Благовештенски сабор и питање Српске Војводине

query_builder

Благовештенски сабор и питање Српске Војводине

Аутор: Милош Савин

Аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без Границе, те само Румски и Илочки срезови из Срема. Војводина је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу. У овако искројеној Војводини Срби су били тек трећи народ по бројности, после Румуна и Немаца, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма. Високи трошкови изградње и одржавања административног система, оптеретили су српско грађанство.

У борби против апсолутизма дошло је до поновног зближаванња српских и мађарских демократских кругова. Савременици су сматрали да су Срби оваквом Војводином добили за награду исто оно што су Мађари добили за казну. Позитивна обележја Бахове Војводине представљају напуштање феудалних и успостављање грађанских установа, те пораст броја Срба међу чиновницима. Иако Срби нису могли да буду на значајнијим местима у бирократији, повећан број школованих Срба, чиновника, имаће утицај на јачање војвођанског српског грађанства. Након огромних пораза Аустријске војке код Мађенте и Солферина, од стране снага Пијемонта и француске војске Наполеона Трећег током Другог рата за уједињење Италије, дошло је до знатног слабљења Аустрије.

Под притиском општег незадовољства у целој монархији, цар је отпочео процес децентрализације. Проценивши да му Срби више нису поребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. године лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев румског и илочког среза који су припојени Хрватској.

Укидање Војводине је срушило илузију код демократски оријентисаног, српског, либералног, грађанског сталежа о могућности ослањања на Беч. Светозар Милетић је почетком јануара 1861. године, у чувеном чланку На Туциндан, предложио потпуни раскид са Бечом, политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране Мађара. Насупрот Милетићу, клерикалци и конзервативци предвођени Ђорђем Стојаковићем сматрали су да српска политика мора и даље да се ослања на милост аустријског цара и захтеве да се испоштују старе српске привилегије. Цар није дозволио Србима да о свом питању дискутују на својој скупштини или сабору, пошто је то било у супротности са Угарским законодавством, које је Србима признавало право да на својим црквено-народним саборима, дискутују само о школским и верским питањима. Са друге стране, како би на известан начин уважио Србе, Цар је наложио патријарху Рајачићу да формира делегацију од 20, себи блиских угледних Срба, те да је доведе у Беч ради договора о очувању српског језика, цркве и народности. Схвативши да ће уколико удовољи царском захтеву, употпуности изгубити легитимитет у свом народу, обзиром на то да се огромна већина Срба, укључујући и најконзервативније кругове, залагала за одржавање сабора, патријарх је тражио начин да утиче на промену расположења владара. У писму Цару патријарх је оценио да су укидањем Војводине Срби изиграни, те да евентуална делегација не би била власна да говори о захтевима, већ да то може да уради само сабор. Рајачић је апеловао на владара да ће најбоље изаћи Србима у сусрет тако што ће им одобрити један сабор расправног типа. Српске захтеве су подржали и поједини истакнути хрватски прваци, али двор није имао разумевања за њих.

Ситуација се, међутим, променила када је дошло до неспоразума између аустријских и мађарских владајућих кругова, па је као што је историја више пута до тада посведочила, бечки двор решио да испоштује захтеве Срба, али само формално, како би заплашио мађарске меродавне кругове и ублажо српско негодовање. Аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима априла 1861. године одлучено је да овај сабор буде расправно политичког а не црквено школског карактера. Царевим указом учешће у сабору је предвиђено само за Србе из бивше Војводине, без Војне границе, Славоније, Хрватске и других делова Угарске. У дотадашњим саборима право учешћа су имали сви Срби са подручја Карловачке митрополије, односно целокупног аустријског царства. Чињеница је, да је одлуком да се дозволи Србима да организују сабор политичког и расправног карактера, бечки двор признао Србе као посебан политички народ. Наведена ситуација је изазвала радост међу српским, али и велико негодовање међу мађарским политичким круговима. Аустријска круна је на овај начин поново применила правило – завади па владај, на ком су у 19. веку почивали односи у аустријско-мађарко-српском троуглу.

Да буде царски комесар за Благовештенски сабор, одређен је генерал-мајор Јосип Филиповић. По правилнику који је саставио Ђорђе Стојаковић, а прихватио двор, Сабор је поред патријарха (председника сабора) и три владике, требало да броји још 75 делегата – од чега 25 из монашко-свештеничких редова, а преосталих 50 из грађанског сталежа. Избори за сабор су били електорског типа, наиме прво су изабрани бирачи, који су изгласали посланике. Ипак ове изборе је карактерисала велика демократичност и широко бирачко право. Како се због брзине није прецизно могао извести и спровести имовински и сруковни цензус, испоставило се да су право да бирају и да буду бирани имали скоро сви пунолетни Срби са подручја укинуте Војводине. У градовима Новом Саду, Великом Бечкереку и Вршцу бирана су по два посланика, а у Сомбору и Кикинди по три. Сваки срез је давао по једног посланика на 500 бирача, а општине са мање бирача могле су да бирају по једног посланика. За посланика је могао да се кандидује сваки Србин, аустријски држављанин који је имао минимиум 30 година и сва грађанска права. Поред Мајске скупштине ово је једини српски сабор на подручју хабзбуршке монархије на коме се искристалисала права елита српске интелигенције свог времена. Уважавајући чињеницу да је на сабору за највиши клер, монаштво и свештенство унапред било резервисано 29 места, сабор је задржао конзервативно-клерикални карактер.

