног и националног идентитета српског националног колективитета. Да се ту бранила изградња тог постамента, осећао је и заповедник аустроугарских трупа фелдмаршал Оскар фон Поћорек, који је у походу на Србију лета 1914. године обећавао да ће рат против „балканског варварина“ бити заправо „шетња од Шапца до Ниша“, али је ипак у ту „шетњу“ повео са собом и готово три стотине хиљада припадника своје армаде. „Шетња“ за коју је претпостављене уверавао да ће трајати две до три недеље и да ће иста бити окончана пре рођендана цара и краља Франца Јозефа I Хабзбуршког-Лотариншког 18. августа 1914. године, завршена је масовним дављењем аустроугарских солдата у Дрини, који су у расулу и без памети, бежали пред победничком српском војском окићеном ловоровим венцима „церског тријумфа“, хитајући, ваљда, да свом „свечару-кајзеру“ за рођендан поклоне српску победу. Гласно јадикујући, фелдмаршал Паул фон Хинденбург, потоњи начелник немачког генералштаба и председник Немачког рајха у послератним годинама, а у време Церске битке командант Осме армије и победник Битке код Таненберга, сукоб између Поћорека и војводе Путника, два супротстављена заповедника, окарактерисао је речима: „Где се магарац може мерити са лавом!“.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language