АПИС – ЧИЊЕНИЦЕ И МИТОВИ О ДРАГУТИНУ ДИМИТРИЈЕВИЋУ

query_builder

АПИС – ЧИЊЕНИЦЕ И МИТОВИ О ДРАГУТИНУ ДИМИТРИЈЕВИЋУ

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Чувени философ Фридрих Ниче је говорио о томе да историју стварају велике и креативне личности које имају ту снагу да усмеравају масе, каналишу њихову енергију и на тај начин оформљују нове историјске околности. Уколико се сагласимо са овом тезом онда морамо прихватити као чињеницу и то да кроз биографије значајних историјских личности као што су велики монарси, војсковође или политичари можемо и пратити токове историје. Међутим не смемо занемарити ни чињеницу да су творци историје понекад били и људи који по својој улози у друштву нису заузимали највише позиције у хијерархијски утемељеној структури социјалних заједница и држава које су на истима почивале, али су својим делима неспорно утицали на судбине бројних нација и њихових државно-правних и територијалних организација. Једна од таквих личности је и пуковник Апис који ће засигурно одиграти значајну улогу у изразито турбулентном периоду на почетку XX века у Краљевини Србији. Драгутинов надимак Апис, преузет из грчко-египатских митолошких предања, као да га је предодредио за једну чудновату животну судбину испуњену бројним мистификованим причама и до дана данашњег неоткривеним тајнама.

dragutin_dimitrijevic-apis_ca-_1900Рођен је у цинцарској породици београдског лимара Тодора и мајке Јованке 18. августа 1876. године у Београду. Мајка и отац Драгутина Димитријевића преминули су у његовом раном животном добу, па је бригу о њему преузела сестра. После завршене основне школе у Нишу и гимназије у Београду уписао је нижу школу Војне академије, такође у Београду коју је завршио у рангу шестог кадета у класи. Потом је уписао и Вишу војну академију за генералштабне официре и 1898. године добио чин пешадијског потпоручника српске војске. Важно је да напоменемо да у датом периоду историје српског етноса официрски позив није представљао само професију, већ и припадност једном посебном елитном слоју српског друштва, тзв. официрском кору. Наиме, још од почетка Српске револуције 1804. године, па све до стварања Југославије готово сви српски владари су били свесни чињенице да уколико желе да испуне вековни идеал о слободи српског народа и при том да формирају снажну и модерну грађанску државу, претходно је било потребно да генеришу способну и опремљену војну силу, која би била спремна да одговори поменутим изазовима. Из наведених разлога сиромашна Србија је велики део свог буџета усмеравала на опремање војске у техничком смислу, али и у логистичком, на школовање неопходних кадрова, како у земљи, тако и на престижним војним академијама у Европи. На тај начин, у земљи са незавидним привредним и просветним приликама (каква је била Србија у датом периоду) формирана је елита добро образованих официра, чији су поједини припадници били изразито незадовољни политичким стањем у држави. Управо, поменуте прилике у земљи мотивисале су наведене официрске кругове да затраже и „приграбе“ политички утицај за себе.

Један од тих официра био је и Апис који је у друштву својих млађих официрских колега ступио на јавну политичку сцену у време владавине последњег монарха из династије Обреновић – краља Александра I. Краљ Александар је током своје владавине био оптерћен тешким бременом незадовољства јавности и доброг дела официра његовим браком са Драгом Машин која према тадашњим схватањима дела јавности ни у ком погледу није била достојна улоге српске краљице и то не само из разлога што је била доста старија од краља, а уз то и удовица чије име су доводили у везу са бројним скандалима, већ и због тога што (највероватније) династији није била у стању да подари наследника. Истовремено, бахато понашање браће краљице Драге, такође официра, које је и те како стварало додатну напетост у јавности, чак и у највишим војним круговима, као и анимозитет истих према владарском пару, а потом и афера у вези са чувеном лажном трудноћом краљице Драге, допринели су околностима под којима је група млађих официра, поручника и капетана, на челу са Аписом сковала заверу са циљем ликвидације краља Александра и његове супруге. Апис није био иницијатор смене династија, али се зато укључио у већ започете припреме за преврат иза којег су стајали либерали и напредњаци, те пријатељи породице Карађорђевић и напосе група старијих официра. У заверу га је увео његов пријатељ Антоније Антић, поручник и сестрић др Ђорђа Генчића. Укључењем Аписа у заверу, покрет је добио личност која је била популарна међу млађим официрима на основу чега је стекао статус својеврсног духовног вође 26. класе. Ова класа је била посебно револтирана отпуштањем 22 питомца из својих редова од којих је један, чак извршио и самоубиство. Око Драгутина су се окупљали сви они који су у војсци желели корените реформе, посебно у сегменту метода који су коришћени у њеном свакодневном мирнодопском функционисању. Постао је истински симбол и један „персонални генератор“ целокупне акције.