Пошто је сабор свечано отпочео са радом 2. априла, у њему су се одмах искристалисале две доминантне групе. Прву су чинили Ђорђе Стратимировић (некадашњи вожд српске Војводине, а сада генерал-мајор аустријске војске), Перар Чарнојевић (бивши комесар мађарске револуционарне владе) Ђорђе Стојаковић, Јован Хаџић, Јован Суботић, Никанор Грујић, Платон Атанацковић и њихови следбеници. Ова група се може сматрати конзервативном. Занимњива чињеница је да су условно речено на истој страни били Рајачић, Стратимировић и Чарнојевић. У оквиру српског покрета 1848-49. године Стратимировић и Рајачић су били супротставњени полови, док је Чарнојевић био жестоки противник покрета. Либералну групу са Милетићем на челу чинили су, Ђорђе Радак, Јован Ђорђевић, Јован Живковић, прота Ђорђе Бранковић (касније ће постати патријарх Георгије) и други. Наведене групе не можемо сагледавати једнобразно каснијем појимању политичких партија, обзиром на то да у се посланици искључиво на бази сопствених уверења опредељивали за саборске расправе и одлуке. У току саборских дана догодио се и један бизаран инцидент, наиме кикиндског посланика Михајла Стојановића је пиштољем убио Андрија Шобер, пивар из Сремских Карловаца, код кога је Стојановић, одсео.

Без обзира на идејна и идеолошка размимоилажења, све групе на сабору су се залагале за то да се Србима мора обезбедити једна посебна аутономна Војводина на подручју Јужне Угарске, као политичка и територијална аутономија. Доминантни конзервативци и клерикалци, су сматрали да се аутономна Српска Војводина може остварити искључиво ослањањем на аустријског цара и бечку камарилу, позивајући се на старе српске привилегије и царска обећања, која су небројено пута до тада била изиграна и погажена. Патријарх Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић су били носећи стубови овакве политике.

Не одричу ћи се историјских права, либерална група око Светозара Милетића, је сматрала да је неопходно остварити српска природна права, и то пре свега ослањајући се на Угарску, како би се спречила могућност поновне инструментализације Срба од стране Беча. Либерали су сматрали да уставним средствима путем Угарског сабора, треба организовати Војводину, као једну аутономну жупанију у делимично федерализованој или регионализованој Угарској, где би и други народи попут Словака и Румуна имали право на своју територијалну аутономију. За остварење овакве идеје је била неопходна сарадња Срба и других народности Угарске са напредним, демократским круговима мађарског друштва. Милетић је сматрао да би само Српска Војводина, призната од стране Мађара, могла да буде одржива и дуговечна.

У свом виђењу решења у Сабору се формирала и једна трећа струја, на челу са Ђорђем Стратимировићем и Јованом Суботићем , која је предлагала српско-хрватску концепцију. Они су се залагали да се под покровитељством Беча, поново успостави Војводина, која би одмах ступила у једнакоправни савез са Хрватском чиме би био формиран нови државно-правни чинилац, који би потом отпочео преговоре са Угарском о склапању новог државног уговора. Ни предлози Милетићеве, ни Стратимировићеве групе нису добили довољан број гласова.

Већина у сабору предвођена Стојаковићем и Рајачићем, је превагнула. Та већина је тајно подстицана од аустријског канцелара Шмерлинга да у коначној одлуци сабора издејствује што веће територијалне и аутономне захтеве. Иако је гајио извесне симпатије према српском питању у монархији, Шмерлинг није планирао да допринесе потпуном остварењу наведених захтева, већ да опет произведе што већи раздор између српског и мађарског политичког фактора, у чему је и успео, захваљујући неоправданој лаковерности српских конзервативаца. Шмерлингу су закључци Благовештенског сабора, послужили као оружије за побијање мађарских захтева.

Благовештански сабор је у својим закључцима у оквиру 16 тачака изнео максималистичке захтеве за гаранције српске аутономности и националног развоја у оквиру аустријског царстава. Захтевана је посебна територија за Српску Војводину у коју би ушли цео Срем, Бачка, Банат и припадајућа Војна Граница. Захтеване су посебна политичка и судска управа и скупштина Војводине. На челу Војводине, у којој би био званичан српски језик, која би имала своју заставу и грб, првостепени и апелациони суд, стајао би војвода. По окончању сабора његови закључци су путем делегације однети цару у Беч.  Цар је делегацији пренео да је задовољан радом Благовештенског сабора и обећао да ће испунити све његове захтеве. На овај начин аустријски цар је запретио мађарским политичким круговима, како би ублажио њихове политичке захтеве, а до испуњења обећања датог Србима, наравно, никада није дошло.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language