АРСА ТЕОДОРОВИЋ, ИКОНОПИСАЦ И ПОРТРЕТИСТА

query_builder

АРСА ТЕОДОРОВИЋ, ИКОНОПИСАЦ И ПОРТРЕТИСТА

 

Аутор: Јованка Симић, новинар

      У светлу обележавања 170 година трајања Галерије Матице српске, често се ових дана помиње сликар Арса Теодоровић. Рођендан Галерије обележен је и изложбом 73 рестаурираних икона, делова импозантног иконостаса који је Теодоровић осликао за будимску катедралну цркву Свете Тројице, подигнуту између 1741. и 1751. године. Иконостас је, срећом, био расформиран и склоњен из цркве пре њеног рушења, 1949. године.

     Арсеније (Арса) Теодоровић (1767 – 1826) рођен је у Перлезу, у Банату. Почео је као помоћни учитељ, затим као ученик неколицине домаћих сликара-занатлија у Банату и Срему,а затим одлази у Беч и 1788. године уписује Академију. Тамо се упознаје са Доситејем Обрадовићем и другим младим „јозефинистима“, и од тада почиње да активно сарађује на културном препороду аустријских Срба. Завршивши Академију 1796. године, прелази у Нови Сад, а после неколико месеци настањује се у Темишвару. Године 1803. враћа се у Нови Сад и ту остаје до смрти.

     Tоком студија у Бечу, млади Теодоровић ослањао се првенствено на поуке Антона Шалера, професора анатомије и Јохана Хајнриха Фигера, сликара и директора Академије. Познанство са еминентним српским интелектуалцем и просветитељем Доситејем имало је нарочиту вредност у Теодоровићевом животу и природно је водило познанствима и блиским пријатељствима с његовим ученицима и поштоваоцима, првенствено књижевницима као што су Павле Соларић, Михаило Витковић и Лукијан Мушицки.

   Неговао је блиске односе и с Јованом Рајићем, као и митрополитом Стефаном Стратимировићем. Теодоровић је 1803. године добио право новосадског грађанства, а 1815. постао је и члан новосадског Комунитета, што додатно говори о угледу који је као сликар успео да изгради.

    Његова сликарска каријера текла је узлазно захваљујући ликовним, али и социјалним вештинама уметника. Осликао је 20 цркава, а овако обиман опус је постизао у сарадњи с другим, млађим сликарима, већином његовим ученицима који су подражавали рад главног мајстора. Заједно са групом српских сликара који су око 1800. године завршавали бечку уметничку Академију, Теодоровић је увео новине у религиозно сликарство повезујући каснобарокне и  класицистичке утицаје.

   Највише времена уложио је у сликање икона. Израдио је 26 иконостаса (Футог 1798., Пакрац 1800., Вршац 1808—09., Велики Сент Миклош 1809., Будим 1810., Нови Сад 1811., Белењиш 1812., Карловац 1813., Земун 1815., Сремска Митровица 1815—16., Велики Бечкерек 1817., Баваниште 1818., и др.). На тим  иконостасима, рађеним  на основу гравира великих ренесансних и барокних мајстора, уочени су: једноставан цртеж, прегледна композиција, уздржана палета и идилично осветљење. Позадине својих библијских сцена украшавао је остацима античких стафажа, остацима грчких храмова, аквадуктима, медитеранским пејзажима.

      На његовим раним радовима уочљив је утицај барокног еклектичног манира Теодора Илића. Већ на иконостасу у Меленцима, Теодоровић се враћа каснобарокном еклектицизму. Тек у каснијим радовима, у земунској Богородичиној цркви и будимској Саборној цркви, Теодоровић је јасније исказао своја неокласицистичка опредељења.

     Године 1821., слика своју историјску композицију “Стеван Штиљановић дели храну сиротињи”. Упркос амбицијама уложеним у њу, није успео да свом угледу дода реноме историјског сликара.

Као представник класицизма и као врло надарен уметник, створио је читаву школу. Кроз његове радионице у Темишвару и Новом Саду прошли су многи ученици, међу којима су најпознатији Константин Данил и Никола Алексић. Свој утицај на млађе уметнике проширио је још више преко „Цртачке школе“ у Сремским Карловцима, којом је руководио неколико година.

     Посебно поглавље у уметничком животу Арсе Теодорвића представљају портрети од којих је до данас сачувано њих тридесетак. Портрет Доситеја из 1794. године први је грађански портрет у српском сликарству. Тим портретом Теодоровић потврђује  да припада авангардном, класицистичком стилском схватању. Уследили су портрети Аврама Мразовића, Гаврила Бозитовца, федмаршала Дуке, проте Којића и епископа Кирила Живковића.

     Стручно око ће, може бити, међу Теодоровићевим портретима наћи по ликовним вредностима и бољи портрет од Доситејевог, али једнодушно је мишљење да значајнијег портрета нема. То дело је  плод узајамног поштовања, разумевања и пријатељства између знаменитог просветитеља и једног од првих српских академски образованих сликара. Тиме портрет добија и симболично значење. Ако је тачна претпоставка да је овај портрет верна копија једног другог портрета, насликаног у Бечу 1791. године, потпуно је разумљиво зашто ово дело заузима посебно место у историји српске уметности.

    У томе је значајну улогу одиграо и сам Доситеј, убеђени рационалиста и класициста. Зато се стиче утисак да је Милан Кашанин имао на уму управо Теодоровићев портрет Доситеја када је написао: „Можда ниједан српски сликар није тако јасан у замисли и сигуран у извођењу, с таквим осећањем монументалности, стила и геометријске лепоте, као Теодоровић, — он је можда први наш сликар који не само слика, већ и мисли. У њега нема ничег ни лаког ни сладуњавог. Он воли композиције великог формата, уравнотежене масе, снажне фигуре, простране пејзаже, одмерене, достојанствене покрете, простудиран, фини цртеж и чисту боју.“

      Показало се, наиме, да Теодоровић овим раним радом, како кажу ликовни зналци,  није само одшкринуо него је широм отворио врата новим уметничким схватањима. Он је пре осталих српских сликара прихватио идеје које су потекле из Винкелмановог, класицистичког учења о постојању „вечно лепог“,одређеног узорима из класичне грчке и хеленистичке уметности.

   Насликао је Теодоровић и неколико изванредних женских портрета. На овим делима мање је инсистирао на материји, декоративним елементима и колористичким ефектима, а више на течном цртежу и психолошком нијансирању. Тим својим начином сликања обезбедио је себи водеће место у класицистичкој школи. Своје класицистичке склоности испољио је још више и јасније на својим иконама, алегоријским и историјским композицијама.

     Арсеније Теодоровић  умро је 1826. године у Новом Саду. Његов надгробни споменик и данас се налази у порти Алмашке цркве. Нове генерације памте овог уметника као житеља и живописца новосадског.

 

 

Литература :

 

* Ст. Тодоровић, О српском сликару Арси Теодоровићу, Наше доба 1882 — 14

* В. Стајић, Новосадске биографије В Нови сад 1940 (153—156)

* М. Коларић, Класицизам код Срба, Београд 1965 (93—98)

* Текст др Мидрага Коларића за Енциклопедију Југославије ЈЛЗ Загреб, 1972

* Никола Кусовац, Музеји света Народни музеј,Младинска књига Љубљана, 1983.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language