File written by Adobe Photoshop¨ 4.0Први састанак те групе одржан је 6. септембра 1901. године у стану поручника Антића, а према првобитном плану завереници су намеравали да краљевски пар ликвидирају на забави поводом прославе рођендана краљице Драге у Коларцу 11/23. септембра, дакле за неколико дана. Сплетом околности овај план није успео, али неуспех није истовремено значио и окончање завереничких активности. Напротив! Ускоро, завереници су проширили заједницу својих саучесника на бројне колеге из војних кругова, али и на политичаре, у првом реду Ђорђа Генчића, члана српске владе која је поднела оставку због женидбе краља Александра са краљицом Драгом. У завереничкој групи, Генчић је имао задатак да утврди какве би спољнополитичке реперкусије на Србију имао чин промене на престолу, уколико би краљ умро без наследника престола. Показало се да ниједна од заинтересованих великих сила (Аустроугарска, Русија и Турска), услед међусобних компликованих односа, не би биле у стању да кандидују одређену личност из сопствених владарских династија за новог српског владара, али исте нису ни показивале отворено противљење идеји, а каснијој и намери „завреничког клана“ да на српски престо дође кнез Петар Карађорђевић, који је у датом периоду живео повучено у Женеви. Сам Петар је показао спремност да седне на српски престо, али не и у ситуцији која би била резултат убиства актуелног владарског пара. Ослањајуђи се на његово мишљење једна група старијих официра-завереника на челу са генералом Јованом Атанацковићем предложила је да краљ не буде убијен него свргнут и протеран. Апис и млађи завереници нису прихватили овај предлог сматрајући да би таква ситуација била извор константне нестабилности у земљи и у ноћи 28. на 29. мај 1903. године по јулијанском календару одлучили су да коначно спроведу план о убиству краља и краљице. Под разним изговорима, завереници из унутрашњости приспели су у Београд, где су се прикључили својим колегама. До тренутка почетка акције, завереници су време проводили у локалним крчмама, у видно еуфоричном расположењу, а пред поноћ сви су се окупили у Официрском дому. Задаци су у међувремену подељени, па су различте групе завереника у поноћ кренуле у акцију. Апис је предводио групу која је имала задатак да овлада краљевским дворским комплексом, након чега је планирано да убију краља и краљицу. У два сата после поноћи капију двора им је отворио гардијски поручник, а потоњи генерал и председник југословенске владе Петар Живковић. Без знатнијих проблема завереници су ушли у двор, динамитом развалили врата спаваће собе краља и краљице, али у први мах, учинило им се да су приватне просторије владарског пара напуштене.

У међувремену, Апис је запазио извесног човека у униформи како трчи низ степенице, због чега је помислио да је у питању краљ Александар, па је појурио за њим. Међутим, у предворју га је сачекао уплашени и наоружани гардиста који је том приликом тешко ранио Аписа са три метка у груди. У једном тренутку тензије и нервоза услед одступања од планираних корака у целој акцији навели су заверенике на помисао да је завера доживела неуспех. Немогућност да пронађу владарски пар и нестанак Аписа који је рањен лежао у предворју зграде додатно су уносили пометњу у пучистичким редовима. У појединим детаљима, даљи редослед догађаја до данас је остао споран. Према једној верзији завереници су случајно открили краља и краљицу у једној тајној просторији која је за одређене намене била уграђена у зид спаваће собе, а према другој последњи Обреновићи су се крили иза огледала којим је био затворен плакар за краљичине личне и одевне предмете. Наводно је у поменутој просторији спаваће постојао тајни тунел који је водио директно до руског посланства на супротној страни улице од Краљевског двора. У сваком случају, крвави расплет је познат. Негде пред зору краљ и краљица су пронађени, брутално убијени мецима из пиштоља, а потом дивљачки измасакрирани сабљама и бајонетима да би на крају, уз повике „Смрт тиранима“ њихови унакажени лешеви били бачени са балкона дворске зграде. Овај догађај је изазвао поделе унутар земље и велико згражавање међународне јавности. Британски Гардијан писао је да су оваквим понашањем Срби показали „да су гори и од Арнаута“. Русија и Аустроугарска изразиле су најоштрије протесте због мучког убиства краљевског пара, а Британија и Холандија повукли су своја посланства из Београда, односно дошло је до својеврсног прекида дипломатских односа ових земаља са Краљевином Србијом, којој су уз то још увели и санкције. Санкције ће бити укинуте тек 1906. године након што је завршено суђење атентаторима који су углавном кажњени превременим пензионисањем уз одговарајуће премије, док неки нису никад ни кажњени за овај злочин. Након преврата живот у Србији је настављен, али са политичким стањем у коме се краљ Петар, супротно политици последњих Обреновића, углавном држао по страни у односу на дневнополитичка збивања, препуштајући политичким партијама изградњу друштвеног система, без жеље да се супротставља групи официра завереника, која је уз то, постаала изузетно утицајна. Завереници су поред Двора и политичких партија постали трећи и често најважнији чинилац српске унутрашње политике. После преврата стицао се утисак да се ова група распала, али њен неформални утицај на политичке партије и војску није престајао. Интересантно је да поменемо да је кључна, односно најекспониранија личност Мајског преврата Апис, због кога су политички естабилишменти ондашњих европских држава толико улагали протеста, 1905. године  положио испит за Генералштаб, да потом наредне године отпутовао на студије усавршавања немачког језика у Берлину. Разлози због којих му је тај пут био омогућен од стране домаћина нису довољно јасни, али постоје различита, историјски непотврђена нагађања да је он тада успоставио везе са немачком обавештајном службом са којом ће и током Првог светског рата остваривати контакте. Након повратка у земљу Апис је наставио своју војничку каријеру.

crnaruka-1Осим Мајског преврата, оно по чему широка јавност посебно идентификује Аписа у политичким приликама које су владале у Србији тих година јесте оснивање и деловање завереничке организације Црна рука. У друштву својих пријатеља са којима је извео Мајски преврат, 1911. године учествује и у оснивању једне тајне организације под именом Уједињење или смрт. Наведена организација која нам је још позната и под именом Црна рука поставила је себи у задатак деловање у правцу стварања једне велике и јединствене јужнословенске државе, али такође морамо напоменути да та организација представља и окосницу војничке опозиције наспрам парламентарних влада Краљевине Србије. Пре самог, формалног чина оснивања те конспиративне дружине, завереници из 1903. године у много чему су имали велики утицај, како на унутарполитичке, тако и на спољнополитичке прилике које су владале у и око Србије. Мајски преврат унео је у Србију појам „завереници“ и „завереничко питање“ и како смо казали, имао је и своју међународну димензију. Завреници су се ускоро међусобно поделили на тзв. „млађе“ и „старије“, а касније на присталице Црне и Беле руке. Мада су обе припадале официрским круговима, организације су имале и своје присталице изван оквира српских војних елита. Апис, иако не и формално, у први мах био је вођа млађих завереника. Поменута групација је у почетку подржавала радикале и краља Петра, а потом су у питању личности престолонаследника, поверење поклонили краљевом млађем сину, будућем регенту и краљу Александру, чиме је старији владаочев син, принц Ђорђе остваљен по страни. После анексионе кризе 1908. године завереници су се активно и врло одлучно умешали у националну, унутрашњу и спољну политику, али при томе су по први пут дошли у отворени сукоб са радикалским владама и то у питањима која су се односила на одобравање зајмова и кредита за војску. У статусу добровољачких јединица учествовали су у четничким операцијама у Старој Србији и некадашњој Јужној Србији (данашњој Македонији) средином прве деценије XX века. Када је иницијативом Срба из Турске крајем 1910. године затражена помоћ Београда против младотурског режима која је од званичних власти била одбијена, представници Срба из тих области затражили су подршку својих старих пријатеља из „завереничког клана“. Уствари, у том периоду је и иницирано стварање тајног удружења „Уједињење или смрт“, предвиђеног за деловање у на данашњем подручју Косова и Метохије, као и у Македонији које су се тада налазиле под отоманском управом. На захтев Богдана Раденковића, организацији се придружио и Апис. Димитријевић је пристао да се придружи овој конспирацији, али уз једну ограду коју је појаснио својим речима: „…да због заузетости другим пословима, на њега неће моћи баш много рачунати…“.

Поставља се питање да ли је и у којој мери формално оснивање Црне руке било било конспиративно, а одговор на исто можда нам пружају и подаци да је сам престолонаследник Александар са 26 000 динара помогао лист Пијемонт, гласило ове организације. Постоје јасне индиције да се и информација о оснивању Организације тих дана појавила у дневној штампи, тако да конспиративност оснивања и деловања Црне руке припада домену непојашњених историјских распри. Од оснивања Црне руке, па у наредне две до три године престолонаследник је све чешће долазио у сукоб са црнорукашима. Наведени сукоб највише се очитовао у бројним трзавицама и размимоилажења са понашањем и укупном делатношћу њеног најчувенијег протагонисте, Драгутина Димитријевића. Престолонаследник је све више зазирао од Аписовог политичког утицаја, па се у циљу заштите окружио припадницима Беле руке. Непосредно после тих дешавања, тешка болест, малтешка грозница, спречила је Драгутина Димитријевића да узме активног учешћа у балканским ратовима. Инфективну заразу је добио током једне тајне мисије преко турске границе када је пред сам Први балкански рат, а по налогу генерала Радомира Путника, у друштву четири групе официра прешао на отоманску територију ради организовања српског становништва пре отпочињања борбених дејстава, али и како би установио будуће држање арбанашке популације према српским трупама. Најважнија мисија била је да се са вођама Арбанаса на Косову Исом Бољетинцем и Садиком Рамом договори о сарадњи у предстојећем рату. Договор није постигнут, а све до самог почетка балканских ратова радио је на мобилизацији ратно способних људи.

Ускоро се тешко разболео и према неким казивањима уложио је одлучан протест против идеје да у сврху лечења отпутује у Београд. Након Београда, у циљу рехабилитације, отпутовао је у Немачку, тачније у Берлин, где је остао све до почетка пролећа 1913. године. Управо из овог периода потиче конспиративна теорија о томе да је Апис тада продубио своје везе са немачким обавештајним и безбедносним системом. Без јасно потврђених и фактографски проверљивих доказа, немогуће је у потпуности оправдати поменуту хипотезу. После балканских ратова, завереници и цео официрски кор у новоприпојеним јужним областима сукобио се са радикалском владом због карактера режима који је тамо установљен, али и у вези са местом и положајем војске на територијама где још није било уведено уставно стање. Деловањем црнорукаца и Аписа, поводом ових питања, дошло је до абдикације краља и пада Пашићеве владе, односно до превремених избора, али је расплет ове политичке кризе одложио рат 1914. године. Након повратка у земљу, служећи се својим позицијама, Апис је развио мрежу агената широм Србије, али и у Аустроугарској нарочито у погледу остваривања утицаја на бројне просрпски и пројугословенски оријентисане организације међу којима је својим делом била најугледнија Млада Босна. Када говоримо о Сарајевском атентату немогуће је да заобиђемо и питање учешћа Аписа у истом. Наиме, Апис је неспорно путем личних веза имао велики утицај на ову организацију, новчано је помагао, обучавао њене чланове, такође био је укључен у планирање убиства надвојводе Франца Фердинанда, али не можемо да занемаримо и чињеницу да је у задњем моменту покушао да спречи атентаторе у њиховим намерама и то када је преко Цигановића послао Радета Шегрта у Босански Брод на разговоре са представником Младе Босне студентом Данилом Илићем, иначе станодавцем и колегом Гаврила Принципа. Наведену епизоду из повеснице „сарајевских пуцњева“ Апис је касније сам посведочио Чеди Поповићу. Путем поменутог посредника Апис је послао поруку да је планове о атентату потребно одложити за одређени период, али као што је познато, Гаврило Принцип и његови пријатељи нису пристали на дати предлог о пролонгирању операције. У току Првог светског рата Апис је поделио судбину српске војске са којом је прешао на Крф, а потом у Солун, где се и одиграо завршни чин његовог бурног живота. У децембру 1916. године Апис је ухапшен од стране српских војних власти под оптужбом да је покушао атентат на регента Александра Карађорђевића. Млади регент, неспреман да моћ и политички утицај подели са Аписом, одлучио је да истог елиминише из даљег политичког живота Србије. У време боравка главнине српске војске на Солунском фронту, регент Александар Карађорђевић је изјавио својим сарадницима да је извршен покушај атентата на његов живот и то у току вожње колима на улицама Солуна. Одмах је сазван састанак највиших политичких руководилаца, међу којима су били присутни Никола Пашић, Светозар Прибићевић и Љуба Јовановић. За инцидент је директно окривљена група коју је предводио пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Закључено је да је пуковник Апис планирао да изведе војни пуч у циљу збацивања регента Александра са власти како би у перспективи било омогућено и закључивање сепаратног мира са Аустроугарском. Апис је оптужен да је одржавао тајне контакте и водио конспиративне разговоре са аустроугарским дипломатом Сајс Инкартом, те да је од истог добио снажна уверавања ће Аустроугарска одмах закључити примирје са Краљевином Србијом, под условом да се Црна рука претходно обрачуна са регентом Александром.

На поменутој седници одлучено је да се цела група на челу са Димитријевићем ухапси и изведе пред Војни суд због велеиздаје. Апис је тада био помоћник начелника Штаба Треће армије, а војска га је разоружала и ухапсила у Штабу Треће армије 28. децембра 1916. године. Заједно са њим, ухапшени су и припадници „Младе Босне“ Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић. Касније је још десет припадника организације „Уједињење или смрт“ изведено пред суд. Укупно су под истрагу стављена 124 официра. Додуше, првобитно Апис је био ухапшен под оптужбом да је са друговима образовао превратнички круг уз помињање могућности припрема атентата на германофилски расположеног грчког краља. Тек марта 1917. године написана је нова оптужнница према којој су црнорукаши касније проглашени кривим у судском поступку. Солунски процес је одржан пред Великим војним судом у касарни Треће армије у Солуну. Суђење је водио генерал Мирослав Милисављевић, а тужилац је био пуковник Љубомир Дабић. У статусу сведока оптужбе, током суђења изведени су бројни припадници војске, официри и подофицири који су потврдили налазе оптужнице. Своје учешће у процесу одбили су официри Милан Недић, Душан Симовић, Милутин Недић, Дража Михаиловић и Мустафа Голубић. Пресуда Војног суда је донета 23. маја 1917. године. Њоме су на казну смрти стрељањем осуђени Драгутин Димитријевић Апис, Раде Малобабић и артиљеријски мајор Љубо Вуловић, док је осталим осуђеницима на најтежу казнену меру, а након завршеног жалбеног поступка, смртна пресуда преиначена у затворску. Осим поменуте тројице, накнадно су сви ослобођени. У време тамновања у војном затвору, Апис је написао последњу вољу и тестамент 11. јуна 1917. године : „Умирем невин, али са сазнањем да је моја смрт потребна Србији за неке више разлоге. Можда сам, а не желећи то, грешио у своме раду као патриота… Можда нисам знао за српске интересе. Али, чак и да сам за то крив знам да сам једино радио за добробит Србије…”.

Аписа су у рану зору 26. јуна 1917. године пробудили стражари и наредили му да пође са њима. Пролазећи поред ћелија својих пријатеља он је кроз затворена врата поздрављао сваког по имену и узимао последње збогом. Три везана осуђеника одведена су на Солунско поље где су већ биле ископане мртвачке раке. Аписа су ставили у средину, а Малобабића и Вуловића са страна, па су им потом ставили црни повез преко очију. Пред самртни час, Апису је прочитана пресуда и то читање је трајало пуна два сата. Било је 4:45 изјутра када је генерал Дабић дозволио команданту стрељачког вода да нареди егзекуцију. Апис је пред саму паљбу узвикнуо: „Живела Југославија!“. Гробница пуковника Аписа није обележена његовим именом већ само бројем. Сазнања о месту где је сахрањен сачували су чувари српског војничког гробља на Зејтинлику. У комунстичкој Југославији организована је ревизија судског процеса Апису 1953. године. Међутим циљ тог процеса није се састојао у намери коначног утврђивања чињеница о Аписовој кривици изреченој у пресуди из 1917. године. Власти нове Југославије желеле су да додатно нанесу штету угледу краља Александра Карађорђевића, тако да и закључке те ревизије треба узети са резервом, као и чињенице утврђене на суђењу из 1917. године. Непорециво је да деловање овог српског официра још није у потпуности разјашњено, као што је и неспорно да је исти одиграо значајну улогу у те две најсудбоносније деценије у историји српског народа на почетку XX столећа.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